NOGE
Noću šetam
uvek dva koraka ispred sebe
Ja sam
starica u autobusu
koja protiv smrti
igra muzičke stolice
đak prvak sa torbom
beskućnik bez karte
Ja sam
slučajni prolaznik
u vašem foto albumu
mrlja iza nasmejanog para
nepoznati gost
na video-snimku svadbe
figura koja je upala u krupan kadar
fotografije sa putovanja
Ja sam crna masa u daljini
oko koje u vašoj
familiji još uvek traje rasprava
da li je to
čovek
ili
frizura vašeg strica
***
MESOŽDERI
Potrebno je samo da primetimo slabost
to se najlakše oseti u osmehu
i pirotehnička predstava počinje
Odstraniti sebe
Češati se
i glasno režati
Treba birati žrtvu koja zabavlja
Ne nešto lako
To bi bilo dosadno
Treba nam nešto
što bi nas odvratilo
od saznanja
da smo izgubljeni
I obavezno ponavljati
vekovne greške
jer samo tada
kada se skupimo
naše krhotine
imaju osećaj celine
***
PREVIŠE VOLIMO ŽIVOT ZA NEKOGA KO PRIČA DA GA MRZI
I
Dani su sedišta autobusa
Rekao sam ti
ovaj grad je kao bolestan čovek
koji odbija da ode doktoru
A mi
Mi smo glečeri mladosti
u okeanu želja
Iza svakog našeg koraka
izrasta po jedan vir
Iz svakog našeg nokta
iskaču varnice
Bežimo od ljudi
Čuvamo boce sa kiseonikom
za svaki razgovor duži od petnaest minuta
Nosimo pištolje za uverenja
Mi zaboravljamo zašto smo umorni
I grlimo ekrane
Uštogljene osmehe u plastičnim okvirima
Godišnja doba
ostavljamo na noćnom stočiću
Noću strahove pokrivamo
debelim jorganom
Iz radijatora psi cvile
Naši zagrljaji nadžive tirane
Izlazimo na terasu i jedemo
Mesec kašikom
III
Ako smo već mrtvi
zašto onda ne bismo prošetali
Prolaznici svakako znaju
više o nama
nego mi sami
Uživamo u cvrkutu automobila
teški kao zagađeni vazduh
Noć ima miris lošeg zadaha
i sve je daleko kao sutrašnjost
Režimo na prolaznike
da se međusobno
ne bi izgrizli
Nepoželjni kao
nenajavljeni gosti
Dođemo do klupe
ispred staračkog doma
i mesom svojim
hranimo golubove
Tišina među nama
ima miris kuće
Nemi smo i tihi
kao freske
Magla je i sve deluje
kao tuđe potisnuto sećanje
Ponekad mislim
da smo toliko daleko
da je među nama
država u kojoj je
počeo građanski rat
V
Nisam siguran
da ćemo ikada da stojimo
ponosno
kao sveže ofarbana kuća
Previše smo
nesigurni i ranjivi
Lakše nam je
kad imamo
svoj kontinent
Ali ako je sve
prevara
Ako je uzalud
Ako stojimo
na strani brega
gde se zemlja roni
Ako će užarene
kosti sa neba
da nas dohvate
i pretvore
u pepeo
Ako ikada
i sagorimo
Vratićemo se ponovo
da zemlju natopimo sobom
***
PREPONE
Predveče iz džepova vadim oči
Zube držim u tegli
Stavljam traku na usta
da u snu ne bih govorio
jer
šta god da kažem pogrešno je
kuda god da krenem
ispravno je
***
KARANTIN
V
Priznao bih vam
da sam upravo ja odgovoran
ali znam da bi odmah
osuli bezumlje i znamenje
Kada bih i priznao
ali neću
rekao bih možda da
sam kriv
jer sam
sa vešticama igrao go
Imenovao planete
Plaćao ciganima da
gledaju u pasulj
Lomio ogledala
ispod merdevina
Priznao bih vam da sam
hodao unatraške i
priželjkivao da stane vreme
Zasigurno bih vam priznao
da se bojim
početka
i kraja
I da mi je lakše
da je je moja propast
samo deo
urušenog čovečanstva
Priznao bih vam sve
da se ne bojim
_______________________________________________________________________________
MILOŠ MARKOV rođen je 1993. godine u Subotici. Diplomirao je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Njegov rukopis O strahu strah nagrađen je u Ediciji Prva knjiga Matice srpske te objavljen 2020. godine. Zastupljen je u brojnim časopisima i zbornicima, kako onlajn tako i štampanim. Živi i radi na relaciji Subotica-Novi Sad-Beograd.
čovjek-časopis 