Šetam sa prijateljem Veče je Nebo nas gleda iz ptičje perpektive zajedno sa satelitima Seća se kad je smrt bila tragedija a ne nauka o kretanju i nekretanju Veče je prazno Širi male ruke i navlači zavese na krivicu Neka sve to ostane napolju Neka se neko drugi spotakne i padne u otkrivanju A između nas lebdi poezija mimo zakona i sveta Povetarac se udvara našim licima Nadamo se rajskoj sporosti Raskršća ispresecana senkama vuku nas od stvarnosti do stvarnosti Krštenjem prve lažne svetlosti Postajemo ujedinjeno telo bez dijalekta u novoj kuli Ulazimo u raspadanje od čoveka do čoveka Iznevši preko praga kao i ostali sve što je srušeno u nama Da nam kosti svetlucaju na semaforu Dok čujemo kako znoj razbacuje jednoličnu pesmu radničkih ruku Sve se nastavlja Jedan dečak šutira kamen Kola hitne pomoći jure do moždanog udara Iz šarenog kombija izlazi glumačka trupa anđela u narodnim nošnjama Osim jednog u plavom kostimu s plavim šeširom On bi mogao biti prigodni bog na stanici gde prosjak krade poglede I prljavim rukama ih zbija u džepove I na cesti gde pijani prorok zaustavlja saobraćaj i uzvikuje: Bilo bi dobro da u kese sa smećem bacate i vašu gadost
***
DEVOJKA
Parkom se vrzmaju cvetovi klanjajući se popodnevu. Uspeo sam pronaći slobodnu klupu u hladu. Malo niže, devojka slika telefonom vrapce na drvetu. Ljudi okolo gunđaju, tramvaji još uvek ne idu. Sve je stalo, sve se raspalo, i ljudi, i šine, i tramvaji, i neke vodovodne cevi, i život, i ne da mi se odavde ustati. Lepa je devojka što slika vrapce na drvetu. Kad ona ode polako ću i ja krenuti.
***
GOST
Došla je kao i sve žene odjednom Niotkud Samo se pojavila i učinila je da stvari ožive i zaigraju To one urade – probude muziku
Pričala je ono što nikad nije čuo Prekidala je u njemu misli kako ispod nas trunu vilice predaka Kako trune dom naš i velegrad kameni i mišljenje naše u noći Na stepenicama tišine U ovom hladnom zavičaju gde je potkradao zoru da ga ne vide
Sad nije neko ko misli da je sve gotovo I ne otvara prozor samo da bi grad ušao u njegovu samoću Zato što ga je odvela u krevet i on je osetio Razumeo je razgovore Nije mu više smetala gužva
Učio se boraviti u sveopštem zločinu ljubavi Sad miriše na ljude koji ga ranije ne bi prihvatili Oni ispod oka više neće sumnjati da li je pokvaren Ili je i dalje mrski mudrac
I odjednom je sve dobilo oblik i dramu: Kružnica smrti se pokrenula Jelo je ukusno i dobro Alkohol dirljivo leprša mozgom i ulicom Večeri mirišu na njene grudi
Kad ga je odvela na putovanje Prvi put je bio u inostranstvu Njegov hod se promenio Samouvereno je vukao kofer sa točkićima po aerodromu Bio je seksi Zanesen Život ga je ugostio
***
LIST
U početku je to samo mrlja koja se pomiče, kako ideš ona raste, izgleda kao nešto živo na cesti, ali ne beži od automobila, ne sklanja se, oni je preture i nemirna je dalje. Kako se približavaš mrlja je sve veća, lagano se izvija, ima tanko tamnožuto telo, i kad priđeš dovoljno blizu vidiš da je to list, odnekud pao i došao ovde sam, došao da tebe sretne, baš tebe, čeka da ga digneš sa zemlje da se još jednom seti kako je nekad bio visoko, čeka da ga odneseš na mirnije mesto, pod krošnju. Lepo je uvenuti u hladu drveta koje te porodilo.
MIRO BLAGOJEVIĆ rođen je 8.4.1972. u Novskoj, R. Hrvatska. Od 1991. godine živi u Beogradu. Studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek filozofija. Objavio zbirku pesama “Sinkope” ( K.O.S. 2013 ). Zastupljen u više zbornika i književnih časopisa.
Godina je hidžretska, 1175, prvi dan mjeseca džumadel-ula, a sedmi ramazana. Tiho je, Šeher spava i sve miriše na jorgovan. Sjene rascvjetalih bagremova milile su po hladnoj površinu rijeke Bosne kada je sa Istoka izašao pun Mjesec i podigao se poviše tek olistalog Trebevića. Ne sačekavši svoj red, da užarena kugla zađe za Zapad, žurno je stuštio prema igmanskoj dolini. Bijela, šupljikava lopta zaustavila se tik iznad kamene ćuprije. Tamo se šćućurila. Iza nje, znatiželjno je provirivalo tinjajuće Sunce. Mirovalo je i ono, činilo se da nešto ispod osluškuje. Dva muškarca divovske građe stajala su na mostu i između sebe držala preplašenog dječaka. Sitno stvorenje otimalo se iz čeličnog stiska egzekutora, prekinjući ih molećevim glasom da ga puste. Pokušavalo je okrenuti glavu ka sedmorici staraca, pogledati ih u oči i nadati se, da ih njegovo nedužno, djetinje lice odobrovolji. Možda se u srcima bosanskih lovaca na Akrepe pojavi milost, i oni mu poštede život. Možda će neko čuti i pozive u pomoć, doći da ga spasi. Možda mater primjeti da ga nema i uzdigne oca da ga traži. I možda.. Da te večeri nebom iznad Saraja nije plovilo milion Zvijezda, i on nije krenuo za njima, možda bi i njegov brat još uvijek bio živ. Sedmorica bradatih staraca, razmješetnih u savršenom polukrugu, ćutke su čekala da se sivi oblak sa zvijezde Sjevernjače makne pa da započnu drevni obred Akrepovog uništenja. Po Ibn Safer Kurdinovim učenju, jednom u tristo godina među ljude zakorači neljudsko dijete, Akrep. I to u noći poput ove, kada se na nebu sudare Mjesec, Sunce i Zvijezde. Najmlađi od njih, devedeset-devetogodišnji starac, istupi i priđe uplašenom dječarcu. Milujući ga po ljepljivoj kosi tiho mu šapnu: – Pst, ne plači! Nećeš jadan ni osjetiti kada te moja sablja smakne! Ni po čemu se to dijete nije razlikovalo od njegove djece i unučadi, i što ga je duže promatrao, sumnja u njegovom srcu je rasla. – Deder mu gore glavu! – iako je žalio dijete, naredbu starješine morao je izvršiti. Preostalih šest članova tog tajnog bosanskog društva, uhvatiše se za ruke i napraviše od svojih krhkih tijela neprobojni bedem. Hamajlije na njihovim vratovima zatreperiše poput lišća vrbe na vjetru. Ako se djete oslobodi i krene bježati, nečitki znakovi utisnuti na komadima tisovine ga neće spriječiti u tome. Moraju biti brzi i