PLEŠI SA MNOM
Najviše volim jesen.
Poznanstvo s njom je blagodat.
U određene dane oblačim određenu odeću,
jer ljudi tako vešto umiru,
jer mislim da će doći.
Takav,
krut i predan,
istrošen i miropomazan,
klizim karnevalskim ulicama.
Niz krilato drveće
zmajevi se svlače
noseći pregršt lišća.
***
Pogledajte me:
dobro izgledam!
Tako se putuje u prošlost,
tako se postaje budućnost!
Imam sve, osim sadašnjosti;
krajnje tačke su iluzije;
jednostavno: nešto je pre,
nešto posle,
sada je ništa…
Ali, ona će doći.
Mislim da će doći.
Nadam se da će doći!
***
Voli me:
neću poricati ako se spotaknem
o tvoju kost.
Ovaj buket se rasipa,
ovaj zamak će ostati prazan,
u ovoj kuli se nešto debelo urušilo.
Izgubio sam sebe,
ti me nisi našla.
***
Pogled sa visina unižava
kao i onaj ka visinama.
Mnoge igre sam odigrao. Igre sa
svetlošću, lišćem, ledom i stenjem
u zapećku jutara i sutona.
Setite se da nisam postojao!
Ili sam postojao
da biste me zaboravili? Ako se ukaže prilika,
ipak se setite i toga!
***
Kupim ukrase sa ulica,
kupim ukrase sa ulica.
Draga, tako znam da si prisutna,
osećam tvoj šaroliki ogrtač
jer nisam oduvek živ.
Sve sam premerio:
trotoare, zgrade, bašte, đubrišta,
gradove, tričarije,
samo je moja visina promenljiva.
Budeš li čekala, nećeš imati šta da prihvatiš!
To je ta varljiva nada koja me čini razumnim…
Preda mnom je višespratnica. Popeću se
pomoćnim stepeništem mazeći zelene, kestenjaste,
grafitne cigle.
Pogled sa visine
jednako unižava kao i pogled ka visini!
Na krovu samujem sa vrtoglavicom.
Ljudi su špenadle
pobodene u beton,
u izmaštane travnjake,
naglavce su prikačeni za grane:
zaboravili su učitelja plesa.
Ja ne zaboravljam,
tebe ne zaboravljam,
ah, nema jeseni u kojoj te nema!
***
Sada se krećem uskom ivicom krovova.
Šljašteći pužići love
razjapljenih čeljusi.
Skrećem u unutrašnjost.
Tlo drhturi kao koža nadražene žene.
Kao ti.
Posrćem, dočekujem se na dlanove,
i krenem dalje. Na širokim prozorima dvospratnice
mesecolika nimfomanka
prstom ubada mesečinu.
Korim sebe: da sam predaniji,
izbegao bih realnost:
onamo bih dočarao aždaju,
koja poseže za betonskom konstrukcijom.
Razvejani opiljci padaju po meni,
a bilo je dana kada sam na ramenima nosio jedrilice.
Sada se toga ne sećam,
Ili čuvam tajnu?
Tajnu i veru u tebe
najlakše je sačuvati.
***
Nikuda neću stići ako nastavim
ovako. Nikuda i ne želim da stignem.
Niotkuda dolazim. Nigde se ne nalazim.
Nikada se ne jadam. Stvari prihvatam
onakve kakve jesu. Tako, neko je, eto, opsovao,
neko se nasmejao,
jedan čita novine
(hoda pri tom),
odmahuje kao da tera mušice;
u izlogu su tamne figure
praznih nacerenih manekenki…
***
Moj rat je mali doprinos
istoriji ljudi,
i deo je lepote razboritog sveta.
Osujećena za nadu da će nestati,
moja ležaljka je bajka
koja tiho poziva.
I kada ustanem,
njen smisao me prati,
šušti i odeva se
crvenim lišćem.
***
Duboke kape oblakodera gutaju farove.
Bedemi su oči svetlosti i tame.
Vraćam se korak po korak,
razdragan.
Ali to nije povratak u prošlost,
a ni sadašnjost ni budućnost ne može biti.
(On dolazi i bori se sa nekim,
on pati…
Nedugo, pa će zapitati oca!)
Između bedema pustara.
(Utisnuta u trajnost,
utisnuta u nas).
Kako da se ne radujem ovoj prašini?
Ima li smisla ne radovati se takvom smislu
(dok napušteno dete kucka lutka po nosu
i prlja kažiprst,
a crno ispod nokta
začinje početak i u njemu)?
Civilizacija je izgubila oči.
To što mi znamo, istorija je,
nije vreme.
Ono što ne znamo,
proći će. Kao san.
(1. deo poeme ‘’Pleši sa mnom’’)
***
KRUNISLAV III
Psi laju iz noći
smrt se povlači u talas
Dobar je bio
vele sanjivi ljudi
Jeste potvrđujem
bio je nem
__________________________________________________________________________
DAMIR JOCIĆ rođen je 1973. godine u Svrljigu.
Objavio je knjige: ”Vetrovi u pričama” (roman, 1997), ”Lavirint tišine” (zbirka pripovedaka, 2001), ”Teskoba” (roman, 2004), ”Godina” (roman, 2013), ”Opna” (zbirka pesama, 2019).
čovjek-časopis 