ISPOD DRVETA STAJAO JE NULA
Stajao je ispod drveta
nalik onom sa omota neke LP ploče
sa Maglom koja mu je pritiskala grkljan.
U njemu je Mala Noć odavno porasla.
Grizla je sebi teritoriju i zabadala zastavice,
kopala rovove i punila ih bujicama,
krala mu rečenice i zakopavala ih.
Čekao je da niknu da bi ih ispljunuo iz slepljenog grla.
Pobegao je iz Grada i njegovih sveznajućih reka.
Negde duboko u sebi čuo je sirenu voza.
Stajao je ispod drveta.
Magla mu je milovala vrat,
kao ljubavnica ga ljubila po kapcima, nosu, obrazima,
plesala po njemu i nestala bez traga.
Uživao je što drvo nije bilo njegovo,
što mu koraci nisu žigosali zemlju,
dah sekao vazduh, što mu senka nije gutala trotoare,
što se Magla razišla, i što čak ni Frizer nije mogao
da utvrdi kada mu je zakazano vreme.
Bio je slobodan kao oko Ptice.
***
MAGLA, MAČKA I GRAD: DESIRE
Bela mačka je lenjo birala ulice
Grad se vrteo kao gramofonska ploča
Everytime I think of you I want a cigarette,
sviralo je pod mačkinom kandžom
Klečala sam i stopala su mi gorela
Vozila su mahnito šibala mojim autoputevima
Grad se mrštio posivelim balkonima
Makes you go where you can’t go
Sa svakim zamahom kukova,
rađala sam supernove, a onda ih grlila kao reka
Grad je smerno obarao poglede
Prozori su virili ispod skoro spuštenih kapaka
Makes you want what you can’t have
Magla je pohotno obgrlila svoj Grad
Live a thousand lives by picture
Na njegovim bilbordima videla sam beli šum
***
BAJKA KOJU IDIOT PRIČA
Želim da skoči u mene kao u bujicu
Stajao je sam u predelima ređeg vazduha.
Vrebao je plen i nadzirao pruge.
Obuhvatao je ceo univerzum.
Majka mačka ga je čuvala, odana kao mesec.
Sa visine je pratila smešno ljudsko naselje,
malo samoprozvano božanstvo sitnih,
svakodnevnih briga i uskih granica. Grad.
Magla je širila svoj vlažni ogrtač
i zaštitnički mu nudila svoja krila. Skoči.
Trepereći kao hologram, bila je trostruka slika,
majka, sveštenica i devojčica, neonska reklama u kvaru.
Tri puta je preležala malariju
i iznova umirala, kao Avelj iz snoviđenja.
Svetski bol je jači od otvorene rane,
rekao je pijani pesnik sa omčom umesto kravate.
***
NULA: DOČEKIVAO SAM OPET SEBE U ISTOJ TIŠINI
soba je puna tvojih odlazaka
i mekih zagrljaja
svaki put sam se kući vraćao
tvom provetrenom odsustvu
voleo sam kako ćutke gledaš
moje veštine, ushite i zaborave
kako tvoja senka prolazi
kroz moje zidove i kako nestaješ
bila si sve lepša i sve manja
a ja dovoljan, miran, i sasvim sam
***
KRAJ JE SAMO ZAREZ NA KRUŽNICI
Na kraju pejzaža više nije bilo grafita.
Put vodi preko ponora. Konopac
Krajolik beskrajno izdužen u tišini,
sveden na liniju. Umro je Grad
U grču gleda ponor pod sobom.
Napete oči na početku konopca. Kraj
Šakal se nemirno oblizuje iznad vage.
Požuda ima ukus pilećeg srca. Težina
Izdah, to su vrata. Sa Nulinog ramena odleću
ptica i senka. Zdravo, ptico. Zdravo, senko.
Pero pada na tas kao pahulja
ili svinjski papak. Težina slobode.
Kašike su izbrojane, zalogaji izmereni.
Sloboda te ujede kad je pustiš s lanca.
___________________________________________________________________
JASNA KINĐIĆ rođena je 1975. godine u Gornjem Milanovcu. Završila je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao prevodilac. Bavi se multiumetničkim improvizacijskim performansom sa svojim ansamblom Kabare Nebula. Pesme su joj objavljivane u pesničkom zborniku “Divlja polja”, književnom časopisu “Buktinja”, fanzinu “Slobodoumlje”, “Zelenom konju” kao i u “Fantastičnom vodiču”. Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 