JEDNOKVADRATNI UNIVERZUMI
Kada je imala nešto više od godinu dana, Maša je posmatrala svoj krevetac kao što odrasli sagledavaju neograničeno prostranstvo otvorenog svemira. Šarenilo igračaka koje su ispunjavale njen lični univerzum svakodnevno se menjalo i dobijalo novu nijansu, šireći okvir kroz koji je upoznavala svetove čije je iskričave pejzaže tek trebalo da otkrije. U tom jednokvadratnom univerzumu, sve je bilo na dohvat ruke i donosilo plišanu radost, trenutnu zamenu za majčinu ljubav, udaljenu na svega tri sekunde bezazlenog plača. Jedini razlog za izlaženje iz utočišta svog ušuškanog kreveca bila je toplina roditeljskog naručja ili odlazak u zemlju snova putem mekanog portala ka drugoj dimenziji – jastuka na kom je svake noći, umorna od svemirske avanture, srećno i ispunjeno sklapala svoje radoznale oči.
Negde oko trećeg rođendana, granice jednokvadratnog beskraja su se proširile, a poznati univerzum se spojio sa neistraženim prostranstvom dvorišta i svih prostorija kuće kroz koju se, poput svemirskog šatla, kretala brzinom svetlosti, bežeći od nadolazeće jednoličnosti. Sobe su postale paralelni svetovi gde su živeli, za Mašu, jedini stanovnici čitave planete – bića zbog kojih je, iz dana u dan, njeno lice bilo nasmejano, a oči ispunjene izlaskom sunca. Kako je vreme prolazilo, radost je pronalazila i u učenju da sa ovim bićima sve razgovetnije komunicira, što ih je činilo dodatno zanimljivim, bez mogućnosti da joj ikada dosade. Kada bi se umorila od bujice pitanja što im je neprekidno postavljala ne bi li zadovoljila svoju razigranu radoznalost, odmor bi potražila u društvu vernih prijatelja – starih igračaka iz kreveca, u čijem bi zagrljaju, kao nekada, zaspala ispod zvezdanog neba zalepljenog na ravnoj površini hladnog betona.
U vreme kada su granice dvorišta počele da izazivaju osećaj sputanosti, ukućani i stari, plišani prijatelji više nisu bili dovoljni da rasplamsaju iskre, koje su se nekada nalazile u očima, a sada u predelu stomaka, boreći se sa osećanjem dosade. Svemirsku avanturu usmerenu ka nepoznatom zasenila je želja za istraživanjem međusobno sličnih ulica, dok se svet šarenih igračaka postepeno pretvarao u svet društvenih odnosa. Svaka reč donosila je poruku važniju od prethodne, svaka spona bila je građena oko zajedničke želje za bekstvom od već istraženog, a svako prijateljstvo bilo je kolosalno. Delovalo je kao da se ovozemaljska čarolija koja doprinosi još većoj opijenosti životom, tek nalazila pred njom. Uprkos činjenici da je grad u kom je živela imao jasnu granicu, činilo se da je, bez obzira na povremeni nespokoj, u njemu pronalazila ono što je bilo potrebno da bi održala maštu i sprečila ravnodušnost od prodiranja unutar njegovih, sve oštrijih, ivica.
Tokom studentskih dana, kada je živela u prestonici, Maša je sve češćim šetnjama želela da nadomesti osećaj da, uprkos nezanemarljivih 360 kvadratnih kilometara slobodne površine, nije imala gde da ode. Svoja lutanja lišena ranije prisutnog istraživačkog poleta obično je završavala na najvišoj tački nadmorske visine, u pokušaju da pogledom obuhvati prostranstva koja su se nalazila iza horizonta. Tada su kroz njene misli, gotovo neizostavno, prolazili planovi da, nakon završetka studija, negde otputuje. Ovakve namere izazivale su pomešana osećanja, pošto bi se ubrzo setila višestrukih odlazaka na more, koji je, uprkos prolaznim zadovoljstvima, nisu dugoročno ispunjavali. Od osećaja sputanosti, čiji početak i razloge nije umela da prepozna, bežala je kroz fokus na trenutne obaveze i pomalo hirovita druženja, neretko praćena kratkim izletima po zanimljivim gradovima i živopisnim krajolicima države u kojoj je živela, pokušavajući da zanemari utisak jednoličnog neba istovetnog hladnom betonu sa zalepljenim nebeskim telima iz sobe gde je, nekada davno, svakodnevno doživljavala svoju svemirsku avanturu.