ne dvojiti o njegovom uništenju. Najčešće, najveće zlo obuče tijelo nedužnog insana. Čak ni iskonska vjera sedmorice izabranih, Akrepovog sina nije mogla zadugo držati na jednome mjestu. Znali su da je dječak začet u godini Mača, a rođen za vrijeme treće pomračine. Te godine je, po učenjakovom proročanstvu, njegov istinski otac sjeo na prijesto onoga drugoga, mračnoga svijeta i zavladao neljudima. Sazidavši most na kojem su sada stajali, uspio je nekako, njime spojiti dva nespojiva svijeta. Dijete neživog, neljud, kako su ga zvali, probilo je barijeru i došlo među insane sa jednim ciljem. Da se hrani, preživi i opstane. Krvoločnik, onaj koji se hrani svježom krvlju i ljudskim mesom, sada je prestrašeno plakao tražeći svoju majku. Prvi s desna, starac sa najdužom bradom prozbori, i glasom hladnijim od leda reče: – Budi brz i ne nasjedaj na njegove lažne suze! Drugi član, vidjevši da se sablja u staračkoj ruci trese, dodade: – Gledaj ga u oči i znaćeš jel Akrepov! Starac spusti pogled na dječije lice. Pod mjesečinom bilo je izmučeno i blijedo. Usne sitne, izgrižene i suhe, vapile su za kapljicom vode. Jadnička su od zore držali bez hrane i pića. Da neživi izgubi snagu i volju za borbom. – Pogledaj me! – starina naredi, a grmalji malenom glavu podigoše u vis. Dijete trepnu nekoliko puta, ali ništa se ne desi. Njegove oči, podbuhle od plača i crnje od noći, bile su i dalje ljudske. – Nije on! – najmlađi od sedmorice odahnu. – Oči su mu naše! Ali živi bedem se nije micao sa mjesta. Najstariji, prvi s lijeva, udari nogom od kamen i opsova. Brzo se smiri, šapnu nešto onome do sebe a ovaj glasno ponovi njegove riječi: – Reži, ne čekaj ništa, reži ga po vratu! Dijete vrisnu kada to ču i pade na koljena. Sa posljednjim daškom snage, podiže glavu, I zagleda se u zvjezdano nebo. Ispod tankih dječijih usana proviriše četiri duga očnjaka. Zvijer se oslobađala iz sićušnog tijela ričući na sav glas. Zjenice se raširiše, upijale su mjesečevu svjetlost u sebe, i za nekoliko sekundi u potpunosti pobijeliše. Ubrzo, zlatna boja Sunca, postade boja njegovih beonjača. Starac se odmače korak unazad kada ugleda milione Zvijezda unutar dječakovih do maloprije crnih i nedužnih očiju. Nebo se ocrtavalo u njima, ali se moglo nazrijeti i ono što se nalazilo iza te nebeske ljepote. Odškrinuta vrata drugoga svijeta. Oštro sječivo kliznu niz znojnu kožu djeteta. Starčevi koščati prsti stegnuše dršku sablje i on zareza dublje dječakov tanjušni vrat. Mlaz krvi zali kamenu podzidu, most se zatrese i krenu da puca po površini. Bosna, ta mirna i hladna rijeka proključa od guste, ljepljive krvi neživog stvora. Starina zamahnu iz sve snage i Akrepova glava pade tačno pred njegove nesigurne noge. – Akrepov je! – u glas potvrdiše šestorica. – Akrepov je! – potvrdi i sedmi drevni, onaj što je zamahnuo sabljom. Tijelo krvoločnika dvojica snagatora baciše u vodu, glavu mu umotaše u konopljino sukno i ponesoše sa sobom, jer sa zlotvorom nikad se ne zna. Tek kada čudno društvo napusti napukli most, Sunce potonu iza Igmana.
***
Nekoliko mjeseci poslije, njegovani muški prsti spustiše zlatno pero na hrastov sto i podigoše list žutoga pergamenta. Mesnate usne se skladno pomjeriše i stadoše čitati napisani tekst na njemu: „Ovom sudu pristupili su bosanski ulema, uvažene sarajerevske age, esnafske ćehaje, i izjavili da je most na glavnom putu za Mostar i Travnik kod Blažuja na rijeci Bosni oštećen, pa predstavlja za prolaznike veliku poteškoću, a osobito za one siromašnije koji u grad nose poljoprivredne proizvode i druge stvari. Stanovnici okolnih sela obavezuju se da će dati pomoć u radnoj snazi i most dovesti u prvobitno stanje. Ovaj arzuhal podnosi se vašoj preuzvišenosti, bosanskom veziru, da bi izvoljeli odobriti potrebne radove i sredstva za opravku. 5. zilkade 1175.godine. Sarajevski kadija Muhamed.“ Kad iščita napisano, kadija se osvrnu ka članovima gradskoga vijeća, glavnim gradskim starješinama, čekajući njihovom odobrenje. Svih sedam u isto vrijeme kimnuše glavom i u glas mu rekoše: – Aferim! – Nek vam dragi Allah podari dug život! – odgovori im debeljuškasti i smjestivši u njedra vreću punu dukata, zadovoljnim pogledom isprati grupu stogodišnjaka. Pogleda kadija i oštećenu ćupriju u blizini svoga dvora i zapita se na trenutak, šta li to ima toliko neobičnog u njoj, sve te pare za hrpu starog kamenja.
***
Godina je 2018., deseti dan mjeseca juna, a dvadeset sedma noć ramazana. Lipe cvatu, mirno je i Sarajeva spava. Iz hladnjikave rijeke provirivali su kameni stubovi, njih sedam, i uzdizali se ne pretjerano visoko u zrak, formirajući savršene lukove staroga mosta. Kažu, da se pojavio niodkuda, izronio je jedno jutro i ostao stajati tu gdje je Bosna najmirnija. U gradskim zapisima nigdje se ne spominje ime neimara, a ni planovi gradnje. Samo, da on postoji. Ni kamene ploče od kojih je sazdan, nisu otkrivale njegovo porijeklo. Govorka se, stoljećima već, da su dovučene sa razrušenog rimskog naselja u blizini. Po njemu su ga i nazvali, Rimski most. Ali sedmorica staraca što je ove noći stajalo na njemu, znalo je pravo mu ime i čiji je on zaista bio. – Akrepov je! – uglas izustiše, a najmlađi od njih zamahnu oštrom sabljom. Jedan prestrašeni dječak stajao je na mostu i kroz plač dozivao roditelje. Ko su ta sedmorica staraca čudnoga izgleda, pitao se u sebi presamićen od bola, i šta hoće od njega? Možda, ako pogleda gore, manje će se bojati. I možda, ono na nebu nisu i Mjesec, i Sunce, i Zvijezde skupa. I možda.. – Akrepov je! – ponovi i sedmi brišući krv sa sječiva od svoju halju. Kada i posljednja kap krvi iscuri iz odsječene glave dječaka-krvoloka, bosanski lovci je umotaše u obredno platno, jer sa zlotvorom nikad se ne zna, i tek tada nestadoše negdje u tamu. A na idućeg neživog, ostade da čeka, ispucan i sam, Akrepov most.
