***
Mama,
pisaću ti s dalekog istoka
pisma uvezana kamiljom dlakom
kako je pod visokim peščanim stubovima lepo
a nebo je mirno
kao ti dok spavaš.
Saviću papire na četiri dela
a kroz rub na ćošku će
sipiti pesak,
možeš ga iskoristiti za saksije, one tvoje divne pod letnjikovcem,
mama.
Ovde su neba drugačija,
a ne umem da crtam,
ljudi se smeju toliko široko
da im među zubima stanuju
čitava gnezda buljina
i noću su svačija usta zvezde ptičjih očiju.
Možda sa strane
udarim kockasti žig,
da me se ne stidiš, mama,
znam da ti to ne osećaš,
ali kad te pitaju čime se tvoje dete bavi,
posle godina sedenja nad knjigom,
jel sad pljačka grobnice zaboravljenih fariseja,
ti im pokaži taj žig, mama,
to znači da imam kancelariju, ubrus na stolu i sasvim mali ventilator jer su vrućine velike, a mene ne uznemiravaju do pet i dvanaest.
Jedva čekam da odem
samo da bih ti pisao, mama,
pisma vrela od sunca,
puna oblaka i dima
u njima da odmoriš oči, ruke i prste,
da zamisliš karavane i rikše krcate smehom,
kako svi idu pod oblake
u pesmu šećerne repe
u zvuk ptičjeg krila.
Jedva čekam da odem,
mama
da saznam kako je voleti tebe
bilo gde u svetu,
kakva si pored starog sata među ruševinama,
da li ti je kosa i dalje plava u rastresenom mravinjaku,
koliko prstiju imaš na jugu severnog mora.
Pisma će biti duga,
na sedam strana i dvanaest redaka
na svakoj oblak sunce mesec
oblak sunce mesec
i sa strane i iza margina,
posle ću te pozvati da te preslišam da li si sve pročitala i videla
da bi znala koliko sam srećan što ti pišem,
Mama.
***
ako je ikada postojalo sunce
svetlije od kamilje dlake
mora biti da su ga pregazili
točkovi
dalekoistočnih zemalja.
viđao sam žene
samo od očiju i glasa,
oko nogu im zveckaju grivne,
zveckaju novčići
i u vrećici oko vrata nose zube dece
što iz ramena rastu,
a one se tiho smeju,
k’o kad u dubinama laguma grgolji uskomešana voda,
od toga te podiđe jeza
i sunce razvlači senke usnulih katarki po moru
najavljujući predvečerje
i hladne pazuhe.
kitovi kad se izgube
kriču dubinom zatomljenih školjki,
a mi stalno mislimo kako je to parobrod
na vetrometini,
pun bradatih lađara i konkubina s pregačama oko glave.
svake noći,
žene stežu decu oko pasa,
njihova majušna tela komešaju se u kamenom okviru majčinih ruku,
sve dok im se oči ne smire,
a talasi ne počnu da se ulivaju među nepomične zenice
i razbijaju hridi
ispupčenih majčinih prsa.
Zatim ustaju
i smeh iznova postaje bojažljiv,
dok se ispred kafana rasklanjaju čaše i mačke nogama vade mušice iz mleka.
Za sobom gase svetla
i pred san dugo gledaju u tavanicu;
njihovo disanje
nema pokret,
pod mesečinom su tihi
u drvenim štokovima prozora
i nikad ne znaš kad su zaspali,
samo osetiš kako iz nepomičnog disanja
ujutru niče sunce,
čineći stvarnim oštre predmete grada,
praveći od tela nešto
što može prerasti u dodir
nešto
od čega može nastati reč.
***
u jednoj kući u Pizi
Garibaldi je ležao ranjen,
nad njegovim prozorom
mesec je razvukao taljige
neke buduće zemlje,
sasvim daleke za onog
kome se nad glavom lelujaju zlatni kandelabri i ševe šapću istoriju lađa
ogrezlih u tajnama mramornih stubova
što podupiru grad
i svakodnevno dopuštaju
da razvije barjake lanenih pantalona i krpa.
U Galilejevom dvorištu
guske su graktanjem razbile klupko usnulih ptica
i od tada
na jednoj strani leže,
na drugoj pilići,
više se ne poturaju nogama turista,
čekaju da se svrši tajna nadvijena nad pizinskim zidinama.
Ponekom volu
zaklecaju kolena dok se provlači ulicama,
vratnice dućana i prozora čvrsto su sklopljene mastabe iščezlog sjaja: samo sparina kuži zidove i znoji detelinu među naprslim korintskim stubovima.
Žene s povezačama
nečujno klisnu u hram:
tamo mere gde je hladnije, da li u grobnici hrišćanstva pod čijim temeljima vodovodi u izukrštanim cevima odnose Italiju u vreže podvodnog kamenja
ili njihove ruke, plačljivi obrazi među kao limun žutim krečnjakom crkve.
Nad glavama,
lanterne pune anđela
krpe zlatno krilo
i dok se mole
skoro da čuju njihov glas
ispod i iznad
istorije vekova;
to je sazvučje providnog peska i korala,
ćarlijanje zatrpanih humki lažnih kraljeva,
srce Afrike nasukane na obale sasvim nepoznatog grada.
________________________________________________
MILOŠ LAZAREVIĆ rođen je 24.2.1995. godine u Beogradu.
Završio filozofiju na Filozofskom fakultetu, trenutno završava master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde se bavi feminističkom kritikom. Pored toga, aktivno radi na izdavanju prve zbirke poezije i piše kratke priče i jedan veći, prozni tekst.
čovjek-časopis 