7. Ulaznica
Tog jutra više se nije govorilo o kerefekama. Iz daleka se moglo čuti da su igre počele, a mi, odremavši kod kuće tek toliko da naš paravan ne bude provalјen, pošli smo ka izvoru larme i tamo gde se skupila velika masa sveta. Rekao bih da se Gariju nije žurilo, pa sam i ja išao sitno, da ne dižem prašinu. Prebrojavanje koraka je bilo suvišno. Izgledalo je kao da se celo mesto u vrtlogu pokrenulo i da kroz rupu na lavoru piški tačno ka livadi ka kojoj smo i mi išli. Čula se buka. I to ne samo lјudska. Bio je to znak da se nešto ozbilјno zakuvava i nije bilo šanse da to propustimo. Ni za živu glavu. A sjajniji od svih bio je detalј da je moj vodič i brat deo celog topota i da njegove zakone vidi iznutra, sa one strane koja nam je bila toliko važna. Katkad, on ih je i sam mogao uređivati. Sažeto, zvali smo to umećem.
Nisam želeo da se rastanemo, ali je Gari morao da ode na dnevnu smenu. Noću, radio je kao maskota Garfilda i uživao je u tome do kraja i bez pogovora. Pod maskom, rasturao je onu tanku opnu koja se stvara između lјudi i njihove javne predstave, onu koja liči na jajčanu membranu i koja ima svoju svrhu kako god okreneš. S lica, taj mikroomotač je služio da zaštiti središte i garantovao je amortizaciju spolјnih udara, ali je s naličja, za mačka svakako važnije strane, on pomagao bržem i pedantnijem skidanju peščane lјuske koja je sakrivala istine. Znači, bio je on taj što penetrira u dubine lјudskog, i to na način da ga niko i ne primeti, skriven iza maske i prividno na korak od sveta koji mu se sam otkrivao. Gari, stepenik iznad svih. Bila je to vrhunska caka.
Šta je radio danju, to nisam znao. Nije bilo sakriveno, već se jednostavno samo otimalo i onda nisam dublјe kopao i ispitivao. Sve i da jesam, bilo bi to bez rezultata. A ja se nisam bavio besmislicama. S nama je lako, slabo smo razgovarali i nismo mnogo odavali. Kao mistika. Stomacima. Ukratko, mogli smo da se oslonimo jedan na drugog. I to je bilo važno i štipalo je i kod mene je budilo pitanje o drugima, kao, šta li rade oni nesrećnici, ili obaveštenja – već od jutra ste dole u slami i blatu i slično. Uglavnom, svet je bio prilično pusto mesto. Prava pravcata pustinja. Imalo je dosta smisla biti s te strane. Na kojoj nema nikog do ćutlјivih ptica. A mimo naših razgovora, kroz razmake među prstima ruku, iz pukotina zemlјe izrastala je prijatna vrućina i stvarala polјa od kojih su nam odela tiho podrhtavala. Znali smo da se tela ispod razlažu i greju da nam kažu: Stavite žute kape s ćubastim lopticama zimi, a leti se igrajte na svečanostima, skinite odeću i ne mislite na nas, jer mi nemamo vreme i nama je lako i uvek toplo. Nije bilo dijaloga i rasprave. Stariji su, ipak, uvek u pravu.
A način na koji smo se kroz sve kretali bio je gust i mnogima nije prijao. Naš stil, naši fazoni, naši gegovi. Već od početka je bilo jasno da ovakva zezanja nisu za svakoga i da bi mnogo lakše bilo odustati od svega i pre nego što se načne krug. Ali za nas koji smo u svemu znali da nađemo ono što nas može prevrnuti, što može da nam znači, nije bilo dileme. Bili smo isprofilisani muvatori.
U takvom prevrtanju i razmišlјanju protekao je sam ulaz kroz vašarsku kapiju i, dok sam se okrenuo, imao sam šta i da vidim: Gari nije bio tu. Macan me je ispustio pri prvom okretu glave i trenutku nepažnje. Bio je vešt u svom zanatu i oštar kao travka za sviranje. Uglavnom, bio sam sâm, naravno, onoliko koliko može biti sam jedan dečak među hilјadu lјudi. Nije bilo prostora za porok, morao sam da se strpim sve dok se ne izmaknem iz gužve, i prva misao mi je bila da odmah to i uradim, ali me je nešto s desne strane ščepalo i krenulo da vuče tako snažno da sam mislio ode kičma i na sve drugo sam morao odmah da zaboravim.