ALMA ZORNIĆ piše kratke književne forme. Iako često za sebe kaže da nije rob niti jednog književnog žanra, njene priče i pripovijetke usko su vezane uz magijski realizam i kulturnu baštinu Bosne i Hercegovine. Do sada ima preko trideset objavljenih, pohvaljenih i nagrađivanih priča, kako u regionalnim, antološko žanrovskim, tako i u domaćim zbirkama. Sem zajedničkih zbirki/zbornika, priče objavljuje u književnim časopisima i na internet stranicama i portalima: “Strane”, “Bašta Balkana Magazin”, “Istočni biser”, časopis “Enheduana”, “Podrinje online”, “Avlija”, “Bestseler Refesticon”, Radio Bijelo Polje, Priče za svaku noć.. Dobitnik je nagrade Fondacije za izdavaštvo BiH 2020. godine za rukopis “Bašeskijini mrtvi”. U pripremi je njena prva zbirka “Bašeskijini mrtvi” – zbirka legendi i kratkih horor priča o Bosni i Hercegovini. Živi i radi u Sarajevu.
Nisam želela da saznam, ali sam saznala da moj otac baš i nije neki dobar čovek, što nije ni čudo kad se zna kakav je bio njegov otac, moj deda, a da deda nije bio baš neko cveće jasno je i po tome jer da jeste bio cveće, baba ne bi uradila to što je uradila. – Šta je uradila baba? – pitala sam jer su mi očevi roditelji, mrtvi davno pre mog rođenja, bili totalna nepoznanica. Znala sam ih s fotografije koja je kod kuće stajala između dva stakla zaglavljena u stalak od mahagonija u velikoj negrejanoj sobi koja je napola bila poštovana i stoga neupotrebljavana, a drugom polovinom se, u sred tog velikog poštovanja, pretvarala u skladište nameštaja koji je bogata baka donela u miraz i gomila drugih stvari iz prethodnih života živih i mrtvih srodnika, tako nepotrebnih i demodiranih tokom modernih ranih sedamdesetih. Volela sam tu sobu, mada su mi branili da rondam po njoj: – Pocepaćeš, upropastićeš, ne diraj! Nije to za decu, ostavi! Izađi u dvorište pa se igraj! Kao normalna deca! Na toj fotografiji, u tom ramu koji mora da je bio poslednji krik nekog davnog savremenog dizajna, a koji je nekako dospeo do malog mesta sred velikog posleratnog komunizma, videli su se deda i baba u bademantilima za plažu, sa šeširima, u kupaćim kostimima, u gumenim patikama za vodu i sa decom ispred sebe. Pred dedom je stajao moj otac tek nešto stariji od mene u trenutku kad sam počela da ga posmatram, dečak od recimo sedam ili osam godina, a ispred babe stajala je očeva mlađa sestra, moja vršnjakinja. Slična meni, sa šiškama, bistrog i zaintresovanog pogleda, najvedrija od svih njih na slici. Usamljena u velikoj i zapuštenoj kući, itekako bih se družila s tom devojčicom. Ali ona je bila daleka, stara, crno-bela i nikad nije dolazila kod nas. Izgledali su, ta devojčica i njeni, otmeno i civilizovano, pomalo setno, svi vitki i krotki i pod velom nekog prijatnog zajedništva tog porodičnog, fotoaparatom uhvaćenog trenutka, pod palmama na obali mora, a iznad teksta Uspomena iz Crkivenice, 1933. Imala sam, dakle, sedam ili osam godina kad sam došla u goste svojoj najlepšoj i, po maminim rečima, najglupljoj tetki. Bila je to mamina sestra koja s onom tetkom-devojčicom na fotografiji nije imala nikakve veze. Nisam često putovala kod nje, može biti da je to bio čak i prvi prvcijati put. Pre nego što sam otputovala od kuće poželela sam da vidim kako tetka izgleda. U to ime jedna druga fotografija izvučena je iz kutije za starinski keks: mama i njene tri starije sestre, u fotografskom studiju dvadeset godina kasnije u odnosu na sliku očeve porodice na moru. Meni je moja mama bila najlepša. Da li je to značilo da je najgluplja? Nemoguće, u bajkama su najmlađi uvek najpametniji. A i očevi stariji od trideset godina – čula sam nekad da moji roditelji pričaju s kumovima o tome – imaju veće šanse za genijalno potomstvo. Kum je bio lekar, znao je. Recimo, mamin otac imao je trideset i pet godina kad se mama rodila. A, da stvar bude još bolja, tata je imao četrdeset jednu kad sam se rodila ja. – Tvoja majka je mlada žena. To nije lepo što se tvoj otac njome oženio tako mladom. Trebalo je da studira, a ne da se udaje, pogotovo nije trebalo da se udaje za njega, tuberana – nekako usplahireno govorila je tetka. Slušala sam je pažljivo da vidim kad će ispoljiti obećanu glupost. Ovo što je govorila nije zvučalo osobito glupo. Mada ona usplahirenost jes’ bila malo blentava. – Šta je to tuberana? – pitala sam za očev greh. – Nije tuberana, sine, nego tuberan. To je onaj koji je bolestan od tuberkuloze. Od toga se umire. – Tata nije bolestan. – Pa, sad više nije, ali je bio bolestan. Itakako je bio bolestan. Imao je tuberkulozu, sine. Aha, tu je glupost – ja sam žensko, a ona me zove „sine“! – Ja nisam sin, ja sam kćerka – rekla sam snishodljivo, kako je već red govoriti s glupima. – Znam, znam, ali ja ti kažem „sine“ zato što te volim. Tako se govori onima koje voliš. – Meni mama i tata nikad ne kažu „sine“. Ne kažu mi ni „kćerko“, zovu me po imenu. A šta je to moja baka uradila? – Koja baka? – Pa, malopre ste rekli, tatina mama. – Ne znam, sine, zaboravila sam… – Rekli ste da je deda bio cvet, baka ne bi uradila to što je uradila. – Da. – Pa šta to? – Mislila sam da znaš. Ako ne znaš, nije važno. – Recite mi! – Tvoji će se ljutiti na mene ako ti kažem. – Dobro, onda ću pitati njih. – Jao, nemoj! Evo, reći ću ti, ali da im ne kažeš da sam ja to rekla. Je l’ važi? Klimala sam glavom očarana zbog tolike tetkine neprilike. – Tvoja se baka, sine, ubila. Obesila se. Uzela konopac i obesila se. Auh. To je bilo stvarno čudno i neočekivano. Uzela konopac i – plop! Nestade baka sa one slike u ramu od mahagonija. – Zašto je to uradila? – Niko to ne zna. Ali mora biti nešto u njihovoj porodici. Jer i njena se majka ubila. Tvoja prababa. A onda se ubila i njena kćerka, sestra tvog oca. Plop! Plop! – Tatina sestra? I ona se ubila? – Pa, ona se nije baš sasvim ubila. Mislim, spasli su je. Ali jeste presekla vene. Plop – tetka se vrati na fotografiju. Malo krvava. – Je l’ sad živa ili mrtva? – Živa