,,Zar će Ti namjesnik biti onaj koji će na njoj (Zemlji) nered činiti i krv proljevati?”- Kur’an
Mrak. Najljepše je ovako. Samo se čuje još pokoji glas koji niko neće poslušati. Niko se neće okrenuti da bi vidio šta taj glas znači. Glas koji udiše bol čekajući da završi. No ipak je bolje ovako, bez svjetlosti. Bolje je ne gledati vlastite rane, tako ih se lakše podnese. Škripanje vrata. Ne pomijeram se, krv mi je sleđena. Sitni stručak svjetlosti pretvara se u plamen koji mi muti pogled. Njegovi koraci se primiču. Drhtim – ako pođem, znam da nema povratka. Čuju se lanci, vrisak, uzaludni vapaji upomoć, uzaludno otimanje. Na trenutak osjećam olakšanje. Još ću udisati zrak. Još ću gutati ustajalu vodu i osjećati miris suhe trave. Opet se čuju lanci. Ovoga puta zvuk se prekide udarcem o krhko, izmučeno tijelo. Još jedan vrisak. Opire se, no ipak ga odvedoše. Čekam da zatvore vrata, da me opet zapahne osjećaj spokoja znajući da postoji nada. No svjetlost još dopire, bol mi još prožima oči. Čuju se riječi, jezik kojeg ne mogu razumjeti. Strah mi struji kroz kosti. Bol u vratu. Lanci opet škripe, ovoga puta glasnije. Ovoga puta ih osjećam na sebi. Opirem se, no jači su od mene. Stežu mi gušu, teško dišem. Vuku me negdje na svjetlo. Oči me peku. Zatvaram ih. Pratim put kojim me vode. Sve što idemo dalje, sve me više vuku. Vrat mi stežu sve jače. Bol postaje nepodnošljiv, jedva dišem. Boreći se za zrak otvaram oči. Mnogo nas je – više nego što sam slutila. Stoje na traci polahko se pomijerajući naprijed. Ne vidim gdje se traka završava. Osjećam isti onaj miris kao kad su me odvojili od uprave. No tada sam mogla čuti slabašni vrisak mladunčeta kojeg više nikada neću vidjeti. Gusta, ljepljiva tečnost još je topla na podu. Krv, miris krvi. Bojim se boli. Krv donosi bol. Dovode me do uskog prolaza i stajem na traku. Tlo ispod mene se pomijera. Vrisci. Tek što nas postade manje, guraju me i dovode još. Tlo me vuče prema kraju kojeg ne vidim. Osjećam strah onih oko mene, a još veći u mojim kostima. Tresem se – kraj je blizu. Oči mi se vlaže, nježne kapljice mi se slijevaju niz lice. Kapi vode kakve još nikada nisam osjetila. Hvataju me za glavu i postavljaju vrat na hladnu plohu. Čujem škripanje iznad mene, no ne mogu se okrenuti. Osjećam snažnu bol u gornjem dijelu vrata. Za trenutak mi bol prožima cijeli vrat i postaje nepodnošljiv. Ne dišem. Ispred mene svjetlo, ali ne ono što prži oči i tjera ih da se sklope. Nežno, blago svjetlo kakvo do sada još nisam vidjela. A malo sam svjetlosti vidjela.
„Ko ti je ta Irena?“ Još se nismo dobro ni upoznali, a Margita se raspituje o mojim poznanstvima. To mi se nimalo ne dopada. Ali devojka već prelazi na drugu temu. „Izvini, moram da odmorim stopala. Ceo dan sam u ovim ortopedskim sandalama. Šta ti je? Skloni tu ruku… Moram da držim noge ovako radi cirkulacije. Ma čekaj…Bar da skinem uniformu…“ „Ma nema veze. Uniforma me pali.“ Sad je red na mene da pitam gde radi i šta radi, ali ne volim razgovore o poslu. To mi odmah svlači raspoloženje. Dolazimo do pitanja šta ja radim. Ona, sad sam siguran, svoja bolna stopala koja diže visoko na prečagu kreveta zbog bolje cirkulacije, počinje da koristi kao oružje, odnosno oruđe u borbi da me postavi na pravo mesto u snopu muškaraca. Muškaraca kao šibica u štukatli. To me ne čudi. Svaka žena pa i muškarac ima svoj način na koji obezvređuje onog drugog. Nije tu samo reč o stilu izražavanja. Uostalom, ona ima stvarno dobre noge, ali dok ih sa bolnim uzdahom prebacuje čas na jednu čas na drugu stranu krevetskog naslona osećam kako polako gubim želju da se bavim njima i onim kuda one, na kraju krajeva, vode. Naravno, bolne noge su samo parče priče koju ne želim da slušam. Priče o starim a teško bolesnim ljudima, o lažnim nadama u izlečenje, pomešane sa slatkastim zadahom urina koji je najbliži mirisu smrti… Ali, dok razmišljam o svemu tome, naročito o tome da je Margita uspela da otera strah od smrti boraveći stalno u njenoj blizini, počinjem da osećam neku vrstu pomešanog divljenja i gađenja prema njenoj sposobnosti prilagođavanja. Ja sam neprilagođen i dosta ljudi koje poznajem su isto takvi. Naša jedina vrednost je odmaknutost, ali se ta razdaljina ili pukotina svakim danom smanjuje. Uvlačim se u krevet pored devojke. Ona se malo pomera i savija svoje krupno telo u oblik kifle. Kad bismo nastavili razgovor o njenom poslu u staračkom domu digla bi mi se kosa na glavi i od našeg, da ga nazovem, posla ne bi bilo ništa. „Sačekaj da skinem haljinu“, kaže i ne čekajući moj odgovor skače iz kreveta. „Zašto držiš otvorene prozore?“, pita me sad već samo u crnim gaćicama i crnom grudnjaku. Ta devojka je puna pitanja. Trudim se da ne mislim na to što mi smeta kod nje. Uostalom, ako zaboravim na njenu brbljivost koja je možda posledica početne neugodnosti, žena ima sasvim dobre sve ostale atribute. „Okreni se“, naređuje i dok navlači zavese na prozor vidim samo njenu siluetu u prašinastim zracima popodnevnog sunca. „Ne smeta mi što gledaš, ali kvariš igru.