Čitavu mladost kasnije, u godinama kada je na spavanje odlazila iznenađujuće rano, Maša nije mogla da se oslobodi utiska da je njena iskričava avantura, uprkos učestalim putovanjima po prostranstvima dostupnim javi i snu, polako dostizala svoj kraj. Kako je vreme prolazilo, kontinenti su joj delovali sve ograničenije, kao da se oko njih nalazila bodljikava žica, koja se svakom novom godinom ubrzano skupljala, sužavajući snolike univerzume iluzorne mladosti. Jedne nespokojne večeri, kada se vratila iz Sevilje, gde je bila na službenom putovanju, imala je utisak da je obruč bodljikave žice, čije je šiljke već neko vreme osećala na svojoj koži, počeo da prodire u samu unutrašnjost njenih grudi izazivajući nepodnošljiv osećaj gušenja. U pokušaju da snagom duha pokida svirepu oštricu nezaustavljivog čelika, kao u studentskim danima, otišla je do najviše tačke nadmorske visine i usmerila umorni pogled ka prostoru iza horizonta gde su se, kao na platnu, hronološki smenjivale upečatljive slike odbegle prošlosti, sukobivši je sa bolnim saznanjem o životu u nevidljivoj presi, čije se prozračne čeljusti svakim danom sve surovije skupljaju, pri čemu unutar njih ostaju kontinenti, a izvan jednokvadratni univerzumi davno završenih svemirskih avantura.
***
SELEKTIVNO ZANEMARIVANJE
Tokom sasvim običnog letnjeg popodneva, šljunak lokalne plaže, okupan julskim suncem, izgledao je kao da je presvučen tankim slojem zlata. Tog vikenda, jezero se činilo posebno otvorenim za pridošlice, što se moglo prepoznati po njihovim zadovoljnim licima, umivenim okrepljujućom vodom, čija je boja odgovarala najfinijoj nijansi netaknute prirode.
Grupa prisutnih turista je, u svojoj mešovitosti, prevazilazila uobičajene opisne kategorije kao što su: pol, starost, bračno stanje, lokalitet ili platežna moć. U atmosferi letnje bezbrižnosti, sve ove odrednice bile su obrisane i međusobno spojene jednom zajedničkom željom – željom za privremenim uživanjem.
Na samom rubu plaže, ispod hlada žalosne vrbe, čiji šljunak nije odražavao svetlucavu nijansu, stajali su sredovečni čovek i njegov desetogodišnji sin.
Nevidiljivi za ostatak okupljenih, u rukama su držali štapove za pecanje i nervozno čekali da plen zagrize udicu i ispuni ih doživljajem kratkotrajnog uspeha.
Posmatrajući njihove ruke, mogle su se primetiti dve uzročno-posledične osobenosti – očeva nervoza i sinova drhtava nespretnost.
Nakon što je dečak pokidao najlon, slučajno ga zakačivši za travu kraj koje su, na očevu inicijativu, zabacivali udice, njihova nevidljivost za ostale posetioce, momentalno je nestala.
„Idiote”, uzviknuo je otac, presekavši dotadašnju atmosferu letnje bezbrižnosti.
„Umeš li išta da uradiš kako treba, ili si baš toliko nesposoban”, dodao je jačinom eksplozije najrazornijeg dinamita.