je. – Pa što je ja nikad nisam videla? – Ona je, sine luda. Kad si bila beba morali su da te čuvaju od nje jer je htela da te ubije, tvrdila je da ti nisi dete njenog brata nego da te mati ko zna s kim napravila! Puf – crno-bela, malo krvava tetka na fotografiji postaje čisto crna! – Nemoj slučajno mami i tati da kažeš da smo o ovome razgovarale! I nemoj više ništa da me pitaš, dosta sam ti rekla. I kad se mama i tata svađaju ili kad mama viče na tebe, nemoj da se ljutiš na nju, sad i ti vidiš gde se ona zakopala, je l’ tako. – Da – slagala sam. Nisam baš videla gde se mama zakopala, a pogotovo nisam videla šta bi tu mogla biti moja krivica. – E, pa ja sam znala da je glupa, ali da je toliko glupa, to baš nisam znala! A ti si je sigurno isprovocirala, što bi inače to pričala!? – vrisnula je mama kad sam došla kući i postavila pitanje o svim tim mrtvim i polumrtvim precima. Tata je prebledeo i izašao u dvorište. Izašla sam za njim. – Mala si. Kad porasteš sve ću ti ispričati – rekao je. I nikad mi ništa nije ispričao. Umro je četrdeset godina kasnije, s izrazom na licu koji govori da još nije vreme da se meni pričaju takve stvari. Ikakve stvari. Tata je umro u proleće. Iste jeseni umrla je i njegova sestra, moja krvava i crna tetka. Pošto nisu imali dece, njen muž pozvao me je da uzmem neke tetkine stvari. Za uspomenu. Za uspomenu na šta? Ali, otišla sam. Sve je mirisalo na lavandu, ali neku grobljansku, a ne morsku lavandu. Tetka je bila naučnica, hemičarka. Trebalo je da na Sorboni magistrira, doktorira i ko zna šta sve ne, a onda je pukla. Tamo negde oko mog rođenja. Tad je valjda htela da me ubija, to više niko nije pominjao. U međuvremenu razni su pogubili kriterijume, živce, razum. Između ostalih i moja mati. I ona, mama, koja me nikad nije baš obožavala, koja nikog nije baš obožavala jer je trebalo da studira, a ona se greškom udala, jednom je htela baš da me ubije. Znatno stariju, doduše: kad mi je bilo dvadeset i sedam otac me molio da se u njihovoj kući, kad im dođem u posetu, noću zaključavam jer, eto, mami nije baš dobro, pa hoće da me ubije. Za razliku od tetke, mati je htela da me ubije jer jesam dete svog oca. U našoj porodici ko god odlepi, ja mu se učinim najzgodnija za ubistvo. Srećom, u našoj porodici više je praznih obećanja, nego stvarnih izvršenja. Zbog te osobine moje porodice mnogi su, uključujući i mene, mnogo propatili. Ali, opet, zahvaljujući toj istoj osobini – živa sam. I, evo, živa preturam s tečom po tetkinom ormanu. Sve lične stvari, a bezlične. Obične, nezanimljive stvari. – Tečo, je l’ znate nešto o tome zašto se tetkina majka ubila? – ovo je jedna od poslednjih prilika da nešto saznam o tome. Osećam obavezu da tu priliku iskoristim. I teča je naučnik. Doktor nuklearne fizike. Zaustavlja se su svom dvočasovnom predavanju o fisiji, fuziji, deuterijumu i tome kako danas svako može da napravi atomsku bombu, da bi mi zdušno nudio kape, šalove, kaput od kamilhara. Moje pitanje kao deuterijum kapne između nas. Sva voda krene da ludi. I ne samo voda. Lančanom reakcijom sve postaje teško. – Ne znam mnogo o tome – kaže polako. – Znam da je tvoja tetka tad imala šesnaest godina i da je bila u selu kod neke drugarice. I da je tvoj deda po nju poslao fijaker. I da je ona plakala i rekla da mora da je nešto strašno u pitanju jer inače po nju ne bi slali fijaker. I da joj je kočijaš rekao da joj je mama loše. Tek pred kućom rekao joj je da se majka ubila. Ona nije htela da uđe u kuću da je vidi. Uvek je govorila: „Šta nam je to uradila, nije nas volela, da nas je volela ne bi nam to uradila.“. Znam i to da je pre nego što je to uradila, spremila ručak i da je sve ostavila na kraj šporeta da se ne ohladi, a onda se popela na tavan i – to. Tvoj otac ju je našao. Mesec dana nije progovorio ni reč. Eto, to je sve što znam. Bila je polovina je juna, znam to iz datuma na spomeniku na groblju. Kroz prozor, kao na groblju, miriše lipa. Na šporetu se skrama hvata po zakuvanoj supi, rezanci plivaju, mlad grašak s mirođijom tamni gorinjim delovima zrnaca, s pohovane piletine cedi se masnoća, salata vene. Moj otac skida majku sa zaustavljenog klatna života. Tetka vrišti u fijakeru ispred kuće i osipa po majci drvlje i kamenje kao svaka pubertetlijka na živu ili mrtvu majku, svejedno. Tata nemi i takav ostane do kraja života, ako ne za sve, a ono za najvažnije stvari. Meni najvažnije stvari. – A da li ima među tetkinim stvarima nečeg što joj je ostalo od roditelja? Iz mladosti? Iz detinjstva? Fotografije? – pitam. – Ne, nema ništa – kaže teča. – Kad se razbolela – kaže teča naglašavajuči reč „razbolela“ da bi se znalo da joj se nije razbolelo telo, nego duša – rekla je da ne želi da ima ništa od toga. I njen psihijatar se složio, pa smo sve bacili. Među stvarima s mirisom lavande nailazimo teča i ja na cipele. Tetka je nosila isti broj kao ja, 37,5. Ali na žalost, sve je bezdušno sivo. Nailazimo na sandale iz Španije, salonke iz Italije i – na gumene patike za vodu broj 39-40, a u svaku od njih ugurana po jedna manja patika za vodu, bela, broj 34. Ne znamo šta je to, niko te brojeve ne nosi, pa ih vraćamo na dno pletene torbe za plažu i preturamo dalje. Odlazim kući sa tri kese koje nemam srca da spustim u prvi kontejner. Stoje danima u predsoblju. Uspomene koje smrde da lavandu koja inače miriše. Uspomene na šta? Nekoliko dana kasnije, vraćala sam se sa priredbe koja je trebalo da poveća vidljivost dece sa smetnjama u razvoju, a na koju me je pozvala prijateljica defektolog. Defektologinja, pardon. Bilo je kako mora da bude, ništa naročito, a, opet, tim ljudima važno. Sedela sam tamo u mraku Doma pionira i razmišljala kako mi koji nemamo baš tako vidiljive smetnje, nikad nismo zahvalni sudbini ili Bogu što smo manje oštećeni, pa sam pokušala da učinim nešto u tom pravcu. Zatvorila sam oči, deca su pevala onu pesmu što je nekad pevao Dragan Laković “Jednog zelenog dana, onog