“ Ponekad pomislim da bi vredelo napisati pohvalu neuglednim ženama. Nisam imao mnogo žena. Tek nekoliko mahom starijih, neizglednih, slučajnih, pokupljenih na nekim sasvim običnim mestima, na kasi u prodavnici ili pošti, pa neka bibliotekarka s naočarima… i sve su donosile neki red i smisao u moj život a da pritom nijedna to što je posle usledilo nije nazivala igrom. Igranje sa stvarima seksa je nov pojam. Moram da priznam da me je to opustilo. Ne osećam onu početnu napetost koja nije ništa drugo nego strah od neuspeha. Ako je ovo što radimo, odnosno što ćemo tek raditi samo igra, onda se od toga očekuje isto što i od obične dečje igre. Da se zabavimo, zadavimo sisom dok nam je lepo i da posle svako pokupi svoje krpice i ode kući posle još jednog običnog dana. „Je l vidiš koliko je ovako bolje?“, pita me dok se potpuno razodevena namešta u krevetu i ja u njenom pitanju koje je, u stvari, očekivani odgovor opet naslućujem trag one veštine prilagođavanja azilu za nemoćne, odnosno blizini nestajanja. Tako, mislim, ona govori starcu operisanom od karcinoma prostate dok mu pridržava mlohavi ud i cedi poslednje kapi mokraće u plastičnu patku. Kako čovek da vodi ljubav sa mislima o smrti? Eros i Tanatos su, kažu, braća, ali u mom slučaju braća su opasno zavađena i nemaju oči jedan drugog da vide. Iznenada pogled joj pada na sliku iznad bračnog kreveta mojih roditelja u kome se upravo natežemo. „Ko su ti ljudi?“ „Moji roditelji. To je njihova slika sa venčanja.“ Ona se uspravlja i okreće sliku mojih roditelja tako da se vidi samo prašnjava kartonska pozadina. Nije trebalo to da radi. Naročito ne bez pitanja. Zbog toga ustajem i okrećem sliku u položaj koji je imala pre njene nesmotrene intervencije. Onda sedam za sto i pitam je da li hoće kafu. „Hoću, šta drugo?“, kaže nadureno. Oblačim plavi kućni mantil od frotira i odlazim u kuhinju da skuvam kafu. Ona se za to vreme oblači. Kad stižem sa dve šoljice, prozor je ponovo otvoren a ona sa dignutom nogom na prozorskoj dasci vezuje pertle na svojim plavim borosanama. Svesna je svoje fizičke lepote i odlučna da to iskoristi što pre, odnosno pre nego što doživi sudbinu onih koje opslužuje. Znam da ona o tome ne misli baš tako, ali iz svakog njenog gesta se to može zaključiti. Ovo je vreme brzih trkača. Staza za trčanje je produžena i zato trkači moraju da ulažu sve veći napor da trče istim tempom kao njihovi roditelji ili čak i brže, ali na duže pruge. Zgutali smo kafu. Tako je tetka govorila kad bih na brzinu dunuo u vrelu crnu tekućinu i iskapio je naizust, skačući pritom s noge na nogu kao opržen. Devojka je uzela moju šoljicu i stavila je u svoju. Učinila je to hitro. Nije bilo nikakve lascivne simbolike u tome. Sve je radila neobično vešto. Očigledno je bila osoba koja je navikla da sve stvari budu na svom mestu. Sasvim suprotno od mene. Bio sam zadovoljan što se među nama sve tako sporo odvija. A šta ako se varam? Nikad nisam znao da procenjujem ljude i zbog toga sam se o mnoge, o, znam to!, ogrešio. U svakom slučaju, ona je oprala šoljice, obrisala ih čistom krpom koju je ne znam gde pronašla, obrisala ruke, začešljala kosu, popravila rubove belog mantila i držala kvaku na ulaznim vratima kao padobranac ručicu za otvaranje padobrana. Znao sam da sam napravio grešku. Sve je moglo da krene u lepom smeru na čijem kraju se nalazila tiha porodična luka sa usidrenim lenjim čamcima za pecanje na kraju balade i dečjim miškama za plivanje u bezbrižnom i bezopasnom plićaku. I ona je osećala da ja znam da sam se poneo kao kukavica i zbog toga još nije potpuno raskrstila sa mnom. Žene, uprkos uvreženom mišljenju, vole nespretnjakoviće, slabiće i sinje kukavice, jer im kukavice kao što sam ja pružaju ono za čim potajno čeznu: da budu vile zaštitnice, moćne majke. Tako da je, na neki uvrnut način, ona postajala moja majka. Uostalom, kao i sve moje dotadašnje ljubavnice. To znači da još ništa nije gotovo. Kad je otišla, nije čak ni fizički sasvim zatvorila vrata. To je svakako znak. Razmišljao sam: da sam vojnik, streljao bi me onaj oficir iz bezbednosti, moralno – politički komesar ili tako nešto koji ide iza čete u jurišu pa ko curikne kokne ga metkom u čelo. Hitro i bez griže savesti. Sigurno pritom misli da je u pravu. Kad bi se svi samo povlačili celi život, na šta bi to ličilo? Kukavičluk je verovatno najgora od svih loših ljudskih osobina. Čudi me da se ne pominje u Deset božjih zapovesti. Ne budi kukavica, ubij! To bi već bilo previše papreno za hrišćanski ukus, ali možda je neminovno. Sve više sam ubeđen da je tetku neko ubio? Za većinu ubistava se nikad ne sazna. Neki lik, koji je nekad radio u policiji, za državu, kako je voleo da kaže, sredio je ženu jastukom i brzo su je kremirali. Bila je teško bolesna i mučila se beznadežno tako da je to verovatno bilo ubistvo iz milosrđa, a baš to milosrđe je najgore u celoj priči jer je lažno. Hteo je, bio sam uveren, sebe da reši patnje, a ne bolesnicu.
