GLAVA U KLANCU, NOGE NA VRANCU
Ulazimo u 24. sat onoga što Rusi zovu snegopad, Kanađani ono bijelo govno, a Švajcarci mu se raduju jer konačno ulaze u svoje prirodno stanje. Mi ćutimo i integrišemo se, šta ćemo. Ćerka mi saopštava da će posle škole ići kod drugarice na sankanje. Posle škole je ovde pola 5, u pola 5 je mrak, drugarica na drugom kraju sela, ali nisam ja valjda neka nenormalna helikopter roditeljka. Idi, dete, opušteno. Kako ćeš da se vratiš? Videću. Opušteno, priroda sve radi sama. Krene ona nazad, drugarica će je pratiti do iza šume. Znači mrak, metar snega, nigde nikog. Čule su da je nešto šušnulo u šumi. Onda su vrištale i istrčale iz šume. Ova moja je brzo stigla kući, ali drugarica sirota nije smela nazad istim putem. Piše mi posle njena mama, posle pola sata shvatili su da je nema (jer telefon će dobiti oko 18. godine) i našli je iza šume kako ih čeka da dođu po nju. Ne znam da l’ sad da pristavim neku puru za večeru, mi evo živimo u Branku Ćopiću, šta da vam kažem.
***
DOPPELGÄNGER
Kurs na koji idem već neko vreme okuplja simpatičnu družinu ljudi palih sa svih strana sveta u ovo naše selo, sličnih godina, obrazovanja, interesovanja, i što je najbitnije, nivoa nemanja pojma nemačkog. Učiteljica nam je zadala da za danas spremimo neku neverovatnu priču. Može iz novina, može iz života. Ustanem jutros i samo mi jedna neverovatna priča stoji u glavi, o čoveku kome su poklonili tortu u obliku bolnice. Ali, shvatate, ta priča izmiče i mom srpskom vokabularu, kako i odakle da krenem njima da je objašnjavam na nemačkom? Ne ide. Nađem neku lepu čudnu vest sa dojče vele o ženi koja je plela šal svaki put kad joj je voz zakasnio i na kraju metar i po šala prodala na onlajn aukciji za 7 soma evra. Sehr schön. Počne čas, ovi moji kamaradi krenu da istresaju svoja ludila, švajcarska učiteljica trepće u onaj zum, unezverila se. Indijka priča da je svojim očima videla kako statua boginje Ganeš 21. septembra 1995. pije mleko kroz surlu iz kašike. Japanka se seća kako je kao stjuardesa kompanije FlyDubai pomogla putniku da smesti izuzetno mali, a težak kofer, da bi se posle ispostavilo da su u njemu bile zlatne poluge. Poljak je, mukica, fasciniran time da je u centru Ciriha dva meseca parkirao auto sa nevažećom mesečnom kartom, bez kazne. Vidim ja, moj šal će biti propast. A onda mi sine – pa meni se prekjuče desila neverovatna priča. Znam već neko vreme da u mom rodnom gradu postoji žena koja se zove isto kao ja i preziva slično kao ja. Ali to nije sve. Njene dve ćerke zovu se isto kao moje dve ćerke, a i muževi nam se slično zovu. I ni to nije sve. U nedelju se nađemo na ovom fejzbuku i tu saznam da se i ona odselila negde gde se priča nemački, da se bavimo sličnim poslovima. Vidim na njenom profilu i devojačko prezime. Ne moram da vam kažem koje je. Ispričam ja svoju priču, ekipa uzbuđeno klikne: Doppelgänger! a ja odahnem, shvativši da ipak imam i neku normalnu nenormalnu priču.
