TE OČI DA ME GLEDAJU
Sneg nije pao, ni zaborav
preko kasnojesenjih slutnji.
Zimsko sunce daruje
duge senke ljudima.
U našem špajzu i u supermarketu
neraspakovane sanke
od prošle zime čekaju
da se neplanirano prijateljstvo ostvari.
I ja sam sada, Miloše, poražen u svakoj stvari,
tamo nekom pesniku – tamo neki pesnik,
čas bliži mrtvima, a čas živima,
pišem pesme da bih sa više strana prišao
faktima i datostima življenja.
Neka mi bude dana tišina
stare bioskopske sale,
božjom milošću još nezatvorene,
da čujem glasove sveta
i svoj glas među njima.
Želim da mi budu
svetli u umu moji dragi,
da mogu videti kroz tamu
kad počne da nadolazi.
Lica koja zapamtismo,
koja su najveću naklonost pokazivala,
neka me te oči gledaju.
***
LIMB
Jerusalim, mrkoplave noći, bat sandala,
baklje, bivaci, zabune,
oni koji su ga dočekali
i napustili svet kao pagani.
Pravednici što ga čekahu vekovima.
Odlaže se dan koji se rađa za slavu,
i u njemu tren najveće patnje i najveće sreće.
Ne razdvajaju se ovce od jaradi još.
Ne starimo nego se beda uvećava,
Rim posle propasti Rima.
Koga li će sve drumovi poželeti,
šta li ćemo još praviti od blata?
Iz prošlog veka ovo je prešlo:
Robert Mičam blefira
mladog revolveraša,
koji dugo grize jabuku
pre nego što baci karte.
Mogao sam pesmom da preskočim početak veka,
da ga izvučem iz senke prethodnog
i priznam ga kao vanbračnog sina.
Eh, narodi, podjednako nosite u sebi
sećanja na zločin i smrt.
Nešto se ipak pomera,
okrepljujuće kao sunce ili žena.
Traka svetlosti na horizontu,
iza grada, kontinenta,
kada izađem pospan iz autobusa,
tih stotinak metara prema zapadu,
na stazi do mog doma,
tamo nekom vedar dan.
Srce, otvori se, veličaj me
i ne zatvaraj se više.
Gorećemo u slavi
kada Mičam progovori.
________________________________________________________________________________
NENAD MILOŠEVIĆ (1962, Zemun), završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radi kao urednik u Redakciji dokumentarnog programa Televizije Beograd. Objavio je osam knjiga pesama: Pospanost (1992), Umanjenja (1996), Jureći u raj (2000), Mesta (izbor iz poezije, 2004), Pesme sa Save i Dunava (2005), Time Code (2009), Vode i vetrovi (2012) i Pesme iz limba (2019), za koju je ove godine dobio pesničku nagradu “Branko Miljković”. Objavio je knjigu Iz muzeja šumova (antologija novije srpske poezije 1988–2008, Zagreb, 2010), kao i knjigu mikroeseja Lutajuća planeta (2014). Bio je urednik za poeziju u listu Književne novine (1998–2001), kao i stalni saradnik i jedan od urednika u časopisu za žensku književnost ProFemina. Pisao je eseje i književnu kritiku u časopisima i magazinima kao i za Televiziju Beograd. Piše scenarije i režira dokumentarne sadržaje. Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 