Lagao bih te kad bih ti rekao da sam znao šta se tačno dešava. Nisam bio baš skroz siguran u to, ali sam predosećao da se nešto menja. Bilo je brzo, i ponovo sam imao osećaj da polako, kao, ispadam iz jednog sedišta i upadam u drugo, koje je stajalo negde iznad i bilo je više. Padao sam na pogrešnu stranu. Kao uhoda. A sećanje na ono prvo je bilo živo i nisam mogao da se oduprem tome da mi nedostaje, ali sam odmah zauzeo stav. Bio sam neko ko rado zauzima stavove. Morao sam nekako da se snađem i da tu gde sam što pre nađem pravi položaj i da se smestim, jer odjednom sam bio na toj livadi s vrteškama i svetlima i bio je to, kao, zreo okvir. U stvari, morao sam to od njega da napravim. Pa, ukratko, ja bačen iz kuće, sleteo u neki drugi dom i dat na čuvanje mom dragom Gariju, koji me ostavio, i preostaje samo muvanje i droblјenje vremena na sitan zub. Bio sam bez prijatelјa, bez roditelјa, bez Veleta. Dečak bez psa. Zatrovanog korena, bio sam na neophodnom trežnjenju i sve za šta sam se držao bio je moj porok. A na vašaru su stvari išle redom o kome niko nije mario. Bila je to čista narodna svetkovina i već posle nekoliko minuta mogao si da shvatiš da hleba i igara znači upravo to, da se krka i zeza do besvesti. Niko nije fermao zaradu, iako je lova pomalo kapala. Niko nije video dublјi smisao. I svima je prijalo.
A vukao me je, odmah po ulasku s desne strane, nepregledni niz šatora s gomilom onih starih narandžastih stolica kakve viđaš u filmovima. Već oko podneva, te čerge su se punile lјudima za koje bi rekao da nigde druge i ne postoje i da se ne mogu naći bilo gde do tu. I alkohol, pevačice, harmonike i glave pomalo zabačene unazad. Mnogo vike i atmosfera već pri ulasku skroz na ivici noža. A kad kažem na ivici, mislim tačno to, i znao si bez mnogo razmišlјanja da za trenutak nepažnje možeš završiti otvorenog stomaka ili prlјavih ruku. Sve je bilo spontano režirano. Krvavo.
Na obodima šatora dimili su se i pušili ražnjevi i bilo je mnogo zarumenelih mrtvih životinja. Najbolјe su išli prasići i jaganjci, čija su usta, iz kojih su uporno virile drvene šipke, zadržala osmeh, i ja sam prvi put video kako se mrtvo smeje i bio sam pomalo utešen. Neke glave lešina su odsečene i stoje pokraj zgarišta, a od toplote im pucaju pocrnele oči i iz njih se sliva blistavi gnoj i mast. U njemu čitam reportaže života, a u pozadini se čuje Vagner. A ja sam bio Štraus, i to onaj mlađi. Ipak se čuo samo Vagner. U štalama i stajama sam zatvoren i vidim poslednje trenutke: kako prilazi kasapin i daruje mi nešto u čelo. Gledajući tu prolivenu sluz iz očiju odrublјenih glava, bio sam i ja, nakratko, marva. Nisam mogao da se izvučem. Glatka gvozdena igla je izlazila brzo i praćena tupim zvukom, ali ništa nije moglo nadjačati melodiju fantazije za klavir u oštrom ef molu, koja je celom pokolјu davala atmosferu ceremonije. Ono šilo se polako zavlačilo u moju banalnu lobanju, jer presudili su nam da smo niži i rekli nam, rekli, da nemamo svest. I kao kad devojčica pliva ženski lagano, pomerajući vodu svu od pudinga i sala, gotovo mazeći je i moleći da se izmakne i propusti njeno glatko telo, kroz moju kožu i lobanju se provlačio poslednji argument i uspavlјivao me zauvek.
Iz vizije se vraćam ispred ražnja i opet sam ja, pomalo gladan, ali ipak ja. Bilo je lako naručiti i pojesti čitav oval pečenja ili plјeskavicu, ali trebala mi je snaga, a dan je tek počinjao. Tad, na ulazu, posle putovanja kroz izlučevinu, nisam imao mnogo opcija. Ljubazno sam zamolio roštilјdžiju da mi da samo jednu nedopečenu svinjsku glavu. Posle sam, krišom uz neki štand oslonjen, polako otpakovao iz mesarskog papira mirisnu lobanju, prineo je ustima i dugo i temelјno sisao sadržinu oka. Ipak sam jeo meso. To je bio ulaz.
_____________________________________________________________________
UROŠ RISTANOVIĆ rođen je 1994. godine u Beogradu. Diplomirao je na katedri za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde je završio i master studije Srpske književnosti. Pri Slavističkom institutu Univerziteta u Kelnu završio je master studije Cultural and Intellectual History between East and West. Nakon završenih master studija pohađao je doktorske studije srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Trenutno radi kao asistent pri Insitutu za Slavistiku Univerziteta u Beču. Osnivač Studentskog književnog lista Vesna pri Filološkom fakultetu, urednik rubrike Poezija u časopisu Eckermann. Objavio zbirku pesama Sutra (Edicija SENT, Novi Pazar : 2018). Objavljuje poeziju, eseje i kritiku u periodici. Živi na Umci i u Beču.
Roman „Vivid“ može se kupiti online (http://www.otvorenaknjiga.rs/uros-ristanovic/384-vivid) ili u knjižarama Delfi.
čovjek-časopis 