***
ŠALOVANJE
Stigao je raspust, kakav-takav, drugi trenutno nemamo. Osim zahvalnosti na opuštenom dnevnom ritmu bez budilnika, duša mi oseća ogromno olakšanje zbog toga što ne mora da radi domaći sa srednjim detetom. Taj nivo bazične nezainteresovanosti za sve što se u školi zbiva dostojan je divljenja, pod uslovom da niste u ulozi roditelja. U tom slučaju, dostojan je frasa. Evo ilustracije iz poslednjih dana pred raspust. Učimo prirodu i društvo, lekcija čula. U jednoj od milion reminiscencija na doživljaje sa časa, odmora, tiktoka, jutjuba, razgovora s drugaricama, serija i života poznatih, ćerka me izveštava o tome da njene učiteljice umeju baš dobro da opišu kako se oni u školi ponašaju, da imaju baš dobre metafore. Na primer, nastavlja, pričala nam je kako nama to što ona govori kao šal ulazi u uvo. S tim što u mom slučaju kao šal prolazi kroz glavu i izlazi na drugo uvo. Nakon što smo se zabavile vizualizacijom ove alegorije, dolazimo do sledeće lekcije, gde učimo o zvuku. Koji se na nemačkom kaže Schall. Der Schall.
***
SKANDALOZNO
Moj vid je vrlo slab, toliko da u jednom kratkom delu dana ujutru čim ustanem i uveče pre nego što legnem, ja zaista bauljam po kući onako, na osećaj. Ustanem tako juče ujutru da pošaljem decu u školu, a ono napolju oktobar, magla, mrak, hladno i ja tako rešim da iskoristim svoje ljudsko pravo da kad ih šutnem u školu uskočim pravo nazad pod jorgan. Što dalje znači da nisam htela da stavljam sočiva za džabe, što dalje znači da sam decu spremila za školu bauljajući, onako na osećaj. Tako pružim ne sasvim razbuđenom sinu gomilicu odeće, i on krene automatski da oblači redom to što je na njoj bilo. Shvatite, bila sam ja pored njega, ali ćorava. Uveče, sprema se sin za spavanje i skida tu istu odeću, a ja sad, opremljena sokolovim očima, uočim – bez gaća je! Dete je ceo dan tako išlo, ja mu ih ujutru nisam dala, on nije obraćao pažnju na nebitne detalje i tako se to desilo. Srećom fizičko nisu imali, to bi već bila dalekosežna trauma. Ovako, osim što ovu poučnu priču mogu da priložim uz prijavu za majku meseca, ona nas uči još nečem važnom. Može nam se dešavati nešto što je vrlo neprijatno, nezdravo, pa čak i sramotno, ali ako to potraje dovoljno dugo – mi i zaboravimo da smo bez gaća.
***
UMOČIĆU!
Ovde su učitelji jako zainteresovani za detetov privatni život. Ja nemam ništa protiv da mi se neko meša u roditeljstvo, no, shvatićete, nije prijatno. Postavljaju se pitanja, moja deca nisu baš vešta u kreiranju društveno prihvatljivog imidža i dok trepneš, ode ti u fasciklu. Srećom, male drukare gledale su dovoljno puta kako Eni mlati onom drvenom četkom dok peva o teškom životu, pa su mi argumenti pri ruci. Ali, ni učitelji nisu vrane, znaju slabe tačke. Na primer, jedna ćerka ne jede. Pojede ponekad neki smoki i tako uglavnom opstojava na ovom svetu. Ima dozvoljenu listu od pet povrćki koje sme da odbije, ali je ta lista daleko od konačne. Naprotiv, ona se revidira na dnevnom nivou, te se na njoj dozvoljava recimo sveža, ali ne i pečena paprika, što je pola mesta, na koje se onda može ugurati presna, ali ne i kuvana šargarepa. Prirodno, ta moja ćerka, nedavno je, oko svoje desete godine, utrostručila težinu s rođenja i oprostila se od nekih stvari koje su u struku veličine 2-3 godine, te to malo brine jednu njenu učiteljicu, koja ju je upitala da li redovno jede kod kuće i šta je na primer danas ručala. Hvala dragom Bogu, tog dana nije obedovala plazmu s nutelom, nego supu, batak i ono malo zeleno što jede tako često da mu je i ime zaboravila, te se frau lererin umirila u saznanju da ipak eto ponekad i nahranimo to dete. Ali, tu je i druga ćerka. Ona jede. Ali ne spava. Njena učiteljica mi piše da bi bilo dobro da je odvedemo lekaru jer celo pre podne zeva i, citiram, ,,oči joj se skoro sklapaju”. To mi pismo prizove mile školske uspomene skorosklapanja, a bogami i sklapanja očiju u prohladna jesenja jutra kad krenu da se nose monterice, pa ih okače na čiviluk tačno na zidu do mene. No, ne odvedoše me kod lekara, te eto u istom stilu podižem nove generacije skorosklapača očiju u jednoj zemlji gde se štedi struja i leže s prvim sumrakom. Okrenula sam novi list, ovu kljukam, onoj gasim svetlo u 10, izdržaćemo valjda do petka. It’s the hard knock life.