zelenog leta…” i taman da osetim zahvalnost kad neka budala ispred mene poče da telefonira. Na ruskom! – Pssst! – zašištala sam, a ona ništa. Malo snizila glas i šapće li šapće u onaj telefon, Tatjani nekoj govori, Tatjana ovo, Tatjana ono. Ljudi su neverovatni, kao da nije mogla da izađe pa da napolju telefonira na miru i do mile volje. Ne, nego baš tu mora, valjda misli da su ona deca gluva i slepa, pa im ne smeta. I tako, idem nazad s te priredbe, mislim opet kako nema razloga za neraspoloženje, živa sam i zdrava, pevušim onog Lakovića. I, uđem u prodavnicu polovne robe po kojoj inače volim da preturam. Nekad odatle izađe neki šiz-komad koji me razveseli. Ali, ovog puta, odjednom biva mi loše – sve liči na tetkin orman, nemam snage za to. Izlazim. Dosećam se da su mom mužu potrebne japanke u kojima može da hoda po plićaku kad peca, pa ulazim u skupocenu prodavnicu sportskih stvari. Miriše na gumu, plastiku, na sredstvo za pranje poda, na tehno-muziku, na novo. Računam, ti sterilni mirisi činiće mi dobro. I odjednom shvatam: one plastične patike za vodu iz tetkinog ormana, pa to su patike za vodu iz Crikvenice 1933! Odjednom mi se sve zacrveni pred očima crvenom bojom malih salonki broj 34 u koje sam ugurala svoju dečju nogu kad mi je bilo desetak godina u onoj našoj velikoj sobi s kršem vrednim poštovanja. Mama mi je odbrusila da ostavim te cipele dok me otac nije video, to su bakine cipele. Kako je moguće da je baka nosila dečji broj? Moguće je, nekad su ljudi bili mnogo manji, rekla mi je mati i isterala me u dvorište da se igram kao normalna deca. Plop. Nepostojeća baka, deda, tata i krvava tetka pretvorili su se u patuljste ljude, slične maleckim kokama i petlu kikirecu koje sam između letvi u plotu što nas deli od komšijskog dvorišta posmatrala s uživanjem deteta koje je otkrilo da je nešto na ovom svetu, ipak, i po njegovoj meri. Mali krvavi preci s kojima bih mogla da se igram. Ili možda ne, jer i onaj mali, šareni petao, bio je u dubini srca zao i agresivan. Tetka, dakle, uprkos savetu psihijatra, nije bacila sve. Sačuvala je deo svog detinjstva. Najbolji deo – kad su bili otmena porodica pod palmama na peščanoj plaži. Kad su je njeni roditelji voleli i kad su se voleli. I kad su voleli svoja mala stopala, pa su ih čuvali od kamenčića i algi, ježeva, ko zna čega na neispitanom morskom dnu s kojeg noge nisu odizali, jer mora biti da, posle se pokazalo, nisu umeli da plivaju. Kad je moj deda bio cvet, pa je i sina voleo i vaspitao ga kako treba. Pa je moj otac postao dobar čovek. I nije se oženio mnogo mlađom devojkom koja je trebalo da studira. Devojka je, tako slobodna od teške tuberanske ljubavi, otišla na studije i postala neko i nešto. Daleko od hudog domaćičkog života, od strašnog sizifovskog peglanja i ponižavajućeg ropskog mešenja kolača. Nikad nije poludela. Ako je imala dece, kolače im je kupovala vedrim i čistim profesionalno zarađenim novcem. I volela ih je jer je bila ispunjena. Ja se nikad nisam rodila. – Gospođo, gospođo, da li vam je dobro?! – usplahireno me drmusa prodavačica u skupocenoj sportskoj prodavnici, dok napola sedim, a napola ležim među muškim japankama, na podu koji miriše na higijensko sredstvo za pranje s mirisom lavande. – Dobro mi je – ne znam da li lažem ili ne lažem dok mi idilično more ništavila zapljuskuje stopala i privlači me. A palme šumore.
VLADISLAVA VOJNOVIĆ rođena je 24. juna 1965. u Beloj Crkvi, Studirala Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zatim Dramaturgiju na FDU gde je diplomirala 1989. Na AAOM-u 2001. završila specijalističke studije iz oblasti Kulture i roda.
Objavila knjige:
– Epizodisti i junaci, zbirka priča, Laguna, Beograd, 2020; – Avram , Bodan vodu gaze, roman za decu po azbučnom redu, Službeni glasnik, Beograd, 2016. Knjiga je dobila nagradu Zmajevih dečjih igara i nagradu Politikinog zabavnika, objavljena je na bugarskom u prevodu Rusanke Ljapove, Kibea, Sofija, 2020. – Priče iz glave, priče za decu, Pčelica, Čačak, 2015, Laguna, Beograd, 2019. Knjiga je u preporučenoj lektiri za osnovnu školu, a delovi knjige su u čitankama i radnim listovima pojedinih izdavača; – Kozje uši , roman, Dereta, Beograd, 2013, Laguna, Beograd 2017. Knjiga je dobila nagradu „Miroslav Dereta“ i nagradu “Stevan Sremac” za najbolji roman godine, objavljena je na mađarskom u prevodu Emeše Rajšli, Forum, Ujvidek, 2018. Po knjizi i scenariju Vladislave Vojnović snimljen je istoimeni celovečernji igrani film i TV serija; – Ljubav hladnija od smrti, zbirka pesama, Povelja, Kraljevo, 2017; – Princ od papira, roman za decu, Narodna knjiga, Beogrd, 2008, Laguna Beograd, 2015. Knjiga je dobila nagradu Zmajevih dečjih igara i nagradu Dositejevo pero, objavljena je na bugarskom u prevodu Rusanke Ljapove, Kolibri, Sofija, 2014. Po knjizi je snimljen istoimeni film i TV serija. Višestruko nagrađivani. – Lenjinova desnica, roman, Kreativa knjiga – Beoletra, Beograd, 2010 – PeeMeSme, zbirka pesama, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2010. Knjiga je dobila nagradu “Biljana Jovanović” Srpskog književnog društva); – Lovac na grinje, zbirka pesama, Narodna knjiga, Beograd, 2007; – Ženske junačke pesme, zbirka pesama, Narodna knjiga, Beograd, 2002.
Dve Vladislavine pozorišne predstave igraju se u Ljubljani: Kolumbovo jaje (2006) i Šef, šefica (2009). Nagrađivana je scenaristkinja filmova Kozje uši (2017) i Princ od papira (2007) u režiji Marka Kostića i Kako su me ukrali Nemci (2011) Miše Radivojevića, TV serije Nebojša Čelik Šou, RTS, 2018. Scenaristkinja igranog filma i TV-serije Grudi (2019) rediteljke Marije Perović, kratkog igranog filma Mašinica (2012) Marka Kostića, dokumentarno-igranog serijala Dosije (2012) reditelja Mašana Lekića i dokumentarnog serijala Kako sam postao ja (2013) Stevea Agnewa. Producentkinja je Princa od papira, Mašinice, Kako sam postao ja i filma i tv-serije Kozje uši po sopstvenom istoimenom romanu.
