ŽENE KOJE RETKO PLAČU
Plaše me žene koje retko plaču
i njihov plač, neprilagođen i muški.
Plaši me njihov iznenadni slom,
jer isuviše dugo bile su jake.
Plakale bi samo kad bi sekle luk.
Al’ nije isti sastav suza posle luka
kao i posle tuge.
Plaši me njihov vrisak,
koji protrči kroz prostor kao divljač.
I čovekova nespremnost
sa njime da se nosi.
***
GRAD
Što je veći grad,
to si više sam.
Došljak to ne shvata.
Ti poznaješ celo selo,
A ja ni pola svoga sprata.
Čelični vozovi u tebe zure,
Sovjetski soliteri gordo stoje,
Umesto železnice ljudi jure,
I niko ni za kog ne zna ko je.
Ovde se boluje od velikogradnje,
Ovde se boluje od velikih snova,
Sve je ovde megalomanskog ruha,
Izuzev ljudi, izuzev duha.
A najviše samoće na trgovima ima,
I najusamljeniji si među ljudima.
***
PODZEMNI RAZGOVORI
Posmatram gluvoneme
kako podzeman razgovor vode
I kako su im ruke umorne od reči
što iz šaka žele da se oslobode
I kako treba iskazati sebe
al je arhitektura ruku skromna
I kako je pokret kratak
a misao ogromna.
***
PUPAK
Čim sam se rodio
i ugledao svetlosti zrak,
majka mi je ožiljak nanela
to je pupak.
Ne zlonamerno,
već čisto radi mog saznanja,
da sa životom,
dolazi i rana.
A priroda je,
uz svu mudrost, baš tako i htela,
da ožiljak ne bude nešto tuđe,
već deo tela.
***
SEĆANJE
Retko odlazim na groblje,
jer znam da ti koji tamo ležiš,
više od zemlje, sahranjen si po meni.
Pa sebe uhvatim da isto cupkamo nogom,
najveće sećanje
to su geni.
I ne nosim venac, ni sveću,
da na grobnu ti ploču spustim.
Samo kad osetim tebe u sebi,
ja se ne libim, nego pustim.
_________________________________________________________________________
KOSTA KOSOVAC je 23-godišnji pjesnik iz Beograda, student Pravnog fakulteta i član Književnog kluba “Scena Crnjanski”. Poeziju objavljuje na svojoj fb stranici “Kosta Kosovac Poezija”
čovjek-časopis 