MALI PAS
Pozivam lift i kad dođe
silazim ipak peške
i kažem svi mi traže da značim
a ja sa džemom od kajsije kifla u jorganu
raskrilaćeni jogi na podobije sebe
ili nešto još bliže: prašina oko kabla
zapečaćena utičnica i zid kod jednog parka
elektroprivrednog, tramvajskog
u kome sam se ujedala
za uvo za vrat i ganjala gume i spuštala kese
sa tvojim glasom na rukama
sa tvojim smehom u nosu
sa nevidljivim nečim u nepoznatoj žlezdi
možda je bio Hormon, moj mali pas iz pakla
mek kao slika u Dixitu
prepolovljen raspilavljen strm kao Mediteran
upijen kao mleko u mojim butinama
i mrtav kao moja poređenja što lipšu
pred ponoć u fotelji
Kada sam zaurlala k nozi k nozi i mesto mesto
pustio mi je krv
i ribe su se bole preko naduvenog meseca
i jedna drugoj dugo
napipavale venu
***
KO PO LOJU
1
Planem plamenom praseta tamo kod Diše u dvorištu
u pećnici, i sutra
zagrizem šta mi se kaže, na primer okruglu gumu
Ima težinu gušću od plastike stvarniju
pa mi se čini jabuka
preksutra opet ostavila bih tregere oko tuđih ramena i kaiš po tuđim leđima
pa kad se prelazi gnezdo žičano slaninom namažem tabane
bešika mi ne drhti
i nema svečanosti
glatko tečem u praznik
2
Plamene pare mirišu
i svi mole Nastasja
Nastasja i svi kidišu na moju zavetnu žalfiju
na moje mekane uši.
I vadim zlatne poluge iz nedara iz grobova
spolja su samo čvrste iznutra sve se topi
čelični crveni kikot
zamka za pobednike
3
mi zato opaljeno kročimo na pola koplja
neukrotive pertle
u fugama oduvek palaca mini trava
čupkam je troprstom da budem sama
da budem neko znamenje
sve mi zalavandara
pa sam u kupki sutra stara i sveža, obična
i osmuđene đonove ostavljam ispred vrata
4
i kad se spustimo: vatra oblizuje gelendere
prodire nam u kvake
i maloj kornjači, kaze Pata, provrelo gvožđe preko vrata pa cap u kazan dok se ne odvoji
kućica-kora i čorba postane spora ko njena majka kornjača kornjača meka ko duša
u meni uzdiše čučanj
i čuka lepo svetluca ko uvezani restlovi
kože na mojoj još maloletnoj tašni
5
pa ipak to je bahato. žutomodro, zapupelo,
zaustavljeno. ne jedeš mrljaviš sedneš na topli ivičnjak
i onda prelamaš, kodekse, procedure, parastose, umivaonike, u ohrabrene rastvore
dobro je, vidiš, ne peni
____________________________________________________________________________
IRENA PLAOVIĆ rođena je u Beogradu 1992. Završila Filološku gimnaziju, italijanski jezik, i srpsku književnost sa komparatistikom na Filološkom fakultetu, gde sada radi kao asistent. Bavi se srednjovekovnom književnošću. Pored poezije, strastveno voli retoriku i pozorište.
čovjek-časopis 