OPET ZIMA
Zar opet zima?
Opet neupotrebljivi prsti?
Nedelje slepljene za
subote i ponedeljke
vlažnim snegom?
Belim čaršavom
prekriveni dani?
Peć je reč ugašena
rečju nedostajanje.
Ponoć. Na kilometar
odavde zjapi
zavejana praznina.
Moje telo, moj život,
moje disanje –
izloženi stalnim napadima apsurda.
Neću dugo moći da zaspim.
Grejaće me prožimanje svega
sa svim onim što se da zamisliti.
U meni i izvan mene.
***
KRATKA PESMA O SRCU
Imaš ubojito srce.
Ne promašuje metu
u krugu koji sam
oko sebe nacrtao
prstom u vazduhu.
Ipak, u snu mi je dozvoljeno
da sve razbijene
komade sebe
sakupim na gomilu.
Čak se prisećam
dnevnih marševa
i koračam dugo ka nekoj
udaljenoj svetlosti,
sa znanjem da sam mrtav
i neznanjem
da li ćeš me oživeti.
***
TRAKTAT O PENI
Znam kako izgleda ono što postoji.
O nepostojanju, pak, nije napisana
ni fusnota
veličine poštanske marke.
Bar iz nekog nepostojećeg grada.
Možda ne zauvek, ali za sada se u
školi i na fakultetu predmet
nepostojanje
preskače kao neocenjiv.
Znam da ne postoji sunce
koje se pojavljuje na
uzdah samoće.
Paperjasta krila bola.
Ne postoji forma čežnje
ni semantika usana koje ćute.
Ne postoji nedovršen
posao smrti.
Tačan broj ljudi koji su
ikada živeli na zemlji.
Račun o izgubljenom vremenu
na koji bi
potpis stavili dani
osuđeni da ispisuju
samo fraze.
Ne postoje carstva
koja su imala tako
siguran hod,
a pala su zbog slomljene
potpetice na nizbrdici istorije.
Ali šta ćemo reći o
postojanju, takozvane,
ljubavi?
Da je element u kosmosu
koji se javlja u vidu
užarene kugle i nestaje?
Ne nestaje?
Kad bismo mogli čuti
šta o ljubavi misle anđeli
koji kruže oko naših glava
iako do nas ne dopire
njihov šum?
Postoje li anđeli?
Ako postoji to čudo –
fuge Johana Sebastijana,
koje slušamo ozareni
u trenucima bola,
nesumnjivo da
anđeli postoje.
Ko će se snaći u tom
obilju i oskudici:
Postojanje i nepostojanje –
kutija i u njoj njena
zatvorena praznina.
A izvan te praznine, uzalud
se dan trudi da prikrije
svoj šepavi hod.
Čini se da bi sve učinio
za tebe, mene, za sve koliko
nas ima, ali glavni dobitak
pripada samo vremenu.
Lica kraljeva u ramovima
s pozlatom čuvaju ga
u borama i rumenim
obrazima vlastoljublja.
Dečak na biciklu,
jureći kroz zelenu
svetlost parka,
dok maše nekome na
klupi na kraju staze.
Slaveći vreme, a poznavajući ga
bolje nego iko,
na somotske nabore okeana i mora
Mesec prislanja svoj
svetli dlan
i voda se pretvara u mastilo
kojim će biti ispisani
psalmi pamćenja,
oštrog kao čiode.
Dok nepostojanje
i postojanje,
veoma blizu
jedno drugom,
blistaju samo
kao kratkotrajna
pena iluzije.
***
VEČERNJA
Nekome je dosta što
sumrak kao šapat anđela
pada na krov,
i život između borova
teče, teče, teče…
Meni trebaju pruge što
presecaju noć,
mesto u kupeu, prozor,
i ravnice da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,
i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom!
_______________________________________________________________________
TOMISLAV MARINKOVIĆ rođen je 1949. godine u Lipolistu. Knjige pesama: Dvojnik, 1983, Izvesno vreme, 1985, Stihovi, 1991, Sumnja u ogledalo, 1996, Škola trajanja, 2003, Svet na koži, 2007, Običan život, 2011, Putovanja kroz blizine (izabrane pesme), 2013, Nevidljiva mesta, 2015, Izdvojene tišine (izabrane pesme), 2016, Večito sada, 2018, Izabrane pesme (111Kolo SKZ), 2019.
Objavio je knjigu priča Putovanje u orahovoj ljusci, 2017. Priredio je knjigu Pisac u vrtu (najlepše priče o biljkama i prijateljstvu), 2016.
Poezija mu je prevođena na više stranih jezika.
Za svoj kniževni rad nagrađen je nagradama: Branko Miljković, Miroslav Antić, Vasko Popa, Zaplanjski Orfej, Disovom nagradom za ukupno pesničko delo i Nagradom Desanka Maksimović za doprinos srpskoj poeziji.
Živi i radi u Lipolistu.
čovjek-časopis 