***
ŠTA STE RADILI U ŠKOLI?
Ovih dana pohađala sam seminar Uvod u švajcarski školski sistem, na kojem nisam ama baš ništa naučila, dočim me nekoliko priključenija četvrte nedelje naše treće školske jeseni ovde uvelo ako ne u švajcarski školski sistem, a ono makar u sokratovsku pomirenost s padom s Marsa koji izgleda još traje.
Kaže najstarija ćerka radili su nešto iz matematike što ne razume. Pa je l’ ste pitali? Pa nismo. A kako ste uradili zadatke onda? Videla sam da svi na tabletima gledaju na jutjubu instrukcije nekog čikice, ima sve lepo po lekcijama objašnjeno, i onda sam pustila i ja i znala sam da uradim. A nastavnik? Šta nastavnik? Je l’ znao šta radite pored njega živog? Pa on nam je dao link. Shvatam ja da je đacima potrebno razvijati zakržljale jutjub kompetencije, ali, brate.
Srednja ćerka uglavnom ne zna šta su radili u školi. Sve je počelo kad je u drugom razredu konstatovala da je krajnje čudno što već dve godine uče istu lekciju, koja se zove “školski rad”. Tako i ovde, uglavnom joj izmiče smisao vremena provedenog u školi. Srećom, švajcarska škola veliku pažnju posvećuje ručnom radu. Daju ti parče drveta, pa kad ga delješ četiri meseca, o i te kako znaš šta ste radili u školi.
Sin, ništa novo, upada u tuče praćene novim momentom selektivne amnezije koja deluje tako da pamti samo udarce koje je primio, dok se svojih ne seća. Posle napornih nedelju dana raspetljavanja ko je kome skočio na leđa a ko koga davio, kaže mi večeras da je opet u školi bio problem. Već se vidim kod školskog psihologa i bojažljivo pitam: sa kim? Sa drvetom. Mlatili ste se drvetom? Ne, nego smo se svi popeli na drvo. A znaš da drvo to jako boli. I onda smo se svi dogovorili da siđemo i da ga mazimo da se staro drvo oporavi. Sad, ne znam, da li da ga pitam je l’ su neke pečurke rasle ispod tog drveta ili bolje da potražim neki jutjub tutorijal.
***
ŠTA PIJU…
Postoji uvek onaj jedan trenutak u toku porodičnog izleta kad svi krenu da se brecaju, da kukaju, i generalno da se ponašaju neuračunljivije nego inače. Iskusni roditelj zna – gladni su. Roditeljski život naučio me je, ako ičemu, a ono da je za porodičnu sreću presudno da šećer ne padne svima istovremeno. E, mi smo se danas našli u takvoj situaciji, ko za baksuz u nekom mestašcu gde je Bog rekao gute Nacht. Jedna gostionica, nigde žive duše, ali piše: otvoreno. Uđemo, kelner stoji na sred hodnika, s rukama na bokovima. Ćuti. Mi pitamo je li slobodno, on nam pokaže omanju, opet praznu trpezariju i pita nas šta ćemo da popijemo. Stigne piće, jelovnik jok. Pijuckamo mi tako, slušajući zvuke svojih creva i koraka u hodniku. Svaki zvuk probudi nadu, no avaj, taško načić prođe hodnikom, proviri, vrati se. Pa neki drugi čovek isto tako. Mi sad razmišljamo – da li su poslali po babu da zgotovi nešto na brzinu, da li je mali trknuo do pijace, da li se kuvar zapio. Deca su ipak imala kreativnije ideje. Videla su rupicu na zidu, kao špijunku. Odatle su čekali da nas ledeni čaj ošamuti pa da nas, ovako gladne, skuvaju i pojedu. Pogledam u telefon, nema dometa. Tu već nervozan smeh krene da nadglasava nervozna creva i mi pošaljemo najmlađeg po konobara. Kad ga je doveo, i kad smo tražili račun,dete se rasplače od surovog saznanja da je ručao ajs ti. Sestre krenu da se smeju, sve očekujući da će im uskoro zatražiti da gurnu prste kroz onu špijunku, a grančica nemamo. I sad sledi mala komedija zabune. Konobar misli da sestre ismevaju brata jer nije znao šta da kaže kad je došao da ga pozove. Konobar ne zna da je brat znao ali nije hteo da mu traži račun jer je bio još uvek gladan, kao i da plače jer je i dalje gladan, a ne zbog sestara. Ja ne mogu da otvorim vrata, otac porodice pritisne kvaku, svi izletimo, kad iza sebe začujemo: čekajte! Izjuri taško za nama i dâ najmlađem šaku najfinijih čokoladnih bombona, da se uteši. Utešili smo se i mi, sve gledajući ga kako sebi diže šećer.
