DVA PETKA KRATKE PROZE MILJANA MILANOVIĆA (2/2)

ZBOG HARIJA SAM ZAKLAO SVOJ SAKO

Iz ne nekog posebnog razloga, hoću reći, taj dan za nas dvoje nema neko značenje; kupila je karte za krajnje sumanutu predstvu o kojoj su mediji brujali poslednjih dana. Gledaoci upravljaju glumcima. Tehnološki jako zahtevno. Ne želim da nekog kontrolišem. Uzurpiranje odluka i okupacija slobodne volje je demonska stvar. Jezivo. Možda odaberem nekog sporednog lika. Da li uopšte ima dovoljno aktera za sve? Kog će ona odabrati? Morao sam da pretumbam Google kalendar. Vodim računa da budem efikasan. Dani su dragoceni.

Premijera Onako je kako jeste: Zemlja se okreće. Ušli smo među prvima. Dodala mi je bundicu da je pažljivo položim na praznu stolicu s moje leve strane. Uplela je naše prste i priljubila se uz mene, zauzimajući ceo naslon za ruku. To me nervira. Iščekujemo početak predstave. Neudobno mi je. Kad bolje razmislim, retki su trenuci kada sam nežan. To kako se ophodim k njenoj bundi je izuzetak.

*

„Aleluja, aleluja!”, sveštenici bi povikali da nisu zaspali za stolom zbog previše rakije. Bez neke preterane galame, skoro nečujno, ulazim povijene glave i naručujem dve loze. Ovde me gospodin Hari neće pronaći. Proganjao me celog prepodneva i primorao da potražim utočište u nekoj od gradskih kafana, a ja sluđen i prestravljen uvek završim gde smrdi na duvan i kuvane iznutrice. Tu se lako utopim u ambijent. Pod stolom mogu da umrem bez i jedne reči o svom životu. O tome ko sam, sve se već zna. Prepoznaju me po mirisu trulog mesa. Ja sam odgajivač najvećeg cveta na svetu. Svako od gostiju mogao bi da održi govor nad mojim uvelim telom i dostojanstveno me isprati u zaborav. Kafana se nalazi u podrumu hotela gde odsedam. Već nekoliko godina.

Čovek stenje, nalakćen na šank, u crnom odelu, sa zelenim, abnormalno dugim cilindrom na glavi, prekrštenih nogu kao da je na čajanki kod Elizabete, ili na partiji bridža kod Džona Bula. Stenje dok razmazuje šminku i guši simpatiju, koja mu se najpre javi kao prijatan osećaj u stomaku, a potom mu preko grudi zaposedne vrat i preraste u jezu, prema ljudima koji prilaze i pozdravljaju ga.

„Brate, imaš li nekih informacija?”, s leđa me je presekao šapat koji izranja iz duge isposničke brade. Patuljak u pantalonama boje pustinje Mojave, s prenatrpanim tajnim džepovima i majici koja se presijava poput metalnih tanjira i šolja razbacanih po stolovima, s natpisom ušivenim debelim plišanim slovima odmah iznad stomaka, amor vincit omnia, gleda me pravo u oči i nekontrolisano trepće.

„Kakvih informacija?”, pitam.

„Brate, nove informacije. Potrebne su mi nove informacije.”

Pokušavam da se prisetim nečeg što sam možda upamtio listajući jutros novine.

Život jači od radijacije.

Dinar se još uvek dobro drži.

Hiljade hektara gradova, sela i šuma označeni su kao previše opasni po ljude.

Stambeni krediti i dalje preskupi.

Lekarska komora, lekari, greška u lečenju pacijenata i kiflice sa sirom za zadušnice.

*

Ništa se ne dešava.

Sve doživljavam veoma lično.

*

„Brate, moram da prikupim nove informacije. Neće da mi bude bolje dok to ne uradim”, kaže vrteći glavom.

„Pa, ne znam, recimo, Dobručinski nastupa večeras u…”, pokušavam da mu pomognem. Izbacih to iz sebe kao tvrdo i naporno govno, ali on me prekide.

„O da, Dobručinski, on je sjajan izvođač, brate. Neverovatan. Sijaće poput najsjajnije zvezde. On i njegova violina”, kaže čudnim, promuklim šapatom.

„Zar Dobručinski ne svira čelo, i to suvo, bez strasti?”

„Brate, nisi u pravu. Trebalo bi da se bolje informišeš, a i svi kažu kako je jedinstven, ono… do jaja.”

„Zabole me. Njegovo muziciranje je sranje.”

„Brate, Dobručinski, Lapov Lenoj Lapov, Morheg Rajuma Rabedi, Babala Babala Babala Baba, i Đ su ti najveći muzičari današnjice. To mora da znaš.”

Pauza. Naručujem još dve loze. Osvrnem se. Desno k vratima. Tu zadržim pogled.

„I, brate? Imaš li neke nove informacije?”

Gledam kako se kvaka migolji u rukama ljudi koji prolaze. Pokušavam nečeg da se setim.

