DOK PALME ŠUMORE
Nisam želela da saznam, ali sam saznala da moj otac baš i nije neki dobar čovek, što nije ni čudo kad se zna kakav je bio njegov otac, moj deda, a da deda nije bio baš neko cveće jasno je i po tome jer da jeste bio cveće, baba ne bi uradila to što je uradila.
– Šta je uradila baba? – pitala sam jer su mi očevi roditelji, mrtvi davno pre mog rođenja, bili totalna nepoznanica. Znala sam ih s fotografije koja je kod kuće stajala između dva stakla zaglavljena u stalak od mahagonija u velikoj negrejanoj sobi koja je napola bila poštovana i stoga neupotrebljavana, a drugom polovinom se, u sred tog velikog poštovanja, pretvarala u skladište nameštaja koji je bogata baka donela u miraz i gomila drugih stvari iz prethodnih života živih i mrtvih srodnika, tako nepotrebnih i demodiranih tokom modernih ranih sedamdesetih. Volela sam tu sobu, mada su mi branili da rondam po njoj:
– Pocepaćeš, upropastićeš, ne diraj! Nije to za decu, ostavi! Izađi u dvorište pa se igraj! Kao normalna deca!
Na toj fotografiji, u tom ramu koji mora da je bio poslednji krik nekog davnog savremenog dizajna, a koji je nekako dospeo do malog mesta sred velikog posleratnog komunizma, videli su se deda i baba u bademantilima za plažu, sa šeširima, u kupaćim kostimima, u gumenim patikama za vodu i sa decom ispred sebe. Pred dedom je stajao moj otac tek nešto stariji od mene u trenutku kad sam počela da ga posmatram, dečak od recimo sedam ili osam godina, a ispred babe stajala je očeva mlađa sestra, moja vršnjakinja. Slična meni, sa šiškama, bistrog i zaintresovanog pogleda, najvedrija od svih njih na slici.
Usamljena u velikoj i zapuštenoj kući, itekako bih se družila s tom devojčicom. Ali ona je bila daleka, stara, crno-bela i nikad nije dolazila kod nas. Izgledali su, ta devojčica i njeni, otmeno i civilizovano, pomalo setno, svi vitki i krotki i pod velom nekog prijatnog zajedništva tog porodičnog, fotoaparatom uhvaćenog trenutka, pod palmama na obali mora, a iznad teksta Uspomena iz Crkivenice, 1933.
Imala sam, dakle, sedam ili osam godina kad sam došla u goste svojoj najlepšoj i, po maminim rečima, najglupljoj tetki. Bila je to mamina sestra koja s onom tetkom-devojčicom na fotografiji nije imala nikakve veze. Nisam često putovala kod nje, može biti da je to bio čak i prvi prvcijati put. Pre nego što sam otputovala od kuće poželela sam da vidim kako tetka izgleda. U to ime jedna druga fotografija izvučena je iz kutije za starinski keks: mama i njene tri starije sestre, u fotografskom studiju dvadeset godina kasnije u odnosu na sliku očeve porodice na moru. Meni je moja mama bila najlepša. Da li je to značilo da je najgluplja? Nemoguće, u bajkama su najmlađi uvek najpametniji. A i očevi stariji od trideset godina – čula sam nekad da moji roditelji pričaju s kumovima o tome – imaju veće šanse za genijalno potomstvo. Kum je bio lekar, znao je. Recimo, mamin otac imao je trideset i pet godina kad se mama rodila. A, da stvar bude još bolja, tata je imao četrdeset jednu kad sam se rodila ja.
– Tvoja majka je mlada žena. To nije lepo što se tvoj otac njome oženio tako mladom. Trebalo je da studira, a ne da se udaje, pogotovo nije trebalo da se udaje za njega, tuberana – nekako usplahireno govorila je tetka. Slušala sam je pažljivo da vidim kad će ispoljiti obećanu glupost. Ovo što je govorila nije zvučalo osobito glupo. Mada ona usplahirenost jes’ bila malo blentava.
– Šta je to tuberana? – pitala sam za očev greh.
– Nije tuberana, sine, nego tuberan. To je onaj koji je bolestan od tuberkuloze. Od toga se umire.
– Tata nije bolestan.
– Pa, sad više nije, ali je bio bolestan. Itakako je bio bolestan. Imao je tuberkulozu, sine.