MILAN TODOROV (Banatsko Aranđelovo, 1951.) diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Knjige priča: „Uhom za kruhom” (1976), „Bezbroj naših života“ (2011), „Ne mogu ovde da dočekam jutro“ (2014), „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika” (2019). Romani: „Lek protiv smrti“ (2016), „Redosled jednostavnih stvari“ (2017), „Pristanište“ (2018,2019). Drama: „Kuninsko leto“, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, sezona 1985/86. Napisane a neizvedene drame: „Sitni mali psi“ (2020) i „Ge tačka“ (2019); na raspolaganju rediteljima.
Kako ptice znaju koji je dan i cvijeće koja je godina?
Dva vrapca pjevaju na prestupnu. Dva gavrana raspojasana, mamurna Prekidaju veselje Uvrijeđene selice okreću glavu. Užurbano podastiru mrvice djeci u cvrkutu. Zabrinute su. Treba preletjeti dan i godinu.
Kako znaju da ćemo se vjenčati u subotu?
Trinaest godina nam u kući ništa nije cvjetalo. Danas su zamirisale Hojine suze. Za devet mjeseci dobićete sina, Kažu mi. Pjevaće.
***
IZ NARUČJA
Porodična slika u dva rama Dvije vremenske razdaljine
Brat i ja mami na oku.
Rasli joj Dok je prodavala Cvijeće na zadušnice Iz naručja.
***
MARIJA MAGDALENA
Ušla je u kuću tiho dok je još spavao. Da ga ne probudi Pazila je. Oprala je ruke. Ruke su joj bijele kao snijeg. Kupila je mlijeko kod susjede Kravlje sise jutros su pomažene Prekrstila se Tiho se kretala po ćoškovima Prašina se čistila pred njom Da ne dospije u mlijeko na štednjaku Pazila je.
A trebalo je samo da uđe u sobu i pusti mlijeko da iskipi.
DANIJELA DEJANOVIĆ rođena je u Prijedoru 1982. Profesor njemačkog jezika i književnosti. Živi i radi na relaciji Prijedor- Banjaluka. Piše poeziju i kratke priče. Objavljuje u časopisu “Buktinja”.
Vlas u mom krevetu glumi kazaljku obrnutog sata Beživotna od toga što sanjam samo noćni taekwondo turnir, proganjaju me saksofoni puni apsinta torta od mjeseca bačena u nebo Posebno je korisno izbjegavati eksplozije Misija sputnika bila je savršena Mnogo je ljudi umrlo od lubenica Otkako zavoljela sam autocorrect Meteorološko vrijeme provedeno s čovjekom koji se družio samo s printerom
Kako će se njegovo tijelo promijeniti nakon jedne godine u bestežinskom stanju Koliko je pogonskih modula ranjenih lisica ušlo A koliko protona udarilo u mene Izborom putanje za nepovratnu koliziju To je dobro zato što šteta nije velika Da mi je danas, kad su cvjetale koprive, bilo ne sresti sebe.
***
KORIŠTENJE IGRAONICE NA VLASTITU ODGOVORNOST
bez budilice neće svanuti jutro puno nebuloza buljim u u ciklus filmova o medu mada postoje situacije kada je poželjno biti mrtav, jeziku je svejedno
* kiše s plutona proizvode buku jer u inžinjeringu nježnosti svatko na svijetu postaje Arwen
* budući da me srce već otrovalo, telefon mi još natoči u čašu s ledom sve do linije makarska – sumartin
* romobil za nesreće zaletio se u dubinu celuloida jastuka crnih od maskare kao u propali izlet
ŠIMA MAJIĆ, 1992., Imotski – Tomislavgrad. Autorica zbirki pjesama Potkožni sjever i Melankolija igra badminton, dobitnica književnih nagrada Zdravko Pucak, Anka Topić i Grah za Iliju Ladina.
U jednom selu ispod planine Jastrebac svi vole Ivana Šarara.
Pre nego što sam se udala za njega, pričala sam mu o precima, o askurđelu Isaiji koji se pre dvesta godina iz crnogorskog krša doselio u pitomu dolinu reke Rasine, tamo iza Kruševca, na putu za Kopaonik, gde se rodio i moj otac. Šarar, koji i dalje ima radoznalost deteta i ljubav prema geografskim kartama, odmah je počeo da gugla podatke o selu i istog trenutka zapazio da ima oko šesto stanovnika koji su svi do jednog Srbi.
– Ovo selo je etnički čisto. – Pa da. I ne samo selo, celi taj okrug. Kad živiš u Kruševcu, katedrale, sinagoge i džamije su egzotika. Videćemo kako će da reaguju na tebe. Tamo u tim selima lakše možeš da naletiš na Marsovca nego na Hrvata.
A onda sam se setila da grešim. Jedna od najboljih prijateljica moje nane (očeve majke), bila je Hrvatica iz Dalmacije, Mare. Nju je jedan naočit Rasinac doveo iz Banata, gde su oboje nadničili na tuđim imanjima šezdesetih godina. Dobili su tri ćerke i on je umro. Mare ih je sama očuvala, starije dve udala, a o najmlađoj, koja je bila nesposobna, brinula do svoje smrti. Živele su u maloj kućici na vrhu sela. Bez kupatila, sa prozorima čija su dotrajala stakla vremenom zamenili najloni. Kad su došle devedesete i krv čitavog Balkana se zatrovala ratom i mržnjom, Mare je osećala da se „klima“ u selu promenila i da nije više svuda dobrodošla kao ranije. Niko nju nije dirao, nije je maltretirao, nego su ljudi jednostavno postali ogorčeni i suzdržani, poneki pijanica koji sedi na gajbi pred seoskom zadrugom dobacio bi joj:
– Vrati se kod Tuđmana!
