Hajde, zini već jednom AAAAAAAA
„Hajde, zini već jednom.“
Viče zubar, viču novinari.
A meni se oduvek samo ćutalo.
Ćutalo o svemu.
Tu i tamo imao sam neke ceduljice.
One sada obilaze svet.
Odavde do Japana i nazad, po obodu.
One će me nadživeti.
Ja se voštim i krošnjam: dan po dan.
U cipelama mi sitan šljunak sa Morave.
A dom tamo gde otvorim notes.
Imam brkove od jogurta
i šešir od novinske hartije.
Deci iz komšiluka već odavno sam bajat:
oslovljavaju me sa „Čiiiiko“.
„Hajde, zini već jednom.“
Viče rodbina, viču ovi, viču oni.
A meni se oduvek samo ćutalo.
Ćutalo o svemu.
Tu i tamo imao sam neka nadanja.
Katkad uspevao da ponesem kornjaču na leđima.
I često poooojma nisam imao.
Odrastao u štali prepunoj slame,
modrih kupina i zvezdane prašine.
Kroz prozorče za ptice posmatrao svet.
Sanjao da sam krilat.
Sad sanjam kako sa daske padam u okean.
Kako mi iz očiju vade zelene alge,
iz ušiju zvukove sirtakija,
a iz dlanova srč polomljenih tanjira.
Sanjam da sam tamo gde su me nekada zvali Odi.
„Hajde, zini već jednom.“
A ja ne smem.
Između zuba nosim jedno žumance.
Liči na sunce, skuvala ga nana, davno.
***
OTOM POTOP
Budala koja snagu pronalazi u krhkosti.
Eto, to je on, Oto.
Nije potrebno da poseti
Muzej iluzija u Nušićevoj,
dovoljno je da ujutru otvori oči:
kapak po kapak.
Njegova država je Privid.
Nalazi se tamo
dokle mu pogled doseže.
Tu, na okohvat i metar preko.
Budala koja temelj gradi od pamuka.
I očekuje sigurnost kad dođe do krova.
Eto, to je on, Oto.
Živi u beskonačnom nizu asocijacija.
Povezuje ih u milisekundi: hop, hop, hop.
One se lepe jedna na drugu
te mu tako ometaju Stvarnost.
Doživljaj se lepi za doživljaj
i više ni u šta nije siguran,
sve je mulj.
Taj Oto ne živi, proživljava.
Ljudi sanjare da dožive stotu,
On se
na svih svojih trideset osam
sapleo.
Glup iznova.
Nehotice se uvek dočekao na nadu.
***
MOJ SIN, TIH KAO TAMIŠ
„Moj sin bio je tih kao Tamiš.“ Rekla je majka. „Nije bilo potrebe da se škilji, sasvim jasno videla sam ribe koje su plovile i mrestile se u njemu. Toliko je bio čist, dobar i bistar. Čitao je stripove kraj reke i skupljao kamenčiće. Te ovaj, te onaj. Imao je čitavu kolekciju. Čuvao ih je u starom koferu svoga oca. Oca sa kojim nije govorio. Probadalo ga je sve to.“ Rekla je uplakana. Oči su joj bile modre, kao grožđe. „Kad su ga izvukli mrtvog iz reke, u džepu jakne našli su oproštajno pisamce sa rečima od mulja. Pisamce teže od čitavog Pančeva i kamenje… I kamenje, da, ono kamenje…“
___________________________________________________________
STEFAN MITIĆ TIĆMI (1992, Leskovac, Srbija)
Dela: “U’vatile me lutke” (ARTE, 2015), “Ja sam Akiko” (LAGUNA, 2018), ‘’Kaput od mahovine’’ (LAGUNA, 2020), ‘’Tu, nadohvat muke’’ (POVELJA, 2020) i “Džem na oblak” (kratki poetski film, 2021).
čovjek-časopis 