EMPATIJA
Bio sam probirljiv u detinjstvu
nisam jeo mnoge namirnice
sve dok mi otac nije rekao
kako moji vršnjaci u Africi
umiru od gladi i čekaju
avionske pošiljke pirinča
i proklijalih krompira.
Onda bih celu noć
mislio o crnom dečaku
i sutradan bih silom jeo
izgovarajući u glavi
ovo je za tebe, prijatelju.
Kad bih se žalio na dosadu
životne potrebe i svakodnevicu
puštao vodu da teče iz slavina
zaboravio da sredim posteljinu
otac bi govorio o indijancima
koji čekaju zaraženu ćebad
i prljavu vodu u rezervatima.
Onda bih celu noć
mislio o dečaku sa pletenicom
koji drhti u naručju majke
i sutradan bih bio pažljiv
vredan i o svemu vodio računa.
Jedini put kad sam zakasnio
na doručak u obdaništu
jer smo otac i ja prethodne noći
igrali video-igre na Sega konzoli
ušao sam i video sitnog dečaka
kako plače i trči za grupom dece
po sobi, a oni beže, zgađeni.
Došao je do mene, nerazbuđenog
i uzvratio sam pozdravom
ka njegovoj pesnici koju je pružao.
Prestao je da plače i pratio me.
Kasnije u toku igre, primetio sam
kako nema razvijenu šaku.
Ono nije bila pesnica
ali je svakako bio pozdrav.
Na putovanju do slane obale
prestao bih da slušam
kako majka priča o planinama
i zagledao se u ruševine domova
ogromna i strma groblja, posađene
spomenike koje razlikuje jedino
jedna horizontala po sredini.
Radoznalo prekidam majku
i propitujem o istoriji ovih mesta.
Onda zamišljam naš dom kako gori
zamišljam sve naše fotografije
knjige, krevete i stvari u plamenu.
Ljude koje prvi put vidim
veliku buku, viku i nasilje
komšije i društvo iz naselja, mrtve.
Svaki sledeći put, ućutao bih se
puštajući šuštanje radija da popuni
tišinu u ovim zelenim grobnicama.
Bilo kakav nasilnički čin prema ženama
razbesni me jer uvek zamišljam majku.
Kad god bih sreo skitnice, prosjake
i bogalje, uvek bih zamišljao
lica svojih poznanika umesto njihovih
kad god bi neko pričao o bolestima
i smrti, uvek bih zamišljao poznanike.
Neke ljude volim više i od sebe
ponekad se pitam da li se njima
nešto loše desilo jer sam zamislio to.
Ne bih mogao da oprostim sebi
da sam odgovoran za tuđu nesreću.
Izbegavam savete da ne gledam dole.
Dole su sitna bića, nikome bitna
mogao bih da ih zgazim i zgnječim.
Mnogo puta sam zamišljao da sam buba
da sam ptica ili riba ili gušter
kako sam zaboravljen ili odbačen.
Mnogo puta sam razmišljao da me nema
kako nemam šake, udove, zdrava pluća
kako nisam stigao da završim pesmu.
Pitao se kako bi se drugi osećali
veći deo vremena brinem o tome
šta ostali osećaju
tek nedavno setio sam se sebe.
Bio sam mnogo grub prema njemu.
***
KAŠNJENJE
Živeo sam kao kukavica
prepuštajući sve sudbini
bilo kojem bogu i višoj sili.
Ne bih otkazivao sastanak
ili izašao iz autobusa
već bih priželjkivao udes
pad sa pančevačkog mosta
uz smrt desetina nedužnih.
Ponekad bi moja molba
bila uslišena pljuskom
pokvarenim autobusom
masovnim protestima.
Onda bih sastavljao
poruke pune psovki
a slavio bih okolnosti
makar bile i katastrofa.
Svuda sam kasnio
odlagao bih polazak
i nadoknađivao to
brzim hodom
znojavom košuljom
izgovorom koji je
trebalo da bude nesreća.
Za svima sam kasnio
deceniju sam proživeo
posmatrajući s pomirenjem
kako ljudi započinju nov život
putuju na drugi kraj planete
imaju nekoga da vole.
Nisam zavideo i mrzeo ih
samo sam poželeo
više vremena da uradim isto.
Po ukidanju vanrednog stanja
predaću se policiji
mediji će objaviti pomilovanje
čoveku koji je pojeo šišmiša.
Naslovi će glasiti:
sebičan sam
poželeo sam da svet stane
kako bih mogao da ga stignem.