– Jebo te Tuđman, uzvratila bi mu Mare i nastavila svojim putem.
Išla je kod žena kojima je pomagala oko kuće i imanja, a one su pomagale njoj, davale joj hranu, garderobu i sve što treba za bolesnu devojčicu. Jedna od tih žena je bila i moja nana. Mare joj je dolazila gotovo svakodnevno, uvek je sedela pored šporeta smederevca, valjda joj je jadnoj hladnoća ušla u kosti. Nikad se nije navikla na planinsku klimu i smetove snega koji su umeli da budu i dva metra visoki. Popile bi po kuvanu rakiju i smejale se glasno da odjekuje celi potok iza nanine kuće.
Sad više nisu žive. Njihovi zemljani kućerci su se urušili. Pričala sam Šararu o njima gledajući sve to iz potpuno drugačije perspektive. Za mene je Mare uvek bila naša, seoska. Ona je selu dala poseban karakter i ne mogu da zamislim to mesto bez nje. A ovaj put sam pričala o njoj kao nekoj „strankinji“ koja pripada više Šararu nego meni, iako Šarar nikad nije ni upoznao Mare. Kad posmatraš ljude kao pripadnike nacija, umesto kao pripadnike života, mesta i ljudskih srca koje su svojim postojanjem dotakli, onda sve vidiš naopako i pogrešno.
– Mare je probila led. Ti si drugi Hrvat koji će otići tamo.
Prvog dana kad smo stigli i ušli u dvorište, Ivan se zaljubio u selo.
– Hajde da živimo ovde, rekao je.
Odmah je obišao sve sokake, zavirio u šljivake i šumarke, otišao do Rasine. U narednim danima upoznao svaki pedalj sela, jer on nema mira dok ne otkrije i zadnji milimetar novog prostora u kome se nađe. Seljani su gledali iz svojih dvorišta, mislili se „Ko je ovaj nepoznat čovek?“
– ‘E l’ poznaješ ovoga? – Ne znam kuj je. Mora da ‘e od Marine unuke čovek. Vele da je Rvat. – Rvat?? Pa ‘e l’ ne mogade nekoga našega da nađe? – Ćuti, dobro da nije Šiftar! – Pa i to što kažeš. Nego mlogo daleko otišla, kuj da ju pogleda majku i oca kad ostare? – E, a kuj će da pogleda nas? Ćuti bre tamo, ne gleda više niko nikoga. – I to što kažeš.
Domunđavale se dve babe preko plota, gledajući u Šararovu sve sitniju siluetu kako nestaje na putu ka šumi. Taman kad je došao u vrh sela i spremio se da zakorači u divljinu, oslobođen znatiželjnih pogleda iz bašti i dvorišta, gore ispred seoske prodavnice sedeo je jedan mrga od šezdesetak godina i pio pivo.
– Dobar dan, kaže mu Šarar.
Jer u selu se svi svima javljaju.
– Ja tebe ne poznajem! odgovori mrga. – Ne poznajem ni ja tebe, na to će Šarar.
Skrene sa svoje šumske putanje i zaputi se pravo na klupicu pored Mrge. Tu njih dvojica krenu priču, Šarar mu kaže ko je i odakle je. Ispostavi se da je Mrga bivši oficir koji je godinama radio u Puli, pa ga je moj muž obasjao kao sunce kad probije guste oblake i maglu zaborava i istopi ravnodušnost sa srca, pa iznenada oživi dane daleke mladosti i sreće. Mrgi su nakon razgovora blistale oči, poručio je Šararu da pozdravi tasta, rukovali su se, jedan je nastavio svoj put u šumu, a drugi ostao na klupici da još dugo gleda u mostiće koji povezuju seoski put i dvorišta, a ispod kojih teče reka.
O stricu Radomiru sam već pisala. To je stric mog oca. Živi u dvorištu pored našeg i svaki dan dolazi kod nas, kad dođemo na selo. Prvi je upoznao Šarara. Sipali su po jednu šljivovicu, popili na eks, a onda ga je stric poveo u svoje dvorište da mu pokaže staru kuću i imanje. U kamenom podrumu stare kuće, na zidu je visila puška.
– Ti si lovac? pita ga Šarar. – Ma ne. To samo ako naleti neka lisica da davi kokoške i jede jaja. S vremena na vreme neki fazan i to je sve. – Znači nije za Hrvate? – Šta?? A neeee… nikakooo.
Obojica su prasnuli u smeh. Stric je odvrnuo česmu na buretu s rakijom i nalio im još po jednu čašu. Ostali su tamo pola sata, smejali se i pili, došli kod nas na terasu pokušavajući da prepričaju dijalog iz podruma. Stric bi se posle svake rečenice zagrcnuo od smeha i uhvatio za ono mesto ispod rebara koje ga boli nekoliko dana, od kad se okliznuo u svinjcu i ugruvao celu desnu stranu.
U slobodno vreme, stric voli da peva. Iznese razglas i karaoke na sprat nove kuće, izađe na terasu i peva Šabana. Celo selo se ori. I niko se ne buni, nikome to ne smeta. Oko sela ima toliko proplanaka i šuma i tišine, da možeš da se dereš koliko hoćeš i niko ti neće uzeti za zlo. Njima je tišina dosadila. A prekidati čoveka u pesmi, to mu dođe skoro pa gre’ota.
Stric Radomir se toliko sprijateljio sa Ivanom da ga je jednog dana zamalo pitao da mu pomogne nešto u kukuruzu, pošto ne može sam, boli ga to rebro koje je ugruvao u svinjcu. Ali tu ideju nije izneo direktno Šararu, koji bi naravno, odmah pristao, već prvom komšiji Duletu koji mu je odbrusio:
– Radomire, ti nisi čitav! Pa nije on čovek završavao fakultet da bi sad kopao po tvoje žitija!
