NE OTPUTOVATI
Odlučio sam: nema više putovanja
kupovanja karata, stavljanja smrdljivih papuča
u kofer.
Eventualno mogu se spakirati
ali onda ću otići tek na kraće šetnje.
Oblacima i pticama dovikujem: ne putujem, ne putujem.
Gledat ću svoj kauč i stol
i razmišljati zašto sam objesio tu glupu sliku.
Ne putujem, ne putujem
ne putujem vlakovima, avionima, autobusima
ni brodovima, ni njima
ni biciklima, ni cipelcugom
ne putujem ni Evropom, ni Amerikom…
Ostajem tu, u maloj ulici
u malom stanu gledam svoj kauč i stol
a sve zlatne šape neputovanja penju mi se
na grudi.
Grcam od bogatstva nemicanja
a iz svih propuštenih šansi pljušti
svim lepezama bajnih, neupoznatih dama
svim barjacima tuđe slave
svim vrištavim lišćem velikih istina
maše promašenost.
***
NEDJELJOM POPODNE
Groblje se obično diže na brdu.
Na kraju aleje čempresa nalazi se groblje.
Groblje obično ima željezna vrata.
Groblja su obično od kamena.
Nosit ćemo te, nosit ćemo te na groblje.
A poslijepodne prošetat ćemo do groblja.
Prva je teta
zatim mama
onda ja i tata.
Konačno smo došli na groblje
otvorili smo željezna vrata
i ušli.
Suhi čempres strašno žeže
bog je tako ostario
ni sjena onom mladiću
oči mu cure suzama
čempresu smolom
a veoma je tiho.
Bog puno očekuje
od tete, mame, mene i tate
a možemo samo jednom umrijeti.
Curkom cure suze smole čempresove
bog sve više ište, a smrti je sve manje
prijeti nam stalni život.
čovjek-časopis 