POEZIJA DAVORA RADULJA

U PRASKOZORJE

 

izdati sebe

u praskozorje

sedeći na terasi i posmatrajući vrhove udaljenih brda

koja nikada neće umreti

makar ne na način na koji umire čovek

dok nebo još nije ni dobilo svoju plavu boju

i nema ranih ptica

ranih automobila

samo ranih jada i teškog mirisa kafe

čija oporost nikada neće biti teža od tvoje

 

dok se Divna Ljubojević moli da bude voljena

ne shvatajući da utehe nema

osim ovog vazduha pokošene trave

koji ti puni nosnice

i nagoni te da razmišljaš o tezi za diplomski

 

nije trošan ovaj mlin pred tobom

niti zgrada železničke stanice

ove kuće

i kapije crne od korozije

 

ubijene su

u nekom mirnodopskom ratu

trošnom svešću ljudi

maločovečnošću

sekundarnom sirovinom straha

 

nema ovde više bitaka dostojnih heroja

 

samo umirućih trzajeva poezije

i prenaglašenih utvara

jer tako je lako biti

princeza na zrnu praška

majka neonacije

mitrovićeva zvezda danica

i ti znaš da je došlo vreme da odeš

ali ne znaš kako da izdaš

umorno Miletovo lice

Marijin tumor

Petrovo i Goranovo šepanje

Minina invalidska kolica

 

zato ćutiš

izbacuješ kolutove dima

u ovo praskozorje

koje više i ne prepoznaješ u sebi

već samo u svojim očima

preteškim da više razumeju bilo šta

osim tog skoka odatle

 

i jedino što želiš

jeste da si tamo negde daleko

u nekoj neotkrivenoj šumi

taj cvet koji je udahnuo, dodirnuo život

i isto tako ga izdahnuo, nestao

neviđen i nedodirnut ni od koga

osim života samog

 

ali motori automobila već počinju da bruje

i lepet ptičjih krila osvaja nebo

to nebo plave boje

i znaš da ne možeš da izdaš

već ulaziš u sobu tresući se od hladnoće

koju nije izazvala

niska temperatura ovog praskozorja

 

***

 

KA TEBI

 

 

hej, nećeš da veruješ

ali samo nekoliko sati pre nego što si umro

ošišao sam se i obrijao – kao da sam znao

a sećaš se koliko smo pričali o pravilu privlačenja

i kako ćemo da zgrnemo milione

kupimo staru kuću na nekom ostrvu

ti slikaš, ja pišem, more diše – i to je to

 

i čamac sam ti obećao, jebiga

nego, ajde to – ja sam te zaista i video u njemu

sa slamnatim šeširom, cigarom u ustima i štakama umesto vesala

kako zamahuješ njima i veslaš,

ploveći tu, blizu obale, pevušeći čak!

jer ti ne bi bio ti kada se ne bi sprdao svojim životnim okolnostima

 

pucao si iz tih štaka na ljudsku glupost

vičući, mamicu vam jebem, sve bih vas pobio

a kad bismo se u zagrljaju noći sreli na ulici

uzimao bi jednu štaku u ruke i zasvirao na njoj kao na gitari

pevajući neku pesmu – kao da ti nije ništa

i ni trunku bola ne bih tada video na tvome licu

 

kako si me u tim trenucima podsećao na Modiljanija

na svu lepotu i ukletost jednog života

i bio si mi lep, tako jebeno lep

da te ni sva prljavština ovog mesta ne bi mogla poružneti

niti sva ljudska zloba slomiti tvoj duh

a lomili su te, vala, i odavno kudili kako previše piješ

sve dok tvoj prijatelj Peđa nije došao da te poseti, izjavivši pred svima

rekoh ti, nekada je dovoljna samo reč da utiša svu glupost sveta

 

suviše je lako da te se sećam pre nego što si prvi put operisan

niti smo voleli lake knjige, niti lake razgovore

i, hej, pa zar nismo iz konfrontacija najviše i naučili jedan od drugog

jebeš ti tapšanje po leđima prijateljstva i sigurica društvo

od toga ovaj svet nikada nije imao nikakve koristi

 

želim da te pamtim po onom kišnom danu

kada si se jedva dovukao do moje kuće i rekao mi

a ja ti odgovorio – pa šta

i doneo ti trenerku pokojnog oca da se presvučeš

pa smo se posle toga danima zezali kako ti dobro stoji mrtvačka moda

a, eto, sada si konačno i postao model

i možda ti tvoji novi drugari, tamo pod zemljom, sada kliču

ili zavide

jer, znaš i sam da ima onih koji ni mrtvi ne mogu da postanu ljudi

 

moram da ti priznam, skontao sam ja odavno sve tvoje mane

osim te da li si ti, uopšte, bio čovek poslednjih godina?