Objavila veliki broj filmskih kritika, eseja, članaka, pesama, kratkih priča, prevedenih pesama (u novinama, časopisima, na radiju i televiziji, zbornicima i antologijama). Radila kao urednik filmskih programa Doma omladine, kao dramaturg u FRZ Beograd i za školski, obrazovni i programe kulture RTS-a. Napisala veliki broj scenarija za kratke, dokumentarne, namenske, muzičke i reklamne filmove, od kojih su neki međunarodno nagrađivani. Od 1998-2002 radila kao asistent-demonstrator na FDU, predmet Filmski i TV-scenario i, od 2003-2009, kao urednik filmske rubrike na www.popboks.com . Od 1991 član je Udruženja filmskih umetnika Srbije, a od 2011 član je Srpskog književnog društva.
Dovoljno je bilo da tu ploču stavim pod mišku i već bih se osjećao bolje. Talking Heads su bili važni, i nakon što sam otkrio Joy Division, Velvet Undergorund i XTC. Ivor je uočio da držim “Remain in Light” ispod ruke i upitao me da li sam već preslušao novi album Talking Headsa “Speaking in the Tongues”. Istina je da sam bio čuo samo par pjesama u emisiji Rock Express. Imam ploču, rekao je, zašto ne bi došao popodne da je preslušamo? Ivor i ja smo pet‑šest godina ranije trenirali nogomet u Gradskom vrtu. Tada smo bili još djeca. Nalazili bismo se na autobusnoj stanici u Ulici Republike 17, ispred nekadašnje octare. Grad se iz crvenog gradskog autobusa činio blistavim kao da je jutarnji voćnjak. Druga stanica je bio Gajev trg: u parku se nalazio izvanredan, ali gotovo nevidljiv spomenik holokaustu “Majka i dijete” Oscara Nemona, a nasuprot gradska tržnica, nastala na ruševinama Plečnikove isusovačke crkve. Iz autobusa smo izašli na stanici Drvljanik odakle se vidio Radnički dom. Tu zgradu su srušili 1981. jer ju je projektirao Albert Speer. Osijek je bio pun nevidljivih žrtava i ruševina. I naše nogometne karijere su bile srušene jer ja nisam mogao smršaviti, a njemu je bolje išla košarka. Ivor je stanovao na sjevernoj strani Blok‑centra, u Kapucinskoj ulici, iznad Slavonske banke. Njegov otac Danko, bivši košarkaš, često je putovao u inozemstvo jer je bio zastupnik IBM‑a u Osijeku. Glavnu riječ u kući vodila je mama Stana, bankarica u Slavonskoj banci. Stan je izgledao kao golema jedrilica. Dječja soba nalazila se na južnoj strani palube s velikim dvorišnim balkonom, a u golemoj utrobi broda nalazile su se kuhinja, kupaonica, zahodi, niše, ostave i čitav labirint pomoćnih prostorija s blagovaonicom iz koje se penjalo u golemu dnevnu sobu. Stan je bio “američki”, urađen po uzoru na privlačne kataloge koji su izlazili u pomodnim časopisima, istovremeno drukčiji od svih naših stanova, koji su bili ili socijalistički ili austrougarski. U središtu dnevne sobe stajao je golemi televizor i skupocjena SHARP hi‑fi linija, i pomalo nehajan izbor ploča. Muzika iz filmova “Briljantin” i “Groznica subotnje večeri”, The Beatles, Stray Cats, Adam & Ants, The Stranglers i još neke ploče, i, naravno, Talking Heads, uključujući prva dva albuma, što nisam očekivao. Ja sam baš patio za albumima Talking Headsa “1977” i “More Songs About Buildings and Food”, o kojima sam do tada više čitao nego što sam ih slušao. Znao sam tek par pjesama koje su u koncertnim verzijama bile objavljene na dvostrukom albumu “The Name of This Band is Talking Heads”, a tu sam ploču kupio čim se pojavila u Jugotonu. “1977” i “More Songs About Buildings and Food” sam zamalo kupio jednog ljeta u tršćanskoj prodavaonici ploča, no u zadnji čas sam se predomislio i kupio ploče “Foreigner Affairs” i “Heartattack and Wine” Toma Waitsa. Članovi Talking Headsa kao da su došli s izložbe ili sveučilišne knjižnice, što je pristajalo njihovoj muzici. Nitko im nije određivao što i kako treba čitati i slušati. Muzika više nije bila izraz nekog svakodnevnog uličnog ili ekstremnog iskustva, već sposobnost da se kreativno živi u umjetnosti. Oni nisu bili borbeno i rušilački raspoloženi kao drugi punk bendovi, što je često izgledalo kao parodija, oni su više željeli protumačiti ono što su vidjeli na svoj način. Neobično da su Talking Headsi, iako artificijalni, zapravo bili običniji i jednostavniji od drugih novovalnih ili punk bendova. Pričali su naprosto o sebi i svijetu, što ih je činilo posebnima. Spajali su afričke ritmove s plesnom glazbom, elektronikom i novim valom, nakon što su eliminirali što im se činilo suvišno, tako da je njihova muzika bila jednostavna, ritmička bez otrcanih klišeja, daleko od svjetlucavih disko kugli i bombastične produkcija, daleko od obične rock lirike, iako su im tekstovi bili pjevni i melodični kao i svi drugi. Talking Heads bio je prvi bend koji se nije obraćao svima nego baš tebi. Slušao sam Talking Headse i pomišljao da razgovaram s poznanikom u sobi. U knjizi “Punk” Darko Glavan piše da “talking head” u američkom slengu označava “TV spikere i komentatore, kadrirane nešto iznad struka, koji, besprijekorno odjeveni, informiraju i izvještavaju o najraznolikijim događajima”. Ideal “talking heada” ili “čovjeka‑robota” Glavan je pronašao u voditelju Nedjeljnog poslijepodneva Miroslavu Levaku. Jedino što se voditelj zagrebačke televizije nije se zvao Miroslav Levak, već Vladimir Levak, a zagrebački TV voditelji najavljivači i spikeri nisu bili “ljudi‑roboti”. Za američke TV novinare naravno nisam mogao biti siguran jesu li “ljudi‑roboti” ili ne. O robotima smo ponekad raspravljali – kratko doduše – jer ih nitko nije shvaćao ozbiljno, jer nitko nije vjerovao da bi mogli zamijeniti ljude čak ni u najjednostavnijim poslovima, što se pokazalo netočnim. Ideju čovjeka‑robota prije bih, naravno, povezao s grupom Kraftwerk i pločom Man Machine nego s Talking Headsima. Umjetnički koncept Talking Heads je bio ironički. Spikeri i TV voditelji, pa čak i najavljivači u 1970‑tima, pa čak i u 1980‑tima, pogotovo spikeri TV Zagreba s kojima smo odrastali u Osijeku, nisu bili bezlične kreature koje su mehanički izgovarale neki tekst, čak ni kad su izgovarali najobičnije vijesti. Za mene su roboti bili uglavnom igračke, što mi je i bila prva asocijacija kad sam pročitao da je Vladimir, odnosno Miroslav Levak čovjek‑robot. Iako, mogao sam zamisliti Vladimira Levaka kao plastičnu igračku koja se može kupiti u osječkom Supermarketu. Djeca bi vjerojatno Levaku‑igrački najprije otkinula glavu, njemu koji je i dalje bio simbol ljudske smirenosti i statičnosti kakvu sam u Osijeku viđao posvuda. On je bio Svatković s neobičnim okvirom za naočale i savršenom dikcijom. Mama je rekla da je Vladimir Levak iz Osijeka i da ga je povremeno viđala na korzu i ja sam ga držao Osječaninom i nakon što sam saznao da je rođen u Batini. On je bio jedan od plejade spikera, voditelja i najavljivača koji su bili iz Osijeka, poput Olivera Mlakara, Ljube Jelčića i Silvija Huma, na što sam uvijek bio ponosan, a posredno je ipak imalo neke veze s Talking Headsima. Osijek je bio grad bez važnijih pisaca, punk i novovalnih bendova, ali je barem imao TV voditelje i spikere. Na Ivorovom SHARP‑u presnimio sam Talking Headse na bijelu TDK kazetu i kružio biciklom Gornjim gradom. Talking Heads, pomislio sam, zapravo su igračke iz Supermarketa: debeljuškasti nasmiješeni bubnjar Chris Frantz, sitna plavušica Tina Weymouth, frčkavi Jerry Harrison i veliki drveni lutak David Byrne.