***
DENTALNA TRAGEDIJA S ELEMENTIMA FARSE
Juče je mom sinu zub ispao u čorbu, te ga je on zatim sa istom progutao. Šta to govori o mojoj čorbi ne znam, i ne zanima me. Odmah su se za našim stolom okupili Eshil, Sofokle i Euripid i tu je nastalo jedno teško, srcedrapateljno pozorje o izgubljenoj šansi da se profitira od Zubić Vile. Jer, kako da mu veruje, kad je pojeo dokaz. Tu uskače sestra, deus ex machina, sa reminiscencijama na svoja 4 pojedena zuba (plus 1 u slivniku), koja su svi bili ispoštovani od strane narečene nagraditeljke bezubih.
Umiri se patnik, reši — napisaće objašnjenje u nadi da će Zubić Vila poverovati i bez dokaza. Credo quia absurdum, bar njoj to nije teško, ona je iz te branše.
Napiše dečko pismo, sestra iz mašine drugi put božanski interveniše, ispravljajući ć i č, proguto u progutao i ceduljica beše smotana ispod jastuka, a mladac pun nadežde usni sanak.
Dođe jutro, slatkiši i novčić behu pronađeni pod jastukom, a sestra se, kao i svaki bajkoviti pomoćnik i treći put pomoli iz mašine, pokazavši mu slike vila koje je noćas lično u sobi napravila. Bez obzira na divnu nameru, to je bio momenat u kojem je dečko izrazio tračak sumnje. Realno, one mu i nisu bile potrebne. Credo quia absurdum.
Tragedija o pojedenom zubu završava se farsičnim antiklimaksom. Dečko koji je koliko sinoć pisao ispovedna pisma Zubić Vili, ujutru seda da igra fortnajt sa ekipom raznolikog uzrasta, o kojima nam je dovoljno znati da sebi daju nadimke poput “điđa sa vračara”. Dok mlate svojim snajperima, on im ustreptalo priča kako mu je Zubić Vila ostavila kesu gumenih meda pod jastukom.
***
IZVAN KOORDINATA
Omiljeni poriv kome se ne trudim da se oduprem bio bi prisluškivanje nepoznatih ljudi u čijoj se blizini nađem. Ovde je to na početku bio veliki problem, budući da sam mnogo vremena provodila u prevozu, razgovora onoliko, ali avaj, svi na švajcarskom dijalektu, džaba. Tek što je počelo malčice da mi se razdanjuje o čemu, kog đavola, krkljaju, odmah sam i izgubila interesovanje. To su, pretpostavljate, sve neki restlovi scenarija za Trumanov šou. A ja sam, kao što znate, navikla na Dom za vešanje, baš me zabole ko koji prašak koristi i da li će popodne biti blage kišice. Daj nešto sočnije, majku mu. Srećom, čujem ponekad i milozvučnu maternju melodiju. Tu se napnem, u uvo pretvorim, i nikad ne zažalim. Znaš onaj, e taj, polomio ključnu kost ovde desno. Šta kako, popio sedam piva, pa vozio onaj električni trotinet. Pa nije im rekao, kazao da je pao niz stepenice. Jeste, bila jedna, sad treba i druga operacija. Da, na bolovanju. Ali radi nešto malo, na crno. Pa farba. Kako, pa levom. Sad ja zamišljam, da nešto neki od ovih što razmatraju kretanje cirusa i stratusa mogu ovo da razumeju, da li bi razumeli, da li bi pojmili uopšte. Ili je to potpuno izvan bilo kojih koordinata u kojima se kreću.
