10. ožujka ti je rođendan. Trideset i sedmi. Tata ti je kupio bijelu bluzu sa svijetloplavom kragnom. Idete Čadu. To mi se čini čudno jer nikad nikamo ne idete i jer ti nikada ništa ne kupi, čak i kad ti je rođendan.
Još je nešto čudno toga proljeća – narastao ti je trbuh.
»Mama, hoćemo li imati bebu?« pitam. Nasmiješ se jako glasno, a žila na vratu i na čelu ti se napne.« »Ne, ne, draga, ne zezaj me, samo sam se malo udebljala, vidiš da stalno nešto jedem.«
Meni se ne čini da stalno nešto jedeš. Osim trbuha, jako si mršava. Kad te gledam u kupaonici, čini mi se da si mršavija nego što si bila ljetos na rtu Punta Corrente.
***
I Marina je trudna. Drugi put. Ti i Rok je idete posjetiti dok studira za specijalistički ispit iz pulmologije. Ta riječ mi se čini teška i ne zapamtim je odmah. Kad se vratite, Rok kaže: »Čini mi se da Marina stvarno teško podnosi tu trudnoću.« Tebi se to čini smiješno, a meni se ne čini nikako posebno.
Navečer odem Roku u sobu i kažem mu: »Znaš da ćemo i mi imati bebu, šta ne vidiš da mama ima već veći trbuh od Marine.«
Razgovaramo što bismo više voljeli, brata ili sestricu. Ja bih sestricu, on bi brata. Onda kažem: »Ma meni je svejedno, pa i ti si u redu, a brat si.« A on mi kaže: »Lijepa si.« Nikad mi još nije rekao: Lijepa si.
***
Sredinom svibnja kažeš da ideš u Hotel Slon, da imaš dogovor sa svojim tatom, da se ti i Lojze morate nešto dogovoriti. Željela bih ići s tobom, željela bih ga vidjeti, ali te se bojim moliti.
Prije nego što odeš, obučeš novu bluzu ispod sivog kostima. Onda je obučeš prvi put. Kad odeš, ja idem za tobom, ali idem samo do Šumija, jer se dalje ne usudim, zato što slastičarna Hotela Slon ima velika stakla.
Kad dođeš kući, plačeš: »Nije htio razgovarati«, kažeš. Plačeš, no činiš mi se nevjerojatno lijepa.
***
Brzo nakon toga te uhvate leđa. Peče te, najviše otraga među lopaticama. Ostaneš ležati. »Išijas«, kaže tata i da ti brufene. Sviđaju mi se zato što su veliki i zato što su jarko roza.
Javiš na posao da si malo bolesna i da te malo neće biti. Trbuh je sve veći, sve se više veselim bebi.
Brufeni uskoro više ne pomažu, uglavnom ležiš, a kad ležiš, tvoje lice je jako staro.
***
»Mamu sam noćas odvezao u bolnicu«, kaže tata jedne nedjelje i onda je opet potpuno bijel. »Danas ćemo prati i peglati sami.«
Te se nedjelje rublje brzo suši, zato što je vjetar i zato što je već lipanj, zato ja već popodne mogu peglati.
»Ispeglala je cijelu mašinu sama«, kaže tata kad ti u pet dođemo u posjet. »Dobra si, ljubavi«, kažeš. »Uskoro ću se vratiti kući, moramo još po tvoju haljinu za završnu priredbu. I cipele.«
Ne znam zašto mi ne želiš priznati za bebu.
***
Haljinu za završnu na kraju ne kupim s tobom, nego s prijateljicom Andrejom, zato što, kad dođeš kući, kod kuće i dalje samo ležiš. Haljina je svijetloplava i odrezana do koljena. Bojim se da ti se neće sviđati.
Kad je kupimo, odemo na klupice u Črtomirovu, jer je Andreja iz Črtomirove, samo malo dalje od mjesta na kojem mi je ljuljačka nekad davno pred tobom razbila arkadu. Na klupicama pitam: »Što bi ti napravila kad bi ti umrla mama?« Ne znam zašto sam to rekla, jer sam mogla reći bilo što drugo, jer je dan savršen, jer je proljeće savršeno i moja nova haljina je savršena, kao i srebrne niti u njoj. »Ne bih mogla bez mame«, kaže Andreja. »Ni ja ne bih mogla bez mame«, kažem ukočeno i kažem jedva, a onda odjednom poželim jako brzo biti s tobom koja si kod kuće.
»Prekrasna je, stvarno je prekrasna«, uzvikneš kad ti u krevet donesem pokazati što smo krasno kupile. »Obuci ju.«
Obučem ju. Dugo me gledaš i čini se kao da ćeš zaplakati. »Moja cura«, kažeš mekano i onda povičeš iz spavaće sobe u dnevnu: »Janez, dođi pogledati!«
»Opa, bato!« kaže tata kad dođe.
***
Ni po cipele ne možeš sa mnom. Moliš Marinu, jer Marina ima ukusa.
Kad Marina dođe, s njom dođe i njezina Barbara. Barbara voli jesti šunku, to znam, jer cijelo vrijeme govori: »Šunkica, šunkica.« Više nema crvenih točkica, jer već ima tri godine.