Aha, tu je glupost – ja sam žensko, a ona me zove „sine“!
– Ja nisam sin, ja sam kćerka – rekla sam snishodljivo, kako je već red govoriti s glupima.
– Znam, znam, ali ja ti kažem „sine“ zato što te volim. Tako se govori onima koje voliš.
– Meni mama i tata nikad ne kažu „sine“. Ne kažu mi ni „kćerko“, zovu me po imenu. A šta je to moja baka uradila?
– Koja baka?
– Pa, malopre ste rekli, tatina mama.
– Ne znam, sine, zaboravila sam…
– Rekli ste da je deda bio cvet, baka ne bi uradila to što je uradila.
– Da.
– Pa šta to?
– Mislila sam da znaš. Ako ne znaš, nije važno.
– Recite mi!
– Tvoji će se ljutiti na mene ako ti kažem.
– Dobro, onda ću pitati njih.
– Jao, nemoj! Evo, reći ću ti, ali da im ne kažeš da sam ja to rekla. Je l’ važi?
Klimala sam glavom očarana zbog tolike tetkine neprilike.
– Tvoja se baka, sine, ubila. Obesila se. Uzela konopac i obesila se.
Auh. To je bilo stvarno čudno i neočekivano. Uzela konopac i – plop! Nestade baka sa one slike u ramu od mahagonija.
– Zašto je to uradila?
– Niko to ne zna. Ali mora biti nešto u njihovoj porodici. Jer i njena se majka ubila. Tvoja prababa. A onda se ubila i njena kćerka, sestra tvog oca.
Plop! Plop!
– Tatina sestra? I ona se ubila?
– Pa, ona se nije baš sasvim ubila. Mislim, spasli su je. Ali jeste presekla vene.
Plop – tetka se vrati na fotografiju. Malo krvava.
– Je l’ sad živa ili mrtva?
– Živa je.
– Pa što je ja nikad nisam videla?
– Ona je, sine luda. Kad si bila beba morali su da te čuvaju od nje jer je htela da te ubije, tvrdila je da ti nisi dete njenog brata nego da te mati ko zna s kim napravila!
Puf – crno-bela, malo krvava tetka na fotografiji postaje čisto crna!
– Nemoj slučajno mami i tati da kažeš da smo o ovome razgovarale! I nemoj više ništa da me pitaš, dosta sam ti rekla. I kad se mama i tata svađaju ili kad mama viče na tebe, nemoj da se ljutiš na nju, sad i ti vidiš gde se ona zakopala, je l’ tako.
– Da – slagala sam. Nisam baš videla gde se mama zakopala, a pogotovo nisam videla šta bi tu mogla biti moja krivica.
– E, pa ja sam znala da je glupa, ali da je toliko glupa, to baš nisam znala! A ti si je sigurno isprovocirala, što bi inače to pričala!? – vrisnula je mama kad sam došla kući i postavila pitanje o svim tim mrtvim i polumrtvim precima.
Tata je prebledeo i izašao u dvorište. Izašla sam za njim.
– Mala si. Kad porasteš sve ću ti ispričati – rekao je.
I nikad mi ništa nije ispričao. Umro je četrdeset godina kasnije, s izrazom na licu koji govori da još nije vreme da se meni pričaju takve stvari. Ikakve stvari. Tata je umro u proleće. Iste jeseni umrla je i njegova sestra, moja krvava i crna tetka. Pošto nisu imali dece, njen muž pozvao me je da uzmem neke tetkine stvari. Za uspomenu. Za uspomenu na šta? Ali, otišla sam. Sve je mirisalo na lavandu, ali neku grobljansku, a ne morsku lavandu. Tetka je bila naučnica, hemičarka. Trebalo je da na Sorboni magistrira, doktorira i ko zna šta sve ne, a onda je pukla. Tamo negde oko mog rođenja. Tad je valjda htela da me ubija, to više niko nije pominjao. U međuvremenu razni su pogubili kriterijume, živce, razum. Između ostalih i moja mati. I ona, mama, koja me nikad nije baš obožavala, koja nikog nije baš obožavala jer je trebalo da studira, a ona se greškom udala, jednom je htela baš da me ubije. Znatno stariju, doduše: kad mi je bilo dvadeset i sedam otac me molio da se u njihovoj kući, kad im dođem u posetu, noću zaključavam jer, eto, mami nije baš dobro, pa hoće da me ubije. Za razliku od tetke, mati je htela da me ubije jer jesam dete svog oca. U našoj porodici ko god odlepi, ja mu se učinim najzgodnija za ubistvo. Srećom, u našoj porodici više je praznih obećanja, nego stvarnih izvršenja. Zbog te osobine moje porodice mnogi su, uključujući i mene, mnogo propatili. Ali, opet, zahvaljujući toj istoj osobini – živa sam. I, evo, živa preturam s tečom po tetkinom ormanu. Sve lične stvari, a bezlične. Obične, nezanimljive stvari.
