Imala sam petnaest godina kada me je otac prvi put poveo u paviljon »Cvijeta Zuzorić«. Bila je postavljena grupna izložba ekipe fotografa koji su se vratili sa proputovanja Severnom Amerikom. Tema je bila folklor američke nacije.
Odlična izložba, ono što sam videla mi se odmah svidelo. Pojedini pejzaži planina i jezera koja su ih posmatrala iz podnožja mogli su bez problema biti okačeni pored fotografi ja Anselma Adamsa (naravno tada nisam pojma imala da postoji neki Anselm Adams). Koliko se sećam, bilo je tu predela centralnoameričkih prerija nalik površini meseca. Osamljenih i tihih varošica sa oronulom drvenom crkvicom i benzinskom stanicom sa jednom pumpom ispred koje sedi gojazan čovek i posmatra svog kudravog, gojaznog psa. Portreti čudnovatih predstavnika američke radničke klase: čupavih zapuštenih radnika automobilske industrije; biznismena koji u neverovatno rastegljivom koraku preskaču nekoliko stepenika ka ulazu u predstavništva internacionalnih kompanija; plavokosih preplanulih devojčica na rolšuama dok pijuckaju koka–kolu na širokom osunčanom bulevaru duž okeana; istrošenih, umornih žena sa pothranjenom decom što u redovima čekaju na besplatni lekarski pregled neke farmaceutske kompanije koja je u jeku marketinške kampanje. Da se razumemo, sve su te fotografije meni donosile novo iskustvo, drugačiju predstavu o nepoznatom. Upoznavale su me sa novim fenomenima, ali na jednom veoma racionalnom nivou. Svaka od njih bila je potpuno jasna, u celosti čitljiva, svi njeni elementi dostupni mojoj analizi. Osetila sam dubinu do koje se može prodreti u intimu drugih ljudi, u ono najobičnije iz njihovih života što ipak može da nahrani banalnost naše znatiželje. Pritom, te ljude ne poznajemo, niti ćemo ih ikada videti verovatno, a čudnovato će nam zauvek pripadati.
Na jednoj od tih fotografija (čije bih detalje sigurno zaboravila da je nakon nekoliko godina nisam opet videla u jednom časopisu) bila je porodična kuća građena u karakterističnom srednjeatlantskom kolonijalnom stilu, u Merilendu, verovatno u drugoj polovini osamnaestog veka. Jednospratna, građena od cigle i obojena u belo, imala je na sebi nežno sive detalje oko prozorskih okana i ulaznih vrata. Krov je na četiri vode i na užim stranama počiva po jedan masivni dimnjak. Oko kamene staze koja vodi do kuće posađeno je ukrasno tamno zeleno grmlje na kome se mestimično crvene jarki cvetovi. U trećem planu, u dubini fotografije, vidimo kako se po ostatku imanja prostire gusta šuma kestenova i hrastova. Na levoj strani trema, sa koga se ka nakrivljenom krovu uspinju četiri vitka bela stuba, stoji žena koja grli dečaka i devojčicu. Na glavi nosi slameni šešir širokog oboda, ukrašen crnom vrpcom, a bela košulja na njoj ima visok okovratnik. Devojčica je u laganoj plavoj letnjoj haljini sa raskošnom, belom kragnom koja joj se preliva po ramenima. Rukom pravi senku nad očima. Dečak je u beloj košulji sa kragnom nalik ženinoj i u kratkom crnom šortsu, ramena su mu kruta, glava povijena unazad i čvrsto žmuri. Neprimetna grimasa mu povija usne, pa iako ga sunce nemilosrdno prska zracima, on mu svejedno potura svoj ukočeni osmeh. Njegova desna noga od stopala do kuka nalazi se u nekakvoj metalnoj konstrukciji, verovatno stabilizatornoj protezi, od blistavih šina i kožnih kaiševa.
Međutim, kako se moj pogled odmicao dalje, udesno, videla sam siluetu koja se povlači sa fotografije kroz ulazna vrata, a obrisi joj nestaju u dubokoj senci enterijera. Ruka kojom su otvorena vrata lebdi u prostoru, čudno uperena ka objektivu, kao da zbog siline zamaha kojom je otvorila ta vrata nije mogla da odoli inerciji. Drugom, desnom rukom, ta figura je poput pijanice nekako očajno ščepala dovratak, jedinu stvar koja se može isprečiti pred sramotnim gubitkom ravnoteže. Ta parcijalna silueta je visoka, viša od ostalih na slici, širokih, snažnih pleća i dugačkih nogu, koja se završavaju velikim, bosim stopalima. Sa njima kao da je srastao jedan pas, koji je možda delimično pokušavao među čovekovim nogama da osunča svoje matoro telo. Njih dvojica su tako isprepletani činili nekakvu poluosenčenu grotesku, koja kao da se kajala što se predstavila svetu.
Upetljala sam se u pitanja šta toj fotografiji prethodi, šta dolazi posle nje, kome pripada ta misteriozna silueta, zašto je bosa i zašto želi tako hitro da utekne fotografu, zašto pas tako nemoćno počiva kraj tih ogromnih, prljavih stopala i vrata koja se na njega ustremljuju… Prvo sam mislila da će one dečakove sjajne proteze i ukočenost odvući svu moju pažnju, ali nisu. Zašto bi? Dečak je verovatno rahitičan i osuđen na pomagala, o čemu se tu ima razmišljati. Saosećati verovatno, ali ne i analizirati. Ili sâm taj eksterijer i stara, bogataška građevina… Ali i to je prilično direktno i očigledno, iako važno, upućivanje na klasno pitanje.
Međutim, onaj koji je nestajao sa foto–papira još dugo je treskao mojim mislima, koračajući po daskama i lupajući vratima.
_____________________________________________________________________________
DANILO LUČIĆ rođen je u Beogradu 1984. godine gdje je završio Studij srpske književnosti na Filološkom fakultetu. Objavio je zbirke pjesama Beleške o mekom tkivu (2013), za koju je osvojio Brankovu nagradu, i Šrapneli (2017), a nedavno mu je objavljena i zbirka priča Sazrevanje modrica (2020).
Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs, a bio je i urednik u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Ko–urednik je Bosanske vile, najstarijeg bosanskohercegovačkog časopisa. Izvršni urednik je edicije »Zajednička čitaonica« organizacije KROKODIL, a uređivao je i vodio večeri poezije ARGH! Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje kolumne i eseje u tiskanoj i elektroničkoj periodici (Before After, Prosvjeta, Marie Claire, Milica magazin).
fotografija autora: Radmila Vankoska
čovjek-časopis 