ZDRAVICA
Dižem čašu
U mraku jugoslovenske sobe
u socijalističkom gradiću
u kojem cvetaju suncokreti i krv
u policijskom času koji traje trideset godina
vrišti poslednji podeok na nervometru
ptice razvlače đubre praznim ulicama
naše niskobudžetne iznutrice
ptice plaču
samo što to niko ne vidi
kao što niko nikad nije
to je naš svet trostrukih negacija
živeli bogalji moji
prokletnici bez vazduha
od kosti istine u grlu
živeli pesnici ponora i beznađa
svedoci užasa s one strane ljudskog
živeli zauvek ranjeni kraljevi ničega
škriputavi skeleti u fusnotama istorije
živeli duhovi u predsobljima
što udaraju pesnicama
s one strane ogledala
živela stoglava himera
svetlosnim godinama udaljena
što putuje ka nama
da nam donese smrt i uništenje
***
DUH IZ BOCE
Kad sve drugo zakaže
uvek možeš da se odaš alkoholu
ubaci u bocu sočan i dug poljubac
i duh iz boce će te čuti
podari duhu oblik
pusti ga u gostinjsku sobu svog uma
samoća će biti stvar prošlosti
samo znaj da ćeš je ponovo tražiti
Kad sve drugo zakaže
uvek možeš da pomutiš razum
užasno je lako i dolazi u sve lepšim pakovanjima ovih dana
Možeš iz perspektive drugog lica da posmatraš eroziju svog tela
romantizuješ sporu eutanaziju i gledaš
kako sećanja nestaju u izmaglici
moždanih busija
Biće dana bez odeće
iliti razgaćenih dana
kada pravo iz kreveta
ulaziš u flašu
samo da razbiješ cigle u stomaku
da stišaš aerodrom u glavi
Biće dana kada se prazniš
kroz svaku poru
svaki otvor
a srce ti plače u šakama
kao novorođenče
pa ga tešiš i privijaš
i ti plačeš sa njim
ali negde duboko unutar
gde niko ne može da te vidi.
***
DOČEK
Pojavi se
ispeglane košulje
pantalona
lica
usne izvij
u pitomi luk
kičmu blago savij
na oklembešenim rukama
neka šake budu otvorene
i pre nego što pomisliš na cigaretu
doći će gosti
koji su uvek u pravu
popravi luk usana
koji se u međuvremenu izravnjao
srdačno ih primi
u osam časova tvog života
ili bolje
časove položene osmice
koraci nek budu meki
pažljivi
neka otkucavaju sitno
kao tempirana bomba
u tvom grudnom košu.
***
PLAMENOVI
Odlaziš u tišinu svog kamenoloma
korak po korak
po raskorak i posrtaj
godina vučje gladi navlači se preko svoda
diše zver koja te umara
pluća su joj puna i nabrekla
njen topao dah žiletira kroz ledeni vazduh
beše nekad goropadna, sada slomljena
pomirena
cvili u mraz i u mrak
nosiš je na ramenima
u utrobu svog kamenoloma
da je uspavaš
u večnim, plavim plamenovima.
***
PUT
Ako sam put
onda sam u noći
sva su svetla pogašena
radio dobacuje trenje žica
i pijani glas
koji peva posle brodoloma
ako sam put
onda ne vodim nigde
dok se oslanjaš na putokaze
zatvori oči
postani jedno sa putem
pusti nek se kotrlja
jedino tako postojim
jedino se tako ne završavam
liticom.
________________________________________________________________________________
IVAN MARINKOVIĆ je rođen jednog aprila u Požarevcu kao plod odnosa Predraga i Stanislave.
Kao klinac se zaljubljuje u SF, horor i hevi metal. Kasnije je došla Poezija. Inspirisan slobodnom formom bitnika, ali i uzvišenim stihovima ukletih pesnika, svoje prve pesme zapisuje u Tehničkoj Školi „Nikola Tesla“
Nastupao je na pesničkim večerima Poezina, Totalno Argh-a, Trop Autsajdera, Pet minuta pažnje, Na Sav Glas, Poetarijuma…
Koosnivač je vranjske Stihije i Spoken Word RS.
Bavi se komponovanjem, video i audio obradom, fotografijom. Radi kao službenik obezbeđenja.
čovjek-časopis 