– Tečo, je l’ znate nešto o tome zašto se tetkina majka ubila? – ovo je jedna od poslednjih prilika da nešto saznam o tome. Osećam obavezu da tu priliku iskoristim.
I teča je naučnik. Doktor nuklearne fizike. Zaustavlja se su svom dvočasovnom predavanju o fisiji, fuziji, deuterijumu i tome kako danas svako može da napravi atomsku bombu, da bi mi zdušno nudio kape, šalove, kaput od kamilhara. Moje pitanje kao deuterijum kapne između nas. Sva voda krene da ludi. I ne samo voda. Lančanom reakcijom sve postaje teško.
– Ne znam mnogo o tome – kaže polako. – Znam da je tvoja tetka tad imala šesnaest godina i da je bila u selu kod neke drugarice. I da je tvoj deda po nju poslao fijaker. I da je ona plakala i rekla da mora da je nešto strašno u pitanju jer inače po nju ne bi slali fijaker. I da joj je kočijaš rekao da joj je mama loše. Tek pred kućom rekao joj je da se majka ubila. Ona nije htela da uđe u kuću da je vidi. Uvek je govorila: „Šta nam je to uradila, nije nas volela, da nas je volela ne bi nam to uradila.“. Znam i to da je pre nego što je to uradila, spremila ručak i da je sve ostavila na kraj šporeta da se ne ohladi, a onda se popela na tavan i – to. Tvoj otac ju je našao. Mesec dana nije progovorio ni reč. Eto, to je sve što znam.
Bila je polovina je juna, znam to iz datuma na spomeniku na groblju. Kroz prozor, kao na groblju, miriše lipa. Na šporetu se skrama hvata po zakuvanoj supi, rezanci plivaju, mlad grašak s mirođijom tamni gorinjim delovima zrnaca, s pohovane piletine cedi se masnoća, salata vene. Moj otac skida majku sa zaustavljenog klatna života. Tetka vrišti u fijakeru ispred kuće i osipa po majci drvlje i kamenje kao svaka pubertetlijka na živu ili mrtvu majku, svejedno. Tata nemi i takav ostane do kraja života, ako ne za sve, a ono za najvažnije stvari. Meni najvažnije stvari.
– A da li ima među tetkinim stvarima nečeg što joj je ostalo od roditelja? Iz mladosti? Iz detinjstva? Fotografije? – pitam.
– Ne, nema ništa – kaže teča. – Kad se razbolela – kaže teča naglašavajuči reč „razbolela“ da bi se znalo da joj se nije razbolelo telo, nego duša – rekla je da ne želi da ima ništa od toga. I njen psihijatar se složio, pa smo sve bacili.
Među stvarima s mirisom lavande nailazimo teča i ja na cipele. Tetka je nosila isti broj kao ja, 37,5. Ali na žalost, sve je bezdušno sivo. Nailazimo na sandale iz Španije, salonke iz Italije i – na gumene patike za vodu broj 39-40, a u svaku od njih ugurana po jedna manja patika za vodu, bela, broj 34. Ne znamo šta je to, niko te brojeve ne nosi, pa ih vraćamo na dno pletene torbe za plažu i preturamo dalje. Odlazim kući sa tri kese koje nemam srca da spustim u prvi kontejner. Stoje danima u predsoblju. Uspomene koje smrde da lavandu koja inače miriše. Uspomene na šta?