NENAD RIZVANOVIĆ rođen je 1968. godine u Osijeku. Diplomirao kroatistiku 1994. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prozu i kritiku objavljuje od 1985. Od 2001. radi kao urednik u nakladničkoj kući. Dosada je objavio knjige: Trg Lava Mirskog (2001), Dan i još jedan (2003), Zemlja pleše ( 2006), Sat pjevanja (2009.), Valceri iz Translatanije (2018.), Stvaranje čitatelja (2020.) i Longplej (2020.).
10. ožujka ti je rođendan. Trideset i sedmi. Tata ti je kupio bijelu bluzu sa svijetloplavom kragnom. Idete Čadu. To mi se čini čudno jer nikad nikamo ne idete i jer ti nikada ništa ne kupi, čak i kad ti je rođendan. Još je nešto čudno toga proljeća – narastao ti je trbuh. »Mama, hoćemo li imati bebu?« pitam. Nasmiješ se jako glasno, a žila na vratu i na čelu ti se napne.« »Ne, ne, draga, ne zezaj me, samo sam se malo udebljala, vidiš da stalno nešto jedem.« Meni se ne čini da stalno nešto jedeš. Osim trbuha, jako si mršava. Kad te gledam u kupaonici, čini mi se da si mršavija nego što si bila ljetos na rtu Punta Corrente.
*** I Marina je trudna. Drugi put. Ti i Rok je idete posjetiti dok studira za specijalistički ispit iz pulmologije. Ta riječ mi se čini teška i ne zapamtim je odmah. Kad se vratite, Rok kaže: »Čini mi se da Marina stvarno teško podnosi tu trudnoću.« Tebi se to čini smiješno, a meni se ne čini nikako posebno. Navečer odem Roku u sobu i kažem mu: »Znaš da ćemo i mi imati bebu, šta ne vidiš da mama ima već veći trbuh od Marine.« Razgovaramo što bismo više voljeli, brata ili sestricu. Ja bih sestricu, on bi brata. Onda kažem: »Ma meni je svejedno, pa i ti si u redu, a brat si.« A on mi kaže: »Lijepa si.« Nikad mi još nije rekao: Lijepa si.
*** Sredinom svibnja kažeš da ideš u Hotel Slon, da imaš dogovor sa svojim tatom, da se ti i Lojze morate nešto dogovoriti. Željela bih ići s tobom, željela bih ga vidjeti, ali te se bojim moliti. Prije nego što odeš, obučeš novu bluzu ispod sivog kostima. Onda je obučeš prvi put. Kad odeš, ja idem za tobom, ali idem samo do Šumija, jer se dalje ne usudim, zato što slastičarna Hotela Slon ima velika stakla. Kad dođeš kući, plačeš: »Nije htio razgovarati«, kažeš. Plačeš, no činiš mi se nevjerojatno lijepa.
*** Brzo nakon toga te uhvate leđa. Peče te, najviše otraga među lopaticama. Ostaneš ležati. »Išijas«, kaže tata i da ti brufene. Sviđaju mi se zato što su veliki i zato što su jarko roza. Javiš na posao da si malo bolesna i da te malo neće biti. Trbuh je sve veći, sve se više veselim bebi. Brufeni uskoro više ne pomažu, uglavnom ležiš, a kad ležiš, tvoje lice je jako staro.
*** »Mamu sam noćas odvezao u bolnicu«, kaže tata jedne nedjelje i onda je opet potpuno bijel. »Danas ćemo prati i peglati sami.« Te se nedjelje rublje brzo suši, zato što je vjetar i zato što je već lipanj, zato ja već popodne mogu peglati. »Ispeglala je cijelu mašinu sama«, kaže tata kad ti u pet dođemo u posjet. »Dobra si, ljubavi«, kažeš. »Uskoro ću se vratiti kući, moramo još po tvoju haljinu za završnu priredbu. I cipele.« Ne znam zašto mi ne želiš priznati za bebu.
*** Haljinu za završnu na kraju ne kupim s tobom, nego s prijateljicom Andrejom, zato što, kad dođeš kući, kod kuće i dalje samo ležiš. Haljina je svijetloplava i odrezana do koljena. Bojim se da ti se neće sviđati. Kad je kupimo, odemo na klupice u Črtomirovu, jer je Andreja iz Črtomirove, samo malo dalje od mjesta na kojem mi je ljuljačka nekad davno pred tobom razbila arkadu. Na klupicama pitam: »Što bi ti napravila kad bi ti umrla mama?« Ne znam zašto sam to rekla, jer sam mogla reći bilo što drugo, jer je dan savršen, jer je proljeće savršeno i moja nova haljina je savršena, kao i srebrne niti u njoj. »Ne bih mogla bez mame«, kaže Andreja. »Ni ja ne bih mogla bez mame«, kažem ukočeno i kažem jedva, a onda odjednom poželim jako brzo biti s tobom koja si kod kuće. »Prekrasna je, stvarno je prekrasna«, uzvikneš kad ti u krevet donesem pokazati što smo krasno kupile. »Obuci ju.« Obučem ju. Dugo me gledaš i čini se kao da ćeš zaplakati. »Moja cura«, kažeš mekano i onda povičeš iz spavaće sobe u dnevnu: »Janez, dođi pogledati!« »Opa, bato!« kaže tata kad dođe.
*** Ni po cipele ne možeš sa mnom. Moliš Marinu, jer Marina ima ukusa. Kad Marina dođe, s njom dođe i njezina Barbara. Barbara voli jesti šunku, to znam, jer cijelo vrijeme govori: »Šunkica, šunkica.« Više nema crvenih točkica, jer već ima tri godine. Marina i ja kupimo bijele balerinke s malom bijelom mašnom u trgovini pored Potrča koji radi slike.
