ČETVRTAK, 9. JULI ‘92.
Prošlo veče beše ispunjeno
dosadom do svoga vrha.
Sedeli smo u bašti
i glumili cveće
slušajući iste izlizane zvuke
čarobnjaka muzike.
Pogled mi je klizio letnjim nebom
bez zvezda
i kao kuka se zakačio
za jednu nebesku poderotinu
koja je strašno ličila na mesec.
Ali, to nije bio mesec
već obična greška u Božjem tkanju
kroz koju je prosijavala
blaga svetlost s one strane noći.
Razveselih se tada.
Posle sam malo sanjarila
o dugačkom
Mlečnom putu
na koji ću poći ovih dana.
I zaspala sam ubrzo.
***
PETAK, 10. JULI ‘92.
Danas u 4 popodne
dogovorili smo se
da sahranimo
jednog gospodina.
Seoski popovi su pevali
svoje arije
dobrih pola sata
u hladu starog oraha
dok smo mi stajali
u redu
na suncu,
sa snažnim vonjem
umrlog cveća na rukama.
Umalo da odustanemo od namere
zbog realne opasnosti od sunčanice.
Pomislih, čemu tolike molitve
za ulaznicu u nebo
kad čovek nije bio toliko loš
koliko to ljudi
umeju da budu ponekad.
I poželeh da sahranimo cveće,
a tom mirnom starcu
da pružim ruku,
pomognem mu da ustane
sa neudobnog ležaja
i odvedem ga konačno
i zauvek
Odavde.
***
SUBOTA, 11. JULI ‘92.
Juče je jedan čovek
stigao s Juga.
Kada je otresao prašinu
i umor
sa velikog tela
spustilo se veče.
Šetali smo između kafana
i probali vino između šetnji.
Noć je bila duga
i skoro bela.
Klizila je između naših koraka
niz grlo kao rashlađeni rizling.
Posle je jutro došlo
sivo i teško
od neisplakane kiše.
Evo, čujem je kako pada tek sada
dok naš prijatelj sedi
u kupeu II klase
večernjeg (barskog) voza,
dok sanjari o toplini jutra
otvarajući oči
posle neudobnog sna.
***
PONEDELJAK, 13. JULI ‘92.
Miris opranog
pokislog rublja
puni mi nozdrve.
Potiskujem želju
da legnem u svež krevet
iz obzira prema radnom danu
koji nikako da zanoći.
Uzimam otiske svojih zuba
gumom za žvakanje
sa desna na levo:
gornja osmica – desno
gornja sedmica – desno
rupa – nema ga nikad više
Idem dalje
do poslednjeg u nizu.
Onda se vraćam
s leva na desno:
gornja osmica – levo
rupa ponovo…
Uspavljujem se
u pletenom naslonjaču
na krovu sveta
mog suženog vidika.
Čujem golubove kako se dozivaju
pomislim, mora da je kiša stala.
Više mi nije važno…
Još samo jedan usporen pokret
i sintetički otisak zuba
lagano se stvrdnjava u pepeljari.
_____________________________________________________________________________
JULIA KAPORNJAI rođena je u Vrbasu. Objavila je tri pesničke zbirke: Živi čvor (2002), Belo sunce (2005) i Iz kapi mora (2019). Objavljuje u književnim časopisima. Od 2010. je član DKV-a. Živi u Novom Sadu.
čovjek-časopis 