Nekoliko dana kasnije, vraćala sam se sa priredbe koja je trebalo da poveća vidljivost dece sa smetnjama u razvoju, a na koju me je pozvala prijateljica defektolog. Defektologinja, pardon. Bilo je kako mora da bude, ništa naročito, a, opet, tim ljudima važno. Sedela sam tamo u mraku Doma pionira i razmišljala kako mi koji nemamo baš tako vidiljive smetnje, nikad nismo zahvalni sudbini ili Bogu što smo manje oštećeni, pa sam pokušala da učinim nešto u tom pravcu. Zatvorila sam oči, deca su pevala onu pesmu što je nekad pevao Dragan Laković “Jednog zelenog dana, onog zelenog leta…” i taman da osetim zahvalnost kad neka budala ispred mene poče da telefonira. Na ruskom! – Pssst! – zašištala sam, a ona ništa. Malo snizila glas i šapće li šapće u onaj telefon, Tatjani nekoj govori, Tatjana ovo, Tatjana ono. Ljudi su neverovatni, kao da nije mogla da izađe pa da napolju telefonira na miru i do mile volje. Ne, nego baš tu mora, valjda misli da su ona deca gluva i slepa, pa im ne smeta. I tako, idem nazad s te priredbe, mislim opet kako nema razloga za neraspoloženje, živa sam i zdrava, pevušim onog Lakovića. I, uđem u prodavnicu polovne robe po kojoj inače volim da preturam. Nekad odatle izađe neki šiz-komad koji me razveseli. Ali, ovog puta, odjednom biva mi loše – sve liči na tetkin orman, nemam snage za to. Izlazim. Dosećam se da su mom mužu potrebne japanke u kojima može da hoda po plićaku kad peca, pa ulazim u skupocenu prodavnicu sportskih stvari. Miriše na gumu, plastiku, na sredstvo za pranje poda, na tehno-muziku, na novo. Računam, ti sterilni mirisi činiće mi dobro. I odjednom shvatam: one plastične patike za vodu iz tetkinog ormana, pa to su patike za vodu iz Crikvenice 1933! Odjednom mi se sve zacrveni pred očima crvenom bojom malih salonki broj 34 u koje sam ugurala svoju dečju nogu kad mi je bilo desetak godina u onoj našoj velikoj sobi s kršem vrednim poštovanja. Mama mi je odbrusila da ostavim te cipele dok me otac nije video, to su bakine cipele. Kako je moguće da je baka nosila dečji broj? Moguće je, nekad su ljudi bili mnogo manji, rekla mi je mati i isterala me u dvorište da se igram kao normalna deca. Plop. Nepostojeća baka, deda, tata i krvava tetka pretvorili su se u patuljste ljude, slične maleckim kokama i petlu kikirecu koje sam između letvi u plotu što nas deli od komšijskog dvorišta posmatrala s uživanjem deteta koje je otkrilo da je nešto na ovom svetu, ipak, i po njegovoj meri. Mali krvavi preci s kojima bih mogla da se igram. Ili možda ne, jer i onaj mali, šareni petao, bio je u dubini srca zao i agresivan.
Tetka, dakle, uprkos savetu psihijatra, nije bacila sve. Sačuvala je deo svog detinjstva. Najbolji deo – kad su bili otmena porodica pod palmama na peščanoj plaži. Kad su je njeni roditelji voleli i kad su se voleli. I kad su voleli svoja mala stopala, pa su ih čuvali od kamenčića i algi, ježeva, ko zna čega na neispitanom morskom dnu s kojeg noge nisu odizali, jer mora biti da, posle se pokazalo, nisu umeli da plivaju. Kad je moj deda bio cvet, pa je i sina voleo i vaspitao ga kako treba. Pa je moj otac postao dobar čovek. I nije se oženio mnogo mlađom devojkom koja je trebalo da studira. Devojka je, tako slobodna od teške tuberanske ljubavi, otišla na studije i postala neko i nešto. Daleko od hudog domaćičkog života, od strašnog sizifovskog peglanja i ponižavajućeg ropskog mešenja kolača. Nikad nije poludela. Ako je imala dece, kolače im je kupovala vedrim i čistim profesionalno zarađenim novcem. I volela ih je jer je bila ispunjena. Ja se nikad nisam rodila.
– Gospođo, gospođo, da li vam je dobro?! – usplahireno me drmusa prodavačica u skupocenoj sportskoj prodavnici, dok napola sedim, a napola ležim među muškim japankama, na podu koji miriše na higijensko sredstvo za pranje s mirisom lavande.
