Ema leži na krevetu. Na stopalima i gležnjevima ima skorene tragove krvi.
Stavljam tanjur s pogačicama na stolić kraj njezinoga uzglavlja. Ona kaže, „nemam naviku se ispričavat.“
Par minuta ležimo u tišini, zatim se leđima oslanja o zid iza kreveta. Uzima pogačicu i jede pohlepno, kao da će joj pobjeći iz usta.
„Moramo sredit te rane“, kažem, ona me čudno gleda. Kad prstom pokažem na njezine noge, slegne ramenima, „a to“.
Vlažim ručnik vodom da ostružem krv s njezinih stopala. Potom iz ormarića uzimam bočicu nekog dezinfekcijskog sredstva. „Peče?“, pitam.
„Jadna Amy“, ignorira me Ema gledajući u poster. „Umrla je tako rano. Zašto toliko glazbenika umre rano? Cobain, Janis, svi umru rano.“
Trpa zadnji komadić pogačice u usta, kaže, „Ja ću umrit brzo.“
„Ma otkud sad to?“
„Eto.“
Some-thing in the way mmmm-mmm.
„Govoriš gluposti.“
Ema prestaje zavijati Nirvaninu pjesmu, ali ne želi me udostojiti pogleda.
„Umrit ću“, kaže, „a ništa nisam napravila. Di si bila, šta si radila… ništa.“
„Ma kako to misliš da ćeš umrit?“
Tupastost vlastitog pitanja me čudi.
„Jer je vrime.“
„Ja tebe stvarno ne razumijem.“
Ema počinje plakati.
„Šta ti je sad? Šta plačeš, je li?“
„Zanemari“, kaže ona. „Otiđi. Vidiš da nisam normalna.“
„Tko kaže da želim da si normalna?“
Brišem suze s njenih obraza. Uzimam pogačicu, pa je trpam u usta umjesto njenoga tijela. Sjedimo tako na krevetu i žvačemo, kao da smo se upravo poseksali i potom ogladnjeli. Ema pali stereo, a zvukovi Nirvane bujaju u sobi.
„Marco, vidila sam maminu pičku.“
Ona nikad ne bira vrijeme kad će nešto reći. Mogla je barem pričekati da progutam, a ne da se zamalo ugušim.
„Na mobitelu“, kaže. Ne obazire se na to da kašljem.
„Vidila sam da je poslala sliku tom nekom čoviku… I onda sam vidila i njegov kurac. Pa šta je njoj?“
Šta je tebi?
Zašto je njuškala? Sjedim i gledam je. S njom je jednostavno tako – klimavo tlo posvuda, led koji samo što ne propadne. Što dalje? Koji je napor biti kraj nje!
„Ostavila je moga tatu da bi mogla slat prljave slike drugim tipovima. Ko to radi? Ako ona neće ništa imat s njim, zašto se ja s njime ne mogu vidit?“
„Pa jesi je ikad pitala? Možda nije sve onako kako misliš.“
„Al nešto znaš?“
„Samo da trebate pričat“, pokušavam biti nonšalantan. „I ti trebaš malo slušat, Ema. Šta je ono bilo o meni i tvojoj mami, a?“
„Ma daj, molin te. Ti kao to ne želiš?“
„Stvarno pretjeruješ. I ja imam neke granice.“
„Ne želiš mi priznat al ja to znam.“
„Previše izmišljaš. I previše vičeš, previše razbijaš.“
„Vidila sam kako je gledaš.“
„A kako je to gledam?“
„Ko da joj ga želiš stavit.“
„Pa šta i da želim, jesi ljubomorna?“
„Odvratan si.“
„Ma je li, sad sam i odvratan?“
„Jesi.“
„I ti si odvratna – to šta govoriš. Šta ne razgovaraš sa Sarom? Ja neću bit dio te tvoje ludosti.“
Njena soba me guši. Nisam siguran da je ikad više želim vidjeti.
„Nije me briga za tebe“, kaže ona kad ustanem s kreveta. „Ko si ti meni.“
Che puttana maledetta.
„Ti si skroz maknuta“, kažem za pozdrav i jurim stepenicama. Ignoriram Saru koja me zabrinuto gleda. „Idem“, to je sve što joj kažem, a ona kima glavom bez teksta.
Vani pokušavam zapaliti, ali upaljač ne radi. Ruke mi se tresu. Tražim mobitel po hlačama da nazovem Franu. Sa svakim novim tu–tu srce mi silazi sve dublje u pete. Forza, forza, javi se! Ponovno dišem tek kad čujem njegov glas koji govori „ej, stari, di si?“, kao da sam na mobitel dobio svog osobnog boga koji će riješiti sve moje probleme, okrenuti novi list.
„Amo negdje večeras, ubija me dosada za poludjeti.“
_________________________________________________________________________
MIRA PETROVIĆ rođena je 1989. u Splitu. Radi u školi stranih jezika. Piše prozu, ponekad odluta u poeziju. Objavila je priče i pjesme na raznim portalima i u časopisima. Bila je u užem izboru za nagradu Sedmice i Kritične mase 2017 i Prozak 2018 i 2019. Jedna od deset finalista međunarodnog natječaja Sea of words 2016. Dobitnica Vranca – 2015., Ulaznice 2016. i nagrade Sedmica i Kritična masa 2019. Neko vrijeme je objavljivala kratke priče na književnom portalu Anna Lit kao kolumnu pod nazivom „Izgubljena u tridesetima“. Roman „Divljakuše“ je pohvaljen na prošlogodišnjem natječaju Trećeg trga te će uskoro biti objavljen u izdanju Nove Poetike.
čovjek-časopis 