DETINJSTVO NIJE NIKADA PRESTALO
Hvala ti na povratku
u detinjstvo
gde je Avgust prošaputao:
gle, ono nije nikada prestalo,
gle, dete je zauvek radoznalo.
Hvala ti na povratku
u gde sam ja to
u šta je ovo oko nas.
U zašto zec u dubini polja
Ne dozvoli da mu se priđe
I u sliku prazne kuhinje u staroj kući
Upravo napuštene, ili puste momenat pre nego što će neko doći.
Nemo je posmatraju
moje dečije oči.
Volim kako bez moranja
vodiš me da otkrijemo slike
što još dugo traju žarne u nama
I kada nismo bili tu, i posle nas
Divne slike su tu boravile godinama.
Koliko dugo već struji
Ovaj vetar među biljkama
Koliko vekova se već ovaj cvet noću otvara
Prema zvezdama prozračan?
Hvala ti na ohrabrenju da nežno podignem smežuran poklopac
Ispod koga još teče krv
Svrab oko rane je onaj smeh oko straha
Koji ga izgricka deo po deo.
Neke traume preživećeš ako budeš dovoljno bezobrazan, i smeo.
Tok vremena plaši samo kada banalno teče
Hvala ti za Radoznalost kao način da iskusimo beskraj u ovo večito veče
Radoznalost nas je spojila i prvi put:
ti i ja
prošli život broj dva:
bio je to human zoo u nekoj evropskoj prestonici
oči su nam se srele sa koje strane ograde?
Tvoj miris me i u ovom životu prepoznaje.
***
8 NOVEMBAR 2014
dok se spuštao ponovo u okean tuge
dečak je u sebi pevušio pesmu
o džeparošu koji uskače u vagon i zabavlja putnike najavljen glasom
robota
i razmišljao je o jednom začinu
o jednom ukusu koji ga prati na svim kontinentima
gulaš je moja domovina, nasmejao se u sebi.
u okeanu,
sve je bilo na svom mestu –
fotelje su bile okrenute prema televizorima
i učili su se intenzivno strani jezici
hiljade slova dnevno su štampale vredne mašine
mnoštvo brzih prstiju u slova je unosilo red,
masne čeone kosti su se borale da smisle nove rasporede slova
a ipak, nije se desilo nikada ništa nepredviđeno.
pričalo se o nekim ognjištima
zatim se o njima ćutalo
prodavali su tišinu u špricevima, brate.
***
SLUČAJNI POVRATAK U PRIRODU NASILJA
doćiće ti glave
opušteni lik
i svi mentalni kilogrami njegove uspešno smršale ljubavnice
dok samosažaljivo neguješ taj neki Temišvar u nama
cerekaćeš se iz fijoke na svoje amputirane noge krvav
optimizovan zlatnim šljokicama u savršen poklon za njeno izgrizeno iz tela srce
žvaćeš rekreativno gumenu hobotnicu
i budiš se bez seksualnih organa na sebi
sa merom koristiš svoj dar da sve što dodirneš pretvoriš u kulu od karata
kad pomirišeš onaj cvet što se otvara samo noću
i zalutaš zauvek kroz nehotične uvrede duhovima polja
posmatran od dva braon oka na crnoj pozadini
_____________________________________________________________
VLADIMIR PALIBRK bavi se beleženjem stvari na papir od rane mladosti, uz povremene petogodišnje pauze.
čovjek-časopis 