– Dobro mi je – ne znam da li lažem ili ne lažem dok mi idilično more ništavila zapljuskuje stopala i privlači me. A palme šumore.
_________________________________________________________________________
VLADISLAVA VOJNOVIĆ rođena je 24. juna 1965. u Beloj Crkvi, Studirala Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zatim Dramaturgiju na FDU gde je diplomirala 1989. Na AAOM-u 2001. završila specijalističke studije iz oblasti Kulture i roda.
Objavila knjige:
– Epizodisti i junaci, zbirka priča, Laguna, Beograd, 2020;
– Avram , Bodan vodu gaze, roman za decu po azbučnom redu, Službeni glasnik, Beograd, 2016. Knjiga je dobila nagradu Zmajevih dečjih igara i nagradu Politikinog zabavnika, objavljena je na bugarskom u prevodu Rusanke Ljapove, Kibea, Sofija, 2020.
– Priče iz glave, priče za decu, Pčelica, Čačak, 2015, Laguna, Beograd, 2019. Knjiga je u preporučenoj lektiri za osnovnu školu, a delovi knjige su u čitankama i radnim listovima pojedinih izdavača;
– Kozje uši , roman, Dereta, Beograd, 2013, Laguna, Beograd 2017. Knjiga je dobila nagradu „Miroslav Dereta“ i nagradu “Stevan Sremac” za najbolji roman godine, objavljena je na mađarskom u prevodu Emeše Rajšli, Forum, Ujvidek, 2018. Po knjizi i scenariju Vladislave Vojnović snimljen je istoimeni celovečernji igrani film i TV serija;
– Ljubav hladnija od smrti, zbirka pesama, Povelja, Kraljevo, 2017;
– Princ od papira, roman za decu, Narodna knjiga, Beogrd, 2008, Laguna Beograd, 2015. Knjiga je dobila nagradu Zmajevih dečjih igara i nagradu Dositejevo pero, objavljena je na bugarskom u prevodu Rusanke Ljapove, Kolibri, Sofija, 2014. Po knjizi je snimljen istoimeni film i TV serija. Višestruko nagrađivani.
– Lenjinova desnica, roman, Kreativa knjiga – Beoletra, Beograd, 2010
– PeeMeSme, zbirka pesama, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2010. Knjiga je dobila nagradu “Biljana Jovanović” Srpskog književnog društva);
– Lovac na grinje, zbirka pesama, Narodna knjiga, Beograd, 2007;
– Ženske junačke pesme, zbirka pesama, Narodna knjiga, Beograd, 2002.
Dve Vladislavine pozorišne predstave igraju se u Ljubljani: Kolumbovo jaje (2006) i Šef, šefica (2009). Nagrađivana je scenaristkinja filmova Kozje uši (2017) i Princ od papira (2007) u režiji Marka Kostića i Kako su me ukrali Nemci (2011) Miše Radivojevića, TV serije Nebojša Čelik Šou, RTS, 2018. Scenaristkinja igranog filma i TV-serije Grudi (2019) rediteljke Marije Perović, kratkog igranog filma Mašinica (2012) Marka Kostića, dokumentarno-igranog serijala Dosije (2012) reditelja Mašana Lekića i dokumentarnog serijala Kako sam postao ja (2013) Stevea Agnewa. Producentkinja je Princa od papira, Mašinice, Kako sam postao ja i filma i tv-serije Kozje uši po sopstvenom istoimenom romanu.
Objavila veliki broj filmskih kritika, eseja, članaka, pesama, kratkih priča, prevedenih pesama (u novinama, časopisima, na radiju i televiziji, zbornicima i antologijama). Radila kao urednik filmskih programa Doma omladine, kao dramaturg u FRZ Beograd i za školski, obrazovni i programe kulture RTS-a. Napisala veliki broj scenarija za kratke, dokumentarne, namenske, muzičke i reklamne filmove, od kojih su neki međunarodno nagrađivani. Od 1998-2002 radila kao asistent-demonstrator na FDU, predmet Filmski i TV-scenario i, od 2003-2009, kao urednik filmske rubrike na www.popboks.com . Od 1991 član je Udruženja filmskih umetnika Srbije, a od 2011 član je Srpskog književnog društva.
čovjek-časopis 