1
kada se raspala naša zemlja
jugoslavija
i kada su jugosloveni počeli da trpaju jedni druge
na traktore na prikolice u zastave u stojadine u autobuse u kamione
u hladnjače
i kada su jedni drugima počeli da podvikuju da provaljuju u domove
da se pozivaju na nepostojeće stvari koje su doduše nekad postojale
ali za nekog drugog i negde drugde
kada su dakle
jedni druge počeli da gledaju preko uskih metalnih cevi prvobitno nagomilavanih
radi borbe protiv fašizma
kada se raspala naša zemlja
rekli su nam
samo nas sloga može spasiti
2
neobično je to bilo
i skoro da se ne može ni objasniti onima koji to sada posmatraju
sa razdaljine
kako su jugosloveni poželeli nove gospodare
prisećajući se nečega što su sami izmislili
jedni su šaputali o carstvu drugi o granicama a treći
su kupovali trake sa kojih se čuo pljosnati zov pevca
miris tamjana kartonski isečci nebeskog carstva
vizantijski dekor
i druge smicalice smišljene da se