Marina i ja kupimo bijele balerinke s malom bijelom mašnom u trgovini pored Potrča koji radi slike.
***
Kad dođe ponedjeljak, do završne priredbe su samo još tri dana, a ti i dalje samo ležiš. Bojim se da nećeš doći, bojim se da jedino moja mama neće biti među svim tim mamama. »Dođeš u četvrtak, zar ne?« pitam te. »Znaš da ću doći, zlato moje«, kažeš mi i pomiluješ me, a onda me još dugo miluješ. Ne mičem se da ne prestaneš, jer ponekad prestaneš i zaspiš.
U četvrtak, na dan završne priredbe, ti i dalje ležiš. »Priredba je u pet, mama«, kažem ti kad ti se dođem pokazati. »Nemoj zaboraviti.« »Doći ću«, kažeš mi. »Ne boj se. Samo da se još malo odmorim.«
Deset do pet je kad domar otvori vrata aule. Otvori ih širom, otvori ih kao za velike predstave.
Svi čekaju svoje zdrave mame i zdrave mame dolaze sa svih strana i tate dolaze s njima. »Hoće li i tvoja mama doći?« pitaju svi. »Hoće li i tvoja mama doći?« pita razrednica i stavi mi ruku oko ramena. Gruda u mom grlu je ogromna.
Pet sati je, a tebe nema. Odem na zahod. Dugo gledam u strop da ne zaplačem. Kad se gruda u grlu smanji, idem opet čekati. Klupe se pune, i grede, a ja vrebam u auli ne bih li te napokon ugledala, ne bih li u toj užasnoj gomili sretnih mama napokon ugledala i tebe.
I onda dođeš. U novoj bijeloj bluzi s plavom kragnom i sivom kostimu. Tada si ju obukla drugi put. Kosa ti je čista i nakovrčana, našminkana si i napudrana. Sjajiš. Opet si najljepša od svih mama.
»Treseš se, draga moja«, kažeš kad se stisnem k tebi.
***
U petak slavimo na Vojkovoj i Dada mi za kraj osnovne škole ispeče palačinke s orasima.
Sjedimo za našim stolom. Svi zajedno, kao i uvijek. Dada, ti, tata, Rok i ja. Na stolu je blagdanski stolnjak, u kristalnoj vazi su karanfili i paprat. Jedemo palačinke i gledamo europsko prvenstvo. Dođe Stanči u svojim smeđim hlačama, dođe stric Franci, dođe Bojan. Sretna sam.
***
U subotu više ne možeš ustati. »Ne mogu više ustati, noge me ne drže«, kažeš.
Kad Bojan doveze tetu Lenku, teta Lenka te primi za ruku i kaže: »Mita, ja sam bila ista takva kad me uhvatio išijas. Mjesecima nisam mogla ustati, to ti Bojan može potvrditi.« »A jeste li i vi imali ovakav trbuh, teta?« pitaš. Teta Lenka ne kaže ništa.
Zatvoriš oči i crte oko tvojih usta opet su strašno duboke, kao i crte na čelu. Kad te zaboli, najdublje su crte među tvojim obrvama. U subotu spavaš i za vrijeme ručka.
***
Do petka, kad Rok dobiva svjedodžbu, skoro stalno spavaš. Ne probudiš se ni u petak, kad Rok ide zadnji put u školu, zato mu pomognem izabrati najčišće hlače.
Kad Rok ode i kad tata ode na posao, vratim se ponovno u krevet. Jutro je savršeno, more svjetla je u meni, čitavo ljeto je u meni i u meni je beskonačan spokoj.
U devet se začuje zvono, a pred vratima je Dada. »Došla sam ispeglati i skuhati«, kaže.
Kad odemo k tebi, ti i dalje spavaš, pokrivena tankom bijelom plahtom. »Još uvijek je kao nova, a stalno je perem i perem«, kaže Dada i pomiluje te po ljepljivom čelu, jer ti se u posljednje vrijeme nekako čudno lijepi koža, najviše na licu. Pokrije te po ramenima i kaže: »Damast.« A onda opet, sasvim tiho: »Damast.« Dada mi se čini tako daleka, skoro onako daleka kao što si ti daleka u tom trenutku.
»Dođi, idemo jesti«, kaže potom.
_____________________________________________________________________________
BRONJA ŽAKELJ rođena je 1969. u Ljubljani. Diplomirana je novinarka, a radost pisanja dugo je ostavljala po strani radeći u marketingu i bankarstvu. Nakon što su joj djeca odrasla, uhvatila je nešto više slobode i prostora za kreativnu misao, okrenula se nikad zaboravljenoj ljubavi i odlučila da je vrijeme za pisanje prve knjige. Roman Bijelo se pere na devedeset nagrađen je 2019. godine nagradom Kresnik za najbolji slovenski roman. U manje od dvije godine od objavljivanja doživio je sedam izdanja, godine 2019. objavljeno je talijansko izdanje, a u pripremi je bugarsko i makedonsko.
sa slovenskoga prevela Anita Peti-Stantić
/novi ulomci sutra/
čovjek-časopis 