Dve žabe su živele u prijatnoj bari sa terasom, dvokrilnim ulaznim vratima i ostavom za čamce. Jedna žaba je bila pekar, a druga zen-učitelj. Svakog jutra bi iznosile čamce na sunce, mazale ih katranom, a onda se vozile po svojoj bari.
Jednog od ovih jutara, žaba koja je bila zen-učitelj a zvala se Džuvejn, izađe na dvorište i shvati da bare više nema. Žega je bila tako jaka da je sva voda isparila. Obodi nekadašnje bare bili su suvi, a vazduh je treperio od jare. Nije bilo njihovog urednog vrta, nije bilo terase, nije bilo ni ostave za čamce, nije bilo ničega. Bare nije bilo.
Žaba Džuvejn potraži žabu pekara koja se zvala Hans Albert i reče joj ozbiljnim glasom: – Slušaj, voda je presušila. Vreme je da napustimo ovo mesto. Žaba Hans Albert klimnu glavom i ubrzo su obe bile na putu u potrazi za drugim domom. Posle dugih meseci koje su provele hodajući, žaba Hans Albert konačno reče: – Zar ono nije nova bara na našem putu?!
Pred njima je stajao najveličastveniji bunar koji su ikada videle. Sunce se mreškalo na površini bistre vode; na lakom povetarcu koji je duvao sa planine Fuđi škripala je kofa tonovima božanske muzike. U vazduhu se gotovo moglo čuti tiho recitovanje Lotosove sutre. Već sledećeg trenutka žaba Hans Albert je nepromišljeno zakoračila ka obodu bunara, kada je zadrža čvrsta ruka žabe Džuvejn. – Mladiću, moraš očekivati da će i ova bara isušiti kao i prethodna.
MUMONKANOV KOMENTAR: Druga žaba je glupa isto kao i prva. Kada će naučiti da bi im bolje bilo da zakopaju svoje prljave zelene noseve u blato, umesto što samo krekeću?
čovjek-časopis 