*** Kad dođe ponedjeljak, do završne priredbe su samo još tri dana, a ti i dalje samo ležiš. Bojim se da nećeš doći, bojim se da jedino moja mama neće biti među svim tim mamama. »Dođeš u četvrtak, zar ne?« pitam te. »Znaš da ću doći, zlato moje«, kažeš mi i pomiluješ me, a onda me još dugo miluješ. Ne mičem se da ne prestaneš, jer ponekad prestaneš i zaspiš. U četvrtak, na dan završne priredbe, ti i dalje ležiš. »Priredba je u pet, mama«, kažem ti kad ti se dođem pokazati. »Nemoj zaboraviti.« »Doći ću«, kažeš mi. »Ne boj se. Samo da se još malo odmorim.« Deset do pet je kad domar otvori vrata aule. Otvori ih širom, otvori ih kao za velike predstave. Svi čekaju svoje zdrave mame i zdrave mame dolaze sa svih strana i tate dolaze s njima. »Hoće li i tvoja mama doći?« pitaju svi. »Hoće li i tvoja mama doći?« pita razrednica i stavi mi ruku oko ramena. Gruda u mom grlu je ogromna. Pet sati je, a tebe nema. Odem na zahod. Dugo gledam u strop da ne zaplačem. Kad se gruda u grlu smanji, idem opet čekati. Klupe se pune, i grede, a ja vrebam u auli ne bih li te napokon ugledala, ne bih li u toj užasnoj gomili sretnih mama napokon ugledala i tebe. I onda dođeš. U novoj bijeloj bluzi s plavom kragnom i sivom kostimu. Tada si ju obukla drugi put. Kosa ti je čista i nakovrčana, našminkana si i napudrana. Sjajiš. Opet si najljepša od svih mama. »Treseš se, draga moja«, kažeš kad se stisnem k tebi.
*** U petak slavimo na Vojkovoj i Dada mi za kraj osnovne škole ispeče palačinke s orasima. Sjedimo za našim stolom. Svi zajedno, kao i uvijek. Dada, ti, tata, Rok i ja. Na stolu je blagdanski stolnjak, u kristalnoj vazi su karanfili i paprat. Jedemo palačinke i gledamo europsko prvenstvo. Dođe Stanči u svojim smeđim hlačama, dođe stric Franci, dođe Bojan. Sretna sam.
*** U subotu više ne možeš ustati. »Ne mogu više ustati, noge me ne drže«, kažeš. Kad Bojan doveze tetu Lenku, teta Lenka te primi za ruku i kaže: »Mita, ja sam bila ista takva kad me uhvatio išijas. Mjesecima nisam mogla ustati, to ti Bojan može potvrditi.« »A jeste li i vi imali ovakav trbuh, teta?« pitaš. Teta Lenka ne kaže ništa. Zatvoriš oči i crte oko tvojih usta opet su strašno duboke, kao i crte na čelu. Kad te zaboli, najdublje su crte među tvojim obrvama. U subotu spavaš i za vrijeme ručka.
*** Do petka, kad Rok dobiva svjedodžbu, skoro stalno spavaš. Ne probudiš se ni u petak, kad Rok ide zadnji put u školu, zato mu pomognem izabrati najčišće hlače. Kad Rok ode i kad tata ode na posao, vratim se ponovno u krevet. Jutro je savršeno, more svjetla je u meni, čitavo ljeto je u meni i u meni je beskonačan spokoj. U devet se začuje zvono, a pred vratima je Dada. »Došla sam ispeglati i skuhati«, kaže. Kad odemo k tebi, ti i dalje spavaš, pokrivena tankom bijelom plahtom. »Još uvijek je kao nova, a stalno je perem i perem«, kaže Dada i pomiluje te po ljepljivom čelu, jer ti se u posljednje vrijeme nekako čudno lijepi koža, najviše na licu. Pokrije te po ramenima i kaže: »Damast.« A onda opet, sasvim tiho: »Damast.« Dada mi se čini tako daleka, skoro onako daleka kao što si ti daleka u tom trenutku. »Dođi, idemo jesti«, kaže potom.
BRONJA ŽAKELJ rođena je 1969. u Ljubljani. Diplomirana je novinarka, a radost pisanja dugo je ostavljala po strani radeći u marketingu i bankarstvu. Nakon što su joj djeca odrasla, uhvatila je nešto više slobode i prostora za kreativnu misao, okrenula se nikad zaboravljenoj ljubavi i odlučila da je vrijeme za pisanje prve knjige. Roman Bijelo se pere na devedeset nagrađen je 2019. godine nagradom Kresnik za najbolji slovenski roman. U manje od dvije godine od objavljivanja doživio je sedam izdanja, godine 2019. objavljeno je talijansko izdanje, a u pripremi je bugarsko i makedonsko.
Nad otvorenim atlasima promatramo samo strane zemlje. Svaka od njih ima svoju kišu. Svaka od njih raste u visokoj travi da bi potom uronila glavu u jedan veliki oblak. Mekano prenoćište. Šišmiše zamišljamo u zrelim špiljama Indonezije. Svatko tko je ikad krenuo na jug učinio je to posve okrenuta želudca.
Krilima okrznemo mjesečev trag u udubljenim stijenama i tako stojimo na kraju nedjelje ususret zimskom jutru u odvažnosti mladog jablana. U svakoj stranoj zemlji ista su samo čekanja.
***
BIJELA SOBA
Naša je soba bijela sjeverna kutija.
Ujutro joj otvorimo sve poklopce spremajući slojevitu zimsku svjetlost kao zaštitu.
Znamo: kad opet padne snijeg, trebat će sagraditi još jedno sklonište.
U našoj sobi sjene su ispod zidova da se ne bojimo kad snovi ovamo ušetaju kao da je njihovo.
***
OSTANAK
Bit će to još jedan stol u koji ćeš utisnuti svoje dlanove. Tebi je prirodno rezbariti svaku vrstu namještaja krilima na kojima nema ničega osim iznošenih kostiju.
Takva su krila za ostanak. Takvi su ostanci naseljeni naslonjačem u boji slonovače i tako predano mirišu.
Na krovu jedne crkve leži otkinuto zvono i neumorno cvili. Prvi su padovi uvijek uokvireni u nemoć.
U jedan petak kad mrak opet bude uguran u dječje cipele prići ćemo zvonu i pričvrstiti ga na naslovnicu magazina o uređenju ili ga spremiti u jedini džep na košulji, odakle će izrasti u dvije prigušene grane trešnje oblikujući predsoblje i rastvorenu smočnicu u staklenku.
IRENA SKOPLJAK BARIĆ (Zenica, 1982.) profesorica je hrvatskoga i ruskog jezika i književnosti. Pjesme i kratke priče objavljivala je u časopisima Poezija i Tema te u nekoliko zbornika i publikacija u sklopu književnih natječaja. Suautorica je čitanki iz hrvatskoga jezika u izdanju nakladničke kuće Profil Klett te digitalnih obrazovnih sadržaja za projekt e-Škole. Godine 2016. izišla je njezina prva pjesnička zbirka Neprivezani u izdanju Hrvatskoga društva pisaca iz Zagreba.
čovjek-časopis 