***
ZNAK JEDNAKOSTI
Engleska kraljica sama pravi čaj
bogati čiste svoje kvake
sirorinja živi svakodnevnu smrt.
Svi gledaju vesti i mesec
iz svojih domova
kvadratni metri ništa ne znače
kada moraš ostati sa mislima.
Umetnost postaje razonoda
strah postaje stvaran
mišljenje je beznačajno
život teče bez ljudi.
Ljudi počinju da sumnjaju
u zapisane bogove
ljude u belim mantilima
proglašavaju za nove.
Deca uče da se svi mogu razboleti
svi smo jednaki tek u smrti
novac je samo može odlagati.
Komšijsko dete želi napolje
u ruci drži zelenog dinosaurusa
davno izumrlo biće u neznanju.
Na televizijskoj školskoj nastavi
deca računaju situaciju
cifre 10 i 5 daju 15
isto kao 9 i 6.
Deca stavljaju znak jednakosti.
***
IDI KUĆI
Euforiju pred polazak na more
Zvezdinu utakmicu i kupovinu igračaka
kada sam pričao nepovezano
i odobrovoljio oca posle teškog poraza
SCG na evropskom prvenstvu u košarci
zamenio sam euforijom pred alkohol
kada bih pričao nepovezano
i odobrovoljio društvo da me prati.
Ulazim u vodu do kolena pa do struka
zapljuskujem stomak i ramena
zatim zaplivam i uronim glavom.
U kolima brat spava pored mene
radio je glasan i prozori otvoreni.
Majka dodaje ocu flašu vode
da pije na slamku jer vozi.
Razmišljam o ljudima koje smo prošli
kuda odlaze kada napuste moj vidokrug.
Nasledio sam improvizaciju od majke
svako stajalište je birala usput
želeći da zapamtimo što više prizora.
Ne znam da li sam joj zbog toga zahvalan
sadašnjost mi je naspram detinjstva
niskobudžetni film pun loših glumaca
koji zaboravljaju prizore.
Kada se osvrnem
vidim da me niko ne prati.
Omiljena fotografija s majkom
nalazi se u polju suncokreta
na kojoj me razvedreno posmatra.
Govorila nam je šta god radite u životu
ponašajte se kao da vas posmatram.
Tražio sam krivca i uzrok njenoj bolesti
pitao se da li su to moji postupci.
Hvatam dah, neko me prekida
i pita zašto ćutim.
Glasovi ljudi nastupili su kao talasi
koji me zapljuskuju i u kojima se davim.
Izranjam
idem kući.
***
ZAŠTO SAM IZVADIO PASOŠ
Nisam video nijedno vozilo
nijednog čoveka u celom gradu.
Čopor od dvadeset pasa
spava nasred glavne ulice.
Ne prepoznajem svoj grad
iako poznajem mnogo ljudi.
Niču četvorospratne zgrade
teške mašine za beton i mešalice
zauzimaju ulice i trotoare
najviše posla imaju zidari.
Često pomislim da krišom
uskočim u temelj dok ga zalivaju
mesto gde me niko neće pronaći.
Temeljno proučavam ćoškove
kao da tražim nešto davno izgubljeno.
Iako ne putujem nigde van zemlje
proučavam pečate i fotografiju u pasošu
obećavao sam mnogo toj jutarnjoj frizuri.
Pasoš mi ističe, vreme mi ističe
jedino o čemu razmišljam je lutanje.
Pomislim da se priključim onom čoporu
možda me prihvate kao svog
možda me rastrgnu
svakako ću spavati
oduvek sam želeo
san iz koga me niko neće probuditi.
Kad sam dobio pasoš
ispred sebe imao sam srednju školu
imao sam petnaest godina
putovao sam u Grčku
na košarkaške pripreme
rano ustajanje, rano leganje
vojnički limeni kreveti
puštanje znoja ujutru i turbofolka noću.
Nisam bio lud da me privlačilo trčanje
u 8 ujutru oko fudbalskog terena
ograđen kamp i noćni čuvari
deset smrdljivih klinaca u sobi
rekli su da ćemo videti more
posle svakog jutarnjeg treninga
i ja sam bez razmišljanja izvadio pasoš
samo zbog toga.
***
PRAISTORIJA
Uvek sam nosio u rukama
neku igračku dinosaurusa
svesku, majicu, kačket
sa slikama dinosaurusa.
U toj svojoj praistoriji
divio sam se skeletima
u prirodnjačkim muzejima
čak sam piranu zamislio
kao Megalodona, u Zoo vrtu.