Tu se Radomir pokolebao i odustao, ali eto dlaka je falila da Ivan Šarar zađe i u njivu, sa motikom i ašovom, iako to nikad do sad nije probao.
Kad odem u selo, ja i ne izađem iz dvorišta. Budem tamo deset dana i ne vidim nikog osim onih koji mi uđu u kuću. Takva sam bila uvek. Večito u svojim mislima, maštanjima, nezainteresovana za ljude i spoljašnji svet. Nemam pojma kako izgleda bilo koja druga ulica u selu osim one u kojoj je moja nana. Znam ukupno desetoro ljudi odande. I svi su mi rođaci. Onda dođe moj muž, sa druge strane Balkanskog poluostrva, upozna selo kao svoj džep. Upozna ljude, napije se sa njima, pozovu ga u podrume i njive. Neki su služili vojsku u Šibeniku, neki su vozili kamione po staroj Jugoslaviji, neki su imali devojku na Krku. Selo postane blago euforično kad u njega dođe Šarar.
Videla je Ivana pre dve godine na pet minuta i to joj je bilo sasvim dovoljno da stekne mišljenje o njemu za sva vremena. Gde god stane, hvali ga u nebesa.
– Bila sam ja kod nji’ lane. Reko da vidim decu, nisam i’ videla još mali kad su bili. Ne mogado da i’ prepoznam! Ovo Bisino stareje se doteralo, lepo ki lutka, će d’ ide u grad da šeta. A muž mu veli: „’E l’ ste spremni, gospođo?“ Ijao grdna, što je dobar!!! Ovi naši baksuzi bi se ponaduvali i samo bi se mrštili. A ono našlo mlogo vaspitanoga i dobroga čoveka!
Babe u selu imaju posebnu moć da procene mladoženju. Sećam se da je jedna dalja rođaka iz Beograda htela da dovede momka kod moje nane da ga proceni. Jer nani ne bi trebalo duže od tri rečenice da donese kompletan sud o kandidatu za ženidbu.
– Mečkonja šljokoprda!
Rekla je jednom za muža svoje nećake. Ja, koja sam uvek dosta dobro razumela njen rečnik, pogledala sam je upitno. Pokazala mi je rukama da je mladoženja previše debeo i ispružila palac prema svojim ustima simulirajući natezanje flaše sa alkoholom. Mečkonja šljokoprda! Presuda je doneta. I bila je, nažalost, u pravu.
Te veštine je nasledila strina Mika, koja mi je pričala o svojoj mladosti, danima kad se udala i rodila decu. Dok beba spava, ona je morala u njivu. Niko te u to vreme na selu nije pitao da li si se tek porodila i da li tebi treba odmor. Trudnica je do zadnjeg dana bila u njivi. A kad se dete rodi, žena se u njivu vraćala dok beba spava. Novac je bio kod svekra. Ako bi krenula u prodavnicu, morala je da mu do detalja opravda spisak za kupovinu. Onda bi došli „oni dani“ u mesecu kad je na spisku bila i „Cik-cak“ vata, pa je crvenela pred svekrom dok nabraja šta bi kupila.
Mnogo su se mučile te naše babe. Ne možemo ni da zamislimo koliko. Posebno one sa sela. Ali su znale sve to da podnesu i izbore se za svoje dostojanstvo. U tom kamenom patrijarhatu za svaki položaj se borilo od nule. Ništa nije bilo unapred dato. Nijedna sloboda, nijedno pravo. To se tokom života osvajalo. Moja nana bi govorila:
– Rađaj decu. Prečišćaj krv!
Njen odnos prema rađanju je bio duboko feministički. Žena rađa radi svog zdravlja. Ne radi potomstva, nataliteta, itd. Ona je smatrala da nas rađanje čini zdravijim i čvršćim.
I nikad me nije učila da treba da dominiram ili, ne daj bože, gazim muža.
– Budi dobra prema svojemu drugu. Ne greši dušu. Moj Živko je mene slušao celog života. Mnogo lepo smo se slagali. Slušala sam i ja njega.
Moja nana, koja je bila nepismena, učila me je ravnopravnosti i samopouzdanju. Od nje sam naučila da ženska samosvest nije nešto što treba da ugrožava muškarca. Njeni principi su bili ljubav i saosećanje. Ona je u svom patrijarhalnom svemiru izgradila sebi pijedestal ravnopravnosti i platformu sa koje se njen glas uvažava i čuje, a da pritom nijednog trenutka nije poželela da sa tog pijedestala vlada i pokorava. Muža je uvek zvala drug.
– Poštuj svoga druga. I on tebe mora da poštuje.
Naše pretkinje sa sela su velemajstori životne borbe, koja nije bila borba za goli opstanak, ali ni borba za pobedu. To je uvek bila borba za suživot i uzajamno poštovanje. I zato one bolje nego iko znaju da cene dobrog muškarca, dobrog muža, dobrog druga. Kad naiđu na takvog, pričaju o njemu svuda, da se glas proširi, da dođe do onih loših, pa se možda i oni malo promene.
U selu moje nane, Ivan Šarar je procenjen kao dobar muž. I ta priča sad živi. Vole ga one babe što se domunđavaju preko plota. Vole ga oni pred zadrugom što piju pivo i što su terali jadnu Mare kod Tuđmana. Voli ga stric Radomir, vole ga moji roditelji. Volim ga i ja. Ja ga volim najviše. Jer ume da uđe u malo, nepoznato, zatvoreno selo, kao potpuni stranac i da za deset dana postane duša i maskota sela. Kad krenemo nazad za Rijeku, sa gepekom punim ajvara i kajmaka, svi mašu za nama kao da im taj auto odvozi mladost, uspomene, devojke sa Krka i onu jadnu Mare prema kojoj je trebalo da svi zajedno budemo mnogo mnogo bolji.