I sad dolazimo do mog drugog poriva kome se teško odupirem. Priča o školi. Ovde su učitelji detaljno trenirani za samu pedagošku profesiju, dakle ne za pojedinačne predmete. Zamišljam opet, taj trening — ako ovo, onda ovo, input autput, iks ipsilon, pa etape, pa ishodi, pa ciljevi, sve fino, lepo i koordinatno. Kad ono, dođu ti živa nekoordinatna deca. Imaju neke inpute za koje ti nemaš autput, tvoji inputi kod njih zabasaju u neke ćorsokake, i vi tako tumarate po onom finom sistemu kao magarci u maglovitom španskom selu. E to se desilo učiteljici u razredu moje ćerke. Pa se ponovilo još par puta. Peta učiteljica ove godine juče ju je u očajanju zamolila da pita mene za savet. I kako sad ja njoj da objasnim da improvizuje malo, i da ako ne može desnom, proba da farba levom?
***
ZNAM ZA JADAC
Nedeljom pečemo pile. Gde je pile, tu je i jadac. Gde je jadac, brat i sestra, tu je i opklada koja će se razviti u krvavi porodični sukob i pri tom otkriti onoj koja ovo piše da su joj deca rodno stereotipna ko da su išla u jaslice pri Dverima, u najmanju ruku. Ona: odjednom pokazuje brigu za brata i njegovu ishranu prefrigano mu nudeći kolač, sok, sladoled uz usrdne molbe da proba makar malo. On: zaboravio je opkladu u sedmoj sekundi, ali budale i Bog čuva pa u prvi mah odbija sve ponude. Ona je strpljiva, čeka svoj čas i dok on igra igricu i već mu je malo pao šećer, bezglasno mu dodaje čokoladicu preko ramena. On: mozak i dalje nije prisutan, uzima čokoladicu, ne znajući za jadac. Ona: likuje, skače po kući, naslaždava se ne toliko svojom pobedom koliko njegovim porazom. On: plače i očajava jer je previše uložio u opkladu, onda malo treska po kući, na kraju fasuje i kaznu jer joj je oteo opkladu u besu. Najzad, obriše suze i ode da vozi bajs.
________________________________________________________________________________
JELENA ANGELOVSKI (1980, Pančevo) diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za srpsku književnost. Magistrirala je 2009. godine, sa tezom ,,Modeli pripovedanja u tetralogiji Utopija Pavla Ugrinova”. Doktorsku disertaciju ,,Prozni opus Aleksandra Tišme” odbranila je 2014. godine na istom fakultetu.
Radila je kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a od 2006. do 2018. kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi ,,Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu. Bila je mentor je i nastavnik u Grupi za kreativno pisanje i srpski jezik Regionalnog centra za talente ,,Mihajlo Pupin” u Pančevu od 2008. do 2018. godine. Objavila je dve zajedničke knjige u okviru grupe za Kreativno pisanje Centra za stvaralaštvo mladih, Zadaci iz marljivosti (2000) i Dnevnik 2000 (2001). Učestvovala je u priređivanju Sabranih pesama Dušana Vukajlovića. Više godina uređivala je Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije ,,Rukopisi”. Učestvovala je u izradi tri udžbenika za srpski jezik u izdanju ,,Eduke” iz Beograda. Pisala je pogovor za zbornik Restart: panorama nove poezije u Srbiji. Objavljivala je eseje, prikaze i kritike u književnim časopisima. Od 2018. godine živi u Švajcarskoj, u blizini Ciriha, gde predaje maternji jezik i kulturu deci srpskog porekla. Kraće prozne beleške o svojim imigrantskim iskustvima objavljuje na blogu stelovanjeglave.com
čovjek-časopis 