pa, jebote, ko još sere u kesu

nema pola nerava u telu

ne može normalno da govori

ima otvorenu ranu na grudima iz koje curi gnoj

a toliko duha i volje da slika remek-dela

i to Sunce koje nisam mogao da vidim dok mi ga ti nisi pokazao

 

ne, nisi ti bio čovek

već autentična srpska priča

 

ona koja se rađa, živi i umire na stratištu

 

kao da je ukrala vatru bogovima

i sada sama sebi kljuca oči

 

još u septembru si mi napisao ovu posvetu

i sada shvatam da si ti već tada znao

osećao da nijanse tvoje svetlosti postaju tamnije

i da tvoje Sunce počinje da se gasi, i kao i bilo koja druga zvezda

– umire

a moja naivnost i arogancija da si neuništiv

– samo laž, te čak ni tvoja poslednja poruka

jebeno!!

nije uspela da žigoše u mene misao o tvojoj mogućoj smrti

 

a… voleo bih da mogu samo još jednom da te zagrlim na ulici

i, ne, ne, neću ti dati da zaplačeš za mnom

želim da poslednja scena bude naš telefonski razgovor

pozvao sam te tog popodneva da ti kažem „nešto važno“

e, Maršal… rekoh sav radostan,

a sa druge strane se začuo tvoj hrapav, jedva razumljiv glas

i prekinuo si mi vezu, ostavivši me u čudu

pa si me sutradan pozvao

a ja ti nisam ni dao da izustiš, samo sam rekao

 

i u isti mah, u tom jednom jedinom trenu

počeli smo da se smejemo tako glasno, tako zarazno i bezbrižno

kao dva petogodišnja drugara koji se igraju u pesku

(na obali jednog nedosanjanog mora)

i zadirkuju jedan drugog

blesave se

luduju i

– to je to

 

(Miodragu Nadlačkom)

 

***

 

ČAURA

 

Ponekad ne mislim na tebe,

Kad se iskradem u sopstveni život

I odradim nužnosti, slično mašini,

Trećoj u redu, u serijskoj proizvodnji.

Obavljam stvari bez neophodne ljudskosti,

Savršeno precizno.

Gaće spuštam po dijagonali,

Leva ruka mi je duža od druge,

Mokrim, po navici starijoj od razgovetnih reči,

I ispuštam iz čaure vodenog leptira,

Što umire pre nego se do kraja izlegne.

I ne sećam se čedomorstva svoga

Jer oči mi blenu u vlagu na zidu,

I njenim oblicima tvoje nadimke dajem,

Te se zajedno smejemo, kao nekada.

I tek po neka zaboravljena kap,

Prošetavši po meni,

Nagna me da zubima stegnem svoje lice,

U život,

Sve dok se krivac ne ohladi na meni

I postane ja.

Ne nedostaje mi seks sa tobom

Već ona prezrela bliskost u njemu,

Otisci što naležu jedan na drugi,

Oslobodjeni zadah tvoje kože,

Bradavice na jedinoj majici koju si nosila naopako

(ili sam te ja naopako gledao).

I kada se izborani budemo sreli,

Kao Barbara Strejsend i Robert Redford,

I setimo se kakvi smo bili nekada,

Ti ćeš gutati sebe

A ja ću gutati tebe,

Zajedno sa krtim omotom od bola.

Ni tada ti neću priznati

Da sam živeo tvoj život uporedo sa tobom,

Glumio u njegovom neprikazanom rimejku,

I da sam ga, možda, bolje odigrao.

 

________________________________________________________________________________

 

DAVOR RADULJ rođen u Kučevu (vukojebina na istoku Srbije), 1975. godine.

Živeo tu i tamo. Vratio se u rodno mesto. Interesuju ga sve vrste umetnosti, stvaranja.

Objavljen roman „(Re)vizija u belom“, 2005, kao nagrada na konkursu za prvu knjigu – „Prvenac“, Kulturni Centar Kragujevac; priča „Mučnina“, prva nagrada na konkursu za najkraću kratku priču, izdavačke kuće „Alma“ iz Beograda, 2007; priča „Jazz“, druga nagrada na konkursu za kratku priču, Narodne biblioteke Bor, 2007; objavljivan u književnim časopisima „Koraci“, „Ulaznica“, „Braničevo“, „Pobocza“. Preveden na poljski i italijanski.

Ne voli mnogo da priča o sebi. Radije piše o tome.

Streljan 2020. godine.