selo je bilo njen dom tako je mirisao i zrak već izdaleka ga je mogla nanjušiti djevojčica je obožavala mačke provlačila ruku kroz njihova svilena krzna dijelila s njima posljednje kapi mlijeka a one strpljivo lizale tanjure i zahvalno prele često je provodila dane kopajući po gnoju i tražila crve susjedu za mamac stajala satima kraj njega da dobije obećanu ribu koju je majka sušila za Božić dvorišta je poznavala kao svoj džep preko njih trčala brzo kao zec bježeći od gladi koja ju slijedila u stopu, udarala u želudac, ostavljajući je bez daha nadvila nad njom i njenom obitelji kao onaj tamni oblak koji bi nagovijestio nevrijeme takva glad nije smiješna ni vesela majka je zbog nje svake zime prodavala hren u Zagrebu bogatim gospođama držala noge u kartonskim kutijama i spavala na željezničkom kolodvoru dok sve ne proda Bog joj je najzad trebao povjerovati stalno mu se jadala on je očito već star i nagluh pomislio da su njene nade još mlade i naivne nije ni čudo kad živi gore u oblacima gdje je život mekan i tih dolje je sve tvrdo i nisko majka joj je govorila da neće uvijek biti gladna da ima mnogo vrsta gladi i da je puno gore kad je srce gladno da jednom kad zaspiš bez snova i kosti postanu šuplje poput ptičjih možeš lakše odletjeti tamo gdje ćeš se samo izležavati punog trbuha i sa travkom među zubima buljiti u nebo
***
DOMOVINA
u to vrijeme sam počela pisati poeziju i htjela to učiniti kako treba pa sam ti govorila zanesena o brezama, o njihovim nježnim krošnjama i granama koje vjetar povija na sve strane a ti si govorio o politici, psovao svima mater i političarima i tajkunima koji su izdali naše dobre ljude, prodali nas za bagatelu stranim bankama i besramnim bogatašima
govorila sam ti kako je prekrasno procvjetala naša ruža i njen slatkasti miris dopire kroz prozor kad ga otvorim i udahnem punim plućima ti si govorio o ratu, uzaludnom i krvavom u kojem su poginuli naivni ljudi misleći da rade nešto za budućnost svoje djece zapravo su ginuli za beskičmenjake koji sada na krilima demokracije lete prema povlaštenim mirovinama
pričala sam ti o rijekama, kako su brze i čiste nose granje i lišće i one male šarene patkice koje samo puštaju da ih nose, ne pokrećući noge ti meni kako te ne razumijem, kako lebdim u oblacima a ti si umoran od laži kojima nas bombardiraju u zemlji u kojoj su nestale sve iluzije zatrovanoj korupcijom i kriminalom, a onda si naglo zašutio zabrinut što će biti sa svima nama, što će naš sin
rekla sam ti da nisam u oblacima, da dobro znam što mi govoriš da ti samo želim pružiti utjehu, da stalno držim obje ruke iznad naših glava u pokušaju da nas zaštitim, u želji da nas sačuvam što dulje na površini prije nego zemlja popuca i rastvori se, prije nego što nas sve zajedno proguta naša domovina
SANJA DOMENUŠ rođena je 1966. u Sisku. Poeziju, haiku poeziju i kratku prozu piše od 2017. godine. Radovi su joj u kratkom roku prepoznati, pohvaljivani i nagrađivani. Pjesme su joj objavljene u časopisima Riječi, NST, Alternator, Iris te u raznim zbornicima: u Mariboru (gdje je nastupala na festivalu erotske poezije i međunarodne poezije), u Bedekovčini, Solinu, Ivanić-Gradu, Dugom Selu i dr. Godine 2019 osvojila je prvo mjesto na 4. medunarodnom natječaju u Bugarskoj u konkurenciji više stotina autora i objavila svoju prvu knjigu poezije pod naslovom Djevojčica koja je jela kamenje.
Kako taj tren doleti iznenadno je li to nadahnuće ili znak da hormoni još slabašno kruže telom pre igre posle igre između igre
Između treba popuniti slutnjom melodije i fetusom slike dok se nekoliko nijansi plave oplođene blagim hidrogenom plodi na mojoj glavi
Da li me tren može zaraziti kao gljivica ili buva iz svilene mačje dlake hoće li se trenuci razmnožiti kao slova pod mikroskopom
Ili je u meni zaspala leptirova lutka i nikako da progleda do proleća
***
SATNICA
Slobodno vreme između ćerkinog boravka u teretani i podnevne šetnje muža po košavi pretvaram u dvosatni čas samoće izdeljene po tesnoj satnici, usporene koliko je moguće da u nju sve stane i pretekne, makar u sinhronizaciji gledanja u ekran, mačjeg dremeža i konvertovanja fontova.
Moram sve da radim polako. Mirno uživam u slanju božićnih čestitki na stranom jeziku, nekim dalekim prijateljima. I naviknem se da previše ne iščekujem njihova povratna pisma, mada je i to moguće, jer i to je samo ritual, skoro da sam i zaboravila kako zvuče njihovi glasovi, verovatno se već u svim kućama biraju najlepši božićni ukrasi, a mi tek što smo ugasili slavsku sveću.
Na tankim decembarskim granama još sedi dobri duh jesenjih vrelih i maglovitih dana, vrhunski meštar metafora, potrebno je samo to, ponavljam, usredsrediti se na svaki tren, svaku sekundu jezika ove skromne, darovane satnice.
BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ, rođena 1960. u Beogradu. Predaje na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književnoistorijske, teorijske i komparativne studije, kritiku, poeziju i lirsku prozu, prevodi sa slovenačkog i engleskog. Priredila više knjiga srpskih i slovenačkih pisaca. Objavljene stručne i naučne knjige: Poetika Mirana Jarca, 1987; Linija dodira, 1995; Nasleđe sumatraizma, 1998; Srpski ekspresionizam, 1998; Kritička pisma, 2002; Raskršće metafore, 2004; Pobuna protiv središta, 2006; Oštar ugao, 2008; Rasponi modernizma, 2011; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (koautor i priređivač sa M. Radovićem i V. Gvozdenom), 2011; Pesma u prozi ili prozaida, 2012; Čist oblik ekstaze, 2019. Antologije: Srpske prozaide – antologija pesama u prozi, 2001; Nebolomstvo – panorama srpskog pesništva kraja 20. veka, Zagreb, 2006. Poezija i lirska proza: Beskrajna, 2005; Zaručnici vatre, 2008; Isijavanje, 2009; Lekcije o smrti, 2013; U obruču, 2017. Dobitnica je nagrada: „Milan Bogdanović‟, „Isidorijana‟, „Gordana Todorović‟, Zlatna značka KPZ Srbije, „Đura Jakšić‟, „Vasko Popa‟, “Kondir Kosovke devojke”.
Šetao sam lagano od Eparhije Timočke do Pozorišta, pored Jazz kafića. Imao sam napad astme. I metafizički strah od smrti. I kjerkegorovsku impotenciju. Kad osetim glad, kupim burek i jogurt. I jedem dok vetar kovitla kese niz ulicu. I pas stoji pored kante za đubre i dvoumi se da li da laje av av ili vuf vuf i da li da reži na kese ili ljude. I promakne mu mačka dok ga muči autocenzura. A žena i ja kupujemo pomfrit i hleb od spelte, i ulični muzičar na gitari svira melodiju iz Trećeg čoveka i ko je uistinu onaj treći što korača pored nas?
***
VERISTIČKA No. 6
Kad sam bio klinac mislio sam da Kineski zid nema ni početak niti kraj, da je to građevina napravljena da se ljudi zabave šetnjom po njemu, da je linija povučena kako bi se Kina prepoznala iz kosmosa, a zašto – nisam znao.
Ko leti u kosmos da bi odatle gledao Kinu?
Kome treba Kina, s tavana skinuta ogromna, stara drvena kutija čije su ključeve odavno zaturili i bravu joj ne možeš otključati.
***
VERISTIČKA No. 7
Kad sam krenuo na ekskurziju napisao sam ocu pismo ne vraćam se razdeli moje ploče ortacima zadrži gramofon slušaj one svoje budale.
Kad smo stigli u Sarajevo gledao sam panoramu grada naglas sebi izgovorio pogledajte ovaj grad ponovo će biti Valter i otišao sam na šišanje.
Kad se kretalo prema Sutjesci zaustavio sam autobus da pišam bilo je hladno u jednoj ruci cigareta drugom sam usmeravao mlaz.
Svitalo je u Dubrovniku mediteranske mačke su čisti metafizičari posmatrao sam njihove pokrete učio se mudrosti volim uzaludan nauk.
Obesio sam se na Plitvičkim jezerima u tihoj šumici na mestu gde se trideset godina kasnije zapalio tenk u kojem sam mogao biti samo da nisam shvatio kako
u čoveku najpre sazri odluka a potom dođu obrazloženja.
***
VERISTIČKA No. 13
‘’Da li ti je bilo lepo sa mnom svih ovih godina, hajde reci?’’ Zastao sam na putu do kladionice osluškujući glasove iza gomile smeća. ‘’Bilo mi je odlično, ništa mi preko toga ne treba.’’
Na koga i na koliko da zaigram večeras?
Stariji čovek u prljavom kaputu i zapuštena devojka u perjanoj jakni svodili su račune. On je skupljao kartone, ona flaše, bilo je tu i neke zarade. Bilo je i ljubavi, tužnog saučesništva na gomili starih novina. ‘’Sad idi, ostavi me…’’, odmahnuo je rukom. Ona je rukavom obrisala suzu. ‘’I ne prilazi više onim kontejnerima pored Pošte!’’
SAŠA JELENKOVIĆ rođen je pre 56 godina u Zaječaru. Nekada urednik književnih časopisa ”Književna reč”, ”Reč” i sekretar redakcija časopisa ”Poezija” i ”Istočnik”. Ni sam sebi ne veruje da je napisao i objavio 14 knjiga poezije (ako se nije zabrojao). Dobio nagrade ”Matićev šal”, ”Milan Rakić”, ”Vasko Popa” i ”Disovu nagaradu”. Diplomirao na svetskoj književnosti u Beogradu. Četrnaest godina bio direktor zaječarske Biblioteke. Urednik je časopisa ”Razvitak” u Zaječaru gde živi i radi kao urednik kulturnih programa u Biblioteci.
Tako se prostori pojedu, u prošloj kući nisam otvarao šake Danas, je, dobrodošao, ritam, koji, mi, meri, tobom. Sečem parče po parče autobiografije i nigde me nema ustvari zamišljam da je tako i nova jesen u novim novinama Grad traje klošarima duže ako nemaju psa, ako mi je oko Odinova žrtva, dočekaće sve patente da se izliju u jutarnje mleko. Sećam se dede za stolom i sečenja jabuka, kuvanih puževa vesti i moje kičme. Sećam se leta na selu i baliranja sena, smrti mojih ranih groznica, tela u rakiji Govorio mi je “ti treba da misliš”
Vidiš, mero, povezujem, ništa Kao kada mislim da kažu da mi se sunce otvara kao jaje ili naslažemo i motive narandže gde svet treba da sija u pesmi
Moram, na primer, da zapišem; U tvom dobu, govorili su, da iz nekih reči ne p(r)otiču ribe, i da si se utop(li)la
Otvorila i rekla – pretvoriću te u fizički bol.
Ali, to je glupo, i predlažem da se bolje ćutimo i vidimo koliko je daleko živeti.
Vratimo se meni u detinjstvu.