„Brate, ti si jadan! Pa kako misliš da opstaneš bez informacija? Informacije su nam neophodne!”

„Ja…”

„Aj brate, da probamo ovako. Koji je danas dan?”

„To znam sigurno. Danas je ponedeljak, dvadeset i sedmi novembar i sada je tačno…”

„Brate, danas je dan uzdržavanja od kupovine. To je odgovor koji tražimo.”

„Nisam znao da tako nešto postoji?”

„Brate, pa ti ništa ne znaš. Još uvek nisi otkrio to beskrajno blago informacija. Evo, za dva dana biće dan borbe protiv trgovine krznom, mogo bi da nam se pridružiš u mirnom protestu na centralnom trgu.”

„Doći ću ako uspem da pobegnem od Harija.”

„Kako se zove, dok vi mirno protestujete krznene životinje neprestano krvare!”, progovorio je čovek s cilindrom.

„U pravu si. Ti bi protesti trebalo da budu žestoki. Zapalimo grad i prevrnimo automobile, izgazimo sve bunde i zatvorimo ljude koji to nose. Uništimo sve kožne sakoe. Uništimo u stvari sve sakoe. Sakoi su loši. Oni stežu”, iznervirano vičem dok lupam pesnicama o šank.

„Brate, remećenjem javnog reda i mira ugrozili bismo sigurnost ljudi na skupu”, kaže patuljak i nervozno trlja svoju bradu.

„Vaša mirna šetnja je beskorisna jednoj činčili dok ona vrišti stegnuta snažnim rukama pre nego joj slome vrat i raspore je!”

„Brate, ti tako jadno informisan, u ovo doba informacija, sasvim si nebitna ličnost, što znači, da ne možeš više od onoga što ja činim i što sam oduvek činio. Uostalom, nije to tvoja stvar, brate. I stvarno ne znam što koj kurac traćim vreme ovde s tobom. Moram da prikupim nove informacije. Au revoir!”, odlazi k stolu u uglu.

„Jebeni patuljci. Previše ih je. Zagospodariće svetom!”

Navrćem lozu.

Dinar je danas oslabio.

Mladiću pucali u obe noge.

Milion evra od prostitucije ulagao u nekretnine.

Šamar i obraz pristali na pregovore.

Poslanici, nakon sedam dana nepsovanja, ipak pristali na veće plate.

*

Vibrira mi telefon u džepu. Nadam se da ne primećuje. Otvorila je usta kao foka kojoj nude ljuskara kapitalca. Ne zeva toliko ni dok je ližem.

Mislim da sam u glavnoj ulozi.

Dvoje koji kasne kikoću se u poslednjem redu.

*

Čovek s laktom uglavljenim u ulegnuće na šanku nasmejan posmatra, trljajući slobodnom rukom žuti cilindar po obodu.

„Daj mi još jednu”, obraćam se barmenu koji nepomično stoji.

„Šta je tako smešno?” upućujem pitanje, dok odmeravam dužinu cilindra.

„Kako se zove , pa ljudi”, kaže.

„A šta si ti?”

„Kako se zove, ja sam filadendron. Zaokupljen sam fotosintezom.”

U početak našeg razgovora, poput odronule sante leda koja upada u mirno more, uskoči razigrani devojčurak u lepršavoj haljinici, kikicama od retke riđe kose, ukosnicama, šarenim šnalama i plastičnim prstenom s glavom žabe. Ona ima trideset i šest godina. I to znaju svi osim nje. Ima srce veliko poput autobusa. Tu svi možemo da stanemo. Sve nas voli. Baš sve ljude na svetu.

„Joooj, pa gde ste mi vi dečaci? Tako sam srećna što vas vidim.”

Seje ljubav uzgajanu u plasteniku kroz osmeh koji joj deformiše lice i od nje čini jezivu nakazu. Četiri puta smo se dosad venčali i razveli. Među nama vlada netrpeljivost. Oduvek sam voleo drugu. Jednu plavu devojku, koja nije imala oči i volela ljubavnu poeziju. Čitao sam joj svakoga dana dok bi plutala u kadi. Nije imala ruke da me zagrli. Mirisala je na kajsije. Volela je da se kupa. Trljao sam joj leđa. Od sapunice su me pekle oči. Trljao sam joj grudi i dupe. Nije imala noge. Volela je duge šetnje. Svakoga jutra trčao bih do pekare po vruće pecivo. Volela je da se opeče po jeziku, ali ga nije imala. Nije imala ni zube. Žvakao sam umesto nje to jebeno testo. Pun mi ga je kurac. Ali, voleo sam tu plavu devojku. Znala je da me usreći. Znala je da se nametne. A onda je poludela. I ja sam potrčao za njom.

„Jao, dečaci moji, moram da vam ispričam šta mi se danas desilo…”

„Šta ti se danas desilo?”, pitam ironično.