Diskretna radoznalost grupe koja je pratila dešavanje, bila je izražena međusobnom razmenom osuđujućih komentara, a povremeno i ponekom dovitljivom pošalicom, poput one u kojoj je otac opisan kao „ludak par ekselans”, a sin upoređen sa „pokislom statuom”.
U duhovitim opaskama prednjačio je nešto krupniji gospodin slobodnijeg ponašanja, koji se nalazio u društvu porodice, a čija su ramena, kao i sam smeh, odražavali suptilan, ali i nezanemarljiv stepen unutrašnje napetosti.
„Šta nije u redu sa tobom”, nemilosrdno je odjekivalo čitavom plažom.
„I ranije sam znao da si glup, ali da si ovoliko trapav, to nisam mogao ni da sanjam”, uputio je još jedan rafal svirepih uboda, zarivenih pravo u dečakove grudi, pri čemu je reakcija publike, sem par, za nijansu ozbiljnijih, komentara, ostala nepromenjena.
Dok je sadistički više puta ponavljao: „Samo nemoj da mi se izvinjavaš”, uz oštru gestikulaciju, koja je vrlo lako mogla da preraste u udarce, plaži se, lagano ploveći po vodenoj površini, iz daljine, približavala porodica labudova, već godinama nastanjena unutar granica jezera, čiju je prirodnu raskoš prepoznala kao idealno mesto za život.
Videvši da labudovi prilaze području gde je pecao, otac je, istom žustrinom kojom je vikao na sina, počeo da viče i na njih, u nedvosmislenom pokušaju da ih otera na što efikasniji način.
Kada su okupljeni to primetili, osuđujući komentari postali su oštriji i direktniji nego za vreme malopređašnjih uvreda namenjenih detetu.
Bez ikakvog oklevanja, krupniji gospodin slobodnijeg ponašanja stegao je pesnice i, odlučnošću superheroja, munjevito krenuo prema zlostavljaču. Prekor koji mu je uputio štiteći labudove dosezao je do granice same fizičke agresije.
Ostatak prisutnih, scenu je pratio sa oduševljenjem i glasno izgovorenim odobravanjem.
Momentalno nakon intervencije, otac se primirio, a pernata porodica je nesmetano nastavila svoj put prema obali.
Dok su se labudovi šepurili pozlaćenim šljunkom, posetioci su odisali olakšanjem iz razloga što je pravda zadovoljena, a bića sa kojima su mogli da se povežu zaštićena.
U isto vreme, na samom rubu plaže, prekriven gustim hladom žalosne vrbe, selektivno zanemareni dečak je i dalje stezao svoj štap za pecanje, u bezuspešnom pokušaju da ne zaplače.
***
ZORAN BAR, rođen 1987. godine, po formalnom zanimanju je psiholog i psihoterapijski savetnik, a po neformalnom, zaljubljenik u književnost i kinematografiju. Živi i stvara u Beogradu. Svoje prozne radove je objavljivao u više desetina zbornika, kao i na mnogobrojnim portalima za kulturu i umetnost.
U oktobru 2017. objavio je prvu zbirku kratkih priča „Valovi uzaludnosti”, koja je promovisana na beogradskom Sajmu knjiga, gde je osvojila prvo mesto na IX konkursu za književnu nagradu „Pegaz”.
Takođe, osvajač je prve nagrade na 2. Festivalu literarnog stvaralaštva „FELIS” (2019), druge nagrade na 11. Međunarodnom festivalu poezije i kratke priče „Duško Trifunović” (2017) i treće nagrade na kulturnoj manifestaciji „9. KNS Međunarodni književni susreti – 2020.” u Sarajevu.
U maju 2021. godine, objavio je svoju drugu knjigu, zbirku priča „Svirepi pisci”, pod izdavaštvom „Čigoja štampe”. Odlikuje ga autnetičan stil i širok tematski okvir, objedinjen ubedljivim poentama, oko kojih su priče građene.
čovjek-časopis 