Molio sam roditelje
da vidim to stvorenje
celim obilaskom se durio
kao razmaženo derište
i kad smo konačno došli
do akvarijuma sa zmijama
tropskim ribama i piranama
doživeo sam razočaranje
tim ugojenim šaranima.
Izneverićemo svaki dosadašnji
apokaliptični scenario
niko neće imati hrabrosti
da unese šifre za lansiranje
okrene ključ i pritisne dugme.
Biće to nevidljiva, sićušna pretnja
neće dizati naše upokojene
i pretvarati ih u zombije
neće zavladati ni đavo ni derviš.
Milijarderi neće upravljati masom
preko čipova i telefonskih antena.
Pokosiće nas razmaženost
koju ćemo udahnuti, progutati
namazati, zasaditi, ugraditi.
Pilule za mršavljenje, san, apetit
lekovi za migrenu i dijareju
neće rešiti pitanje Bliskog istoka
Gaze, Kosova i Katalonije
rasizma u SAD-u, LGBT osoba u Rusiji
diktature u Kini i Severnoj Koreji.
Kad mnogo posle nas nastupi
novo doba, možda civilizacija
bića koja su sve vreme neprimetno
živela s nama, u kanalizaciji
na deponijama ili dubinama mora
posmatraće naše neprepoznatljive
evoluirane potomke
izložene u kavezu, iza žice i ograde
i pomisliće isto što i ja
gledajući u babin kokošinjac na selu.
Ko bi rekao da je ovo vladalo svetom.
***
SVE IZGLEDA DOBRO I PREVIŠE DOBRO
Godinama govorim sebi
počni da vodiš dnevnik
sve upiši tamo po datumu
koliko jaja ćeš pojesti sutra
s kim si dogovorio posao
da posle ne zaboraviš
sklon si zaboravu, zato pišeš.
Četiri serije različitih sklekova
po trideset ponavljanja
između po pedeset trbušnjaka
kašika meda, šaka oraha, lešnika
vitamin c u kesici, vitamin d na kašiku
magnezijum direktno u usta
umivanje i torbu na leđa
gde sam to pošao, nije ni bitno.
U biblioteci svake nedelje uzmi
pet do deset knjiga poezije
i jedan roman ili zbirku priča
antologije i naučne knjige već imaš
nakupile su prašinu, vreme je da učiš.
Jezik sam uganuo psovkama
laičkom medicinskom terminologijom
statistikama, politikom i internet humorom.
Kad počne da se smrkava napolju
pusti kompilaciju Marvin Geja
i operi sudove, nemoj posle devet.
Komšinica ispod žali se majci na buku.
Pranje sudova je dobra terapija
ispravi leđa, ne troši previše detardženta
sudovi se uz Marvina sami operu
poput onih iz Čarobnjakovog pomoćnika.
Posle toga prošetaj do centra
ne zastani ni sa kim da pričaš
idi pravo do dragstora
kupi keks ili crnu čokoladu
u povratku idi drugim putem
ne zastani ni sa kim da pričaš
pripazi ako je padala kiša
gledaj dole i pomeri puževe u travu.
Pijem dovoljno vode, redovno jedem
uveče sam na košu i preskačem vijaču
dobro se oznojim, telo mi je zahvalno
uđem pod hladan tuš, pevam i opuštam se.
Izađem na ulicu, ne gledam u telefon
ne zastanem ni sa kim da pričam
sve izgleda dobro i previše dobro
rešim to jednim divljačkim pijanstvom
jutarnjim mamurlukom kako bih znao
da sve držim pod kontrolom
i kako je sve u redu sa mnom.
_____________________________________________________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ (1995, Pančevo) studira srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poezija mu je objavljena na više internet portala, u onlajn i fizičkim izdanjima časopisa (Među njima Afirmator, Blacksheep, Insp., Strane, Astronaut, Avlija, Čovjek-Časopis, Oblakoder, Pančevo city, StereoArt, Vavilonska biblioteka, Nigdine, Booke, Libartes, Luča…) u zbornicima „Rukopisi” 39, 40, 41, 42 i „Bludni stih” 4. Kratke priče objavljene su mu u zborniku „Rukopisi” 43 i časopisu „Stvaranje” Udruženja književnika Crne Gore.
Od 2015. održao preko trideset večeri poezije i tako vratio učestala čitanja poezije u svom gradu. Od januara 2018. uređuje jedini pančevački književni serijal „Punchtown poetry” u klubu „Štab Pogon.” Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo, 2020), koja se trenutno nalazi u užem izboru za regionalnu nagradu „Slavitude”. Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner. Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari.
čovjek-časopis 