***
PONAVLJANJE
Ne proizvodim više pamuk u gornjem delu torsa ne premotavam se. Ne dišem. Stan i pokretne stepenice u grlu, ukus praška za veš, mak. Dozivam se. Nema autobusa na liniji ja-ja i zamišljam kalendar u kom se vraćam Dete Trčim niz potok u Soko Banji i jedva savlađujem astmu Trčim i prepoznajem sebe od sad, tu sam, najviše tu kada najmanje imam Dete Gledam srne u njivama Vojvodine Ispoljavam čitanje, mine reči iz teksta, grgutanje pri jutarnjem pranju zuba, ispiranje alkohola Gde si? Koliko sati mi stane u te kilometre razgovora i srcohoda kada si ti u pitanju i zašto kada mislim o jutru uvek isplaniram da se probudim pre tebe Uglavim se u sudoperu i sperem se u svetlo žuto, u jaja, sunce postanem narandžasto i mislim na Uroševćevo leto mirišem roman, Putujem kroz vreme kao Bili Pilgrim i tako shvatam da su sve šine uvek bile bolna kašnjenja u organima Uvijale poslednje rečenice, zapetljavale prve, uvijale tvoju kosu u tvojim prstima Zašto se dozivamo i nemamo? Vidiš, ti, i ovaj ja, iz pesme su mi kao kraste na kolenima, koje sam pažljivo kidao ispred televizora u staroj kući, na selu
Održavam nas.
***
PESAK
Nakon jednog zrna Ona ustaje iz kreveta isplakana Sa plafona se spušta šipražje i grebe koliko duboko treba da kopam da opet osetim miris zemlje? Sa njene desne strane umišlja čopor pasa, pevanje Svaki cvet se naplaćuje 250 dinara po smrti Sa njenog vrata pada konoplje i teretni brodovi Sve što je divlje i opruženo u travi Dodiruje se stopalima
Odnosi smeće
A onda, utrčava između rebara i dubi nožem organe otvara se samostalna i rečita, rečna je i stvara korita u kojim situacionizam znači poraz, novi izgovor
Kako se suncokreti okreću? Osećam da me moraš iscediti rukama kao majicu
Naposletku, gledamo u sat, iscurićemo iz kostobolje i spustiti glavu u tanjir.
DALIBOR TOMASOVIĆ (1989) je izdao online zbirku “29” 2015. godine. Osvojio je nagradu “Mladi Dis” za zbirku pesama “Onism” 2018. godine, koju je štampala Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” u Čačku. Uskoro će mu biti objavljen roman “Međuporostorje” u Izdavačkoj kući Agora. Eseji, prikazi i kratke priče su mu objavljivani u antologijama i online časopisima.
Događajima koje najjasnije pamtim nisam svjedočila.
Od njenih sam bosih nogu, ljeto, sedamdeset i treća.
Ona ima devet, a ispod bolničkog prozora stoji njena sestra u zajedničkim, jedinim sandalama (sad ne razgovaraju).
Od njegovih sam mekanih crnih uvojaka pod hladnim čelikom britve pred vojsku, sedamdeset i pete
To mu je bilo prvi put da ide daleko od kuće.
Kosa mu odavno spava.
Od beskrajno dugih i hladnih bosanskih zimskih noći pod teškim vunenim jorganima kad su se sašaptavali, sitni i blistavih tamnih očiju mali crnokosi sad tužni odrasli ljudi.
Od svojih usamljenih rođendana njihovih teških dječijih tuga,
svih onih dugih sunčanih dana od tišine.
***
SKAČE SE SVAKODNEVNO
/Jeste li imali slušne ili vidne halucinacije?/
Crne se krovovi nebodera na kojima odmaraju krupne vrane što pamte lica.
Pokušavam reći:
Ne čujem te od ptica, od ptica te ne čujem.
Ptice i samoubice od vremena su istovremeno nervozni i bolesni.
Stvaraju žamor.
Ti misliš: Jednom se skače!
Skoči se svaki put kad se prelazi most, pogleda dolje sa četrnaestog, sa sedmog.
Skače se svakodnevno.
Otud taj umor u kostima, u svakoj najsitnijoj pori.
Od vječnog je, od stalnog je, propadanja u ponore.
“To govori tvoja depresija, vidjećeš kako se lakše diše”.
Kaže: „Diši. Ne smiješ zaboraviti disati, duboko iz stomaka, kao rijeka kad puni korito, da se širi tijelom. Sve će biti dobro, ljepši će dani.. „
Od ptica, ne čujem te od ptica.
***
SVE MOJE TAJNE SU SIGURNE
Sakrila sam ruke u džepove iza leđa zavukla ih u kosu, obukla duge crne rukavice, uronila ih duboko u njedra gdje miruju tihe, mene nema.
Na ulici vojske (u sobi mekan mrak).
Na ulici oči koje prijete da ogole.
Ne bojim se pogleda, ne bojim se brzih koraka iza leđa.
Smirila sam, sakrila ruke,
Sve moje tajne su sigurne.
***
A.
/Ti si, Helena, razočarana, sa razbijenim ogledalom u ruci/
Ljepota je nekad teret, ožiljak ili šepanje, grba.
Ljepota je ako ne znaš kud s njom, kao prezrela voćka, ako ne znaš da iza zime uvijek dolazi proljeće.
Ne znaš, Helena, da je uredu što sam te ostavila na milost i nemilost da vode ratove oko tvoje svjetlucave ljuske.
Znam da si poželjela skinuti kožu, Helena, nadam se da si bila slobodna da kao ptica gledaš iz perspektive iz koje su mravi, ti što ne razumiju na zidinama.
Vidim te na Travničkoj kuli ili Žutoj tabiji.
Svejedno koje ti je bilo ime, vidim te svuda i stalno i mijenjaš oblik poput čarobnice, poput prirode, Helena.
Baci ogledalo i zagledaj se u jezero, kad mirna površina duše uzvrati samo diši dublje.
ISMIHANA ČALUK rođena je u Bugojnu 1988 godine. Voli mamu, brata, mačke, poeziju, muziku, nekad čitav svijet, a nekad ni sebe sresti u ogledalu. Ne voli pričati o sebi u trećem licu i nerado, ali jako često, kasni.
čovjek-časopis 