„Ono, ustala sam oko devet i trideset i trebalo je da čitav dan provedem u sređivanju sobe, kad odjednom zove me telefonom moja drugarica i kaže kako nipošto ne smem da čistim, jer…”

„Opet isto sranje, pa preteruješ!”, vičem.

„Kako? Molim?!”

„Pa zar ti misliš da ti verujemo?”

„Joj, ali zašto tako govoriš?”

„Sada je devet i trideset.

„Ne, ne, ne! Hoćeš reći da ja lažem?”

„Lažeš mala.”

Kroz stisnute zube cedi mi se pljuvačka.

„Joj, ti želiš da me povrediš!”

„Da, ja želim da patiš, da poližeš tu tvoju hibridnu ljubav i ostaviš nas na miru. Ponavljaš iste dosadne priče svakoga dana. Ti nemaš drugaricu.”

„Ma… ti si lud!”, kaže plačljivo.

„Svi smo pomalo ludi.”

„I, i, i…zao si!”

Okrenula se k čoveku čija ruka i lakat i dalje stoje na istom mestu.

„Šta, sad ćeš da plačeš? Ma slobodno malena, misliš mene je lako voleti!? Evo ti moje gorke ljubavi srculence prehranjeno, pa sisaj!”

„Ne, ne. Vi me barem dobro poznajete i razumete, ja svima želim dobro i ne vidim razlog zašto me ovaj dečak maltretira? Ali, uprkos svemu, ja ga čak i takvog volim!”, kaže čoveku s cilindrom.

„Kako se zove, sve što zahteva angažovanje udova izvan je domena mojih moći”, odgovorio je.

„Tako je! Ponovi to još jednom gospodine filadendrone s žutim šeširom”, vičem i udaram se po glavi.

„Kako se zove, nije ovo šešir, već cilindar”, rekao je mirno.

Svako može da pobesni od nekoliko loza na prazan stomak. Stežem ivicu šanka. Napet sam. Imam želju da prevrnem sve stolove i nešto polomim. Barmen stoji. Ne pomera se. Ne diše.

Dinar se totalno srozao.

Epidemija nasilja na ulicama glavnog grada.

Nerad se isplati ukoliko imate šta da privatizujete.

Policija postala savetodavno telo, nema više pritvora, konsultacije na licu mesta.

Ministarstvo za organizovani kriminal proširiće svoju nadležnost.

*

Proveravam još koliko vremena imamo. Ova predstava predugo traje.

Iz mene izranjaju potisnute osujećenosti.

*

Možda sam napet jer znam da me Hari proganja. On me uvek pronalazi. Ponekada bismo se žestoko sukobili i valjali po podu. Lukav je Hari. Ja bih vrištao od besa i nemoći. Pokušao bih da se odbranim. On bi me omamio i obukao mi novi sako. Onda bih se probudio u svojoj sobi i dugo razmišljao da li sam zaista toliko loš čovek. Na oštrom, metalnom delu kreveta, za koji niko sem mene ne zna, prerezao bih tesne rukave i spustio se nazad u kafanu. Tu popijem nekoliko loza, pročitam novine i budem srećan jer se ništa ne menja. Odvikavanja su beznačajna.

„Malena, pa gde ćeš? Dođi, zagrli me. Pokaži da ti je stalo. Pomiluj me, ja nisam tako loš čovek. Vrati se, molim te! Nisam želeo da te oteram!”

Lupam glavu sve jače. Padam na kolena, pa naglo ustajem.

„Ti mene voliš, vrati se, ja nisam loš.”

„Voli me zar ne?”, okrećem se k čoveku s cilindrom. On se stropošta sa stolice i prestaje da stenje. Guram ga jako. Beli cilindar odleće k ulaznim vratima pravo Hariju pod noge. Sledio sam se. Tražim pogledom patuljka, prilazim mu usplahireno i grlim ga. On je pognuo glavu prestravljen Harijevom pojavom.

„Daću ti brdo informacija, ako mi pomogneš! Reci da nisam loš čovek.”

Bacam se preko stola i počinjem da zapomažem.

„Ja zaista nisam loš čovek!”

Hari me podiže. Prodrma. Izgovara to što uvek kaže.

„Smiri se, čoveče! To sam ja. Suzdrži se zbog dece.”

*

Nema aplauza. Glumci se ne poklanjaju. Zavesa je ostala nepomična. Pitam se: Ko je bio ko?

Nakon predstave, na izlasku iz sale, susrećem suprugu s nekim otmenim tipom kome je ruku gurnula u džep mantila.

Žena i ja stojimo ukopani. Iznenađeni.

Njih dvoje se osvrću da nisu nešto zaboravili.

***

MILJAN MILANOVIĆ rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča „Bending” (2010.) i „Produžetak vrste” (2019.). Priče su mu objavljivane po časopisima i zbornicima (ARS, Dometi, Povelja, Trash) i uvršćene u uži izbor književnih nagrada u regionu (Europe Short Story, Lapis Histriae, Zvona i Nari, Andra Gavrilović, Miodrag Borisavljević).