* * *
u sobi
gde smo nekada priređivali naše porodične svečanosti
stolice su prazne
sto je izgubio boju i postao manji
zgužvao se i naborao poput starice
u takvim sobama
tišina je uvek dovoljno velika da te uguši
ako nisi oprezan
može te zatrpati kao lavina
jednom sam naglas pokušala da se prisetim svega
verovala sam
nešto života
moralo je ostati u tim zidovima
neki glasovi što još uvek trepere
možda
zvuk prolećnog vetra koji je zalupio prozor
cvrčanje sveća ugašenih mokrim prstima
iskričavi smeh ljudi
čija lica više ne postoje
možda
nehotični udarac viljuške o ivicu tanjira
čavrljanje krupnih kapi letnje kiše
koraci nekoga ko pijan radosno pleše
u sobi
gde smo nekada priređivali naše porodične svečanosti
stolice su se razmnožile poput bubašvaba
zidovi su se rascvetali
i postali preveliki
sigurno zato među njima
više ne mogu da prepoznam svoj glas
u sobi
gde smo nekada priređivali naše porodične svečanosti
sve je tužno
prošle jeseni su se pod tavanicu
ugnezdili kišni oblaci
od tada neke sive senke
nepomično sede na podu
spuštenih glava
kao da čekaju
zagrljaj
* * *
Filipu
moj sedmogodišnjak utrčava u kuću
sa iznenadnog pljuska
govori oduševljeno
i glasom i očima i rukama
govori bez prekida
njegove reči još nemaju čvorove
nije dobro kad ti je hladno
kad nemaš gde da se sakriješ
znam kako da pomognem celom svetu
napraviću kuće od kartona
smestiću u njih sve ljude
ne brini
karton se neće raspasti
izmisliću nešto protiv kiše
a svaka kuća će na krovu
imati gnezdo za ptice
da rano ujutro pevaju ljudima
da se uvek veseli probude
osećam
moje reči se nakupljaju u grlu
moje reči čekaju u redu koji se ne pomera
moje reči dobijaju aneurizme
zatvaram oči
naslanjam čelo na njegovo rame
nepomična
nema
pretvorena u karton
* * *
prepustimo se dok trčimo poljem
i rascvetaju nam se cipele
preskačemo kamen u potoku
i rasprsnemo se u kapljice bez težine
sednemo na leteći ćilim
da bismo se udaljili
da bismo bolje uočili
jasnije sagledali
iznutra i spolja
hibernaciju gvozdenog odsaja ćutljive povorke
i vatru krilatih gradova u noći
naslonjeni na zvezde i galaksije
toliko udaljeni
da ne slutimo da smo svemu posmatranom nestali iz oka
kao da više ne postojimo
kao da smo još samo jedan izgovoren
a nezapisan stih
otpevana melodija zalepljena
za plućnu maramicu vetra
* * *
od nestrpljenja begunca
svetlost prebrzo izgori i već je noć
otići bez prtljaga
poneti samo sebe u udobnim cipelama
konačno bez predomišljanja potpuno otvoriti vrata
ne samo otvoriti
skinuti ih sa šarki i napraviti veliki otvor
prolaz za potpuni beg
otići daleko
ili otpuzati
ili trčati krupnim koracima bez osvrtanja
ali udaljiti se
udaljiti se
usput gledati nepoznata lica
tačke na nebu iz kojih su nastali aksiomi
milovati sluz puža na kamenu
ludovati okačen zubima o vetar
i usput lagati široko
ja mogu da pretopim zarđali ključ u zvezdu
ja znam da od oparanih reči istkam stihove
ja znam da uporno hodam u krug
a da izgledam
kao da upravo idem tamo gde me odavno očekuju
* * *
svaki čovek
nosi tokom života samo jedno lice
sa stotinu različitih koža
promenjenih u hodu
zbog kapljanja vremena
kiše
ili sporih radosti
kada bi koža lica bila
rastegljiva kao mesečina
kosti tela savitljive kao senka
a naše misli dovoljno brze za promene
prilagodljive poput vode
mogli bismo biti bilo ko
* * *
vedro je
pun mesec se cedi sa prozorske daske
natopio je sobu prekomernom svetlošću
mogli bismo
provesti ovu noć
otopljeni
i pitki
svedeni na samo jedno čulo
(jer retke su noći kada su misli skliske
i poput dima
savršeno popunjavaju sve zaostale pukotine)
mogli bismo
biti divno patetični
meki
sažaljivi
plakati nad ogrlicom pobeglog psa
stavljati i na stare posekotine jod i flastere
rasipati pažnju do potpunih banalnosti
precizno poravnavati ramove fotografija
sa nepostojećom vodoravnom linijom pred očima
zalivati sobne biljke mlakom vodom
odmerenošću alhemičara
piti votku sa velikim kockama leda
peglati košulje za predstojeće svečanosti i sahrane
praviti voćni kolač
ne po receptu
već po sećanju
slaviti hedonizam u oblaku rasutog vanili šećera
i penastog šlaga
na ivici noža
na površini gole kože
nipošto ne podizati sa poda
onu jednu krišku jabuke
palu u suve mrve ispod stola
_____________________________________________________________
DANIJELA REPMAN rođena je 5. avgusta 1976. godine u Somboru.
Poeziju, prozu i književne prikaze objavljuje u književnim časopisima i na internet portalima. Bila je stalni saradnik Lista za kulturu i umetnost Avangrad.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Član je Srpskog književnog društva.
Živi u Somboru.
Knjige poezije:
Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997.
Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015.
Knjige proze:
Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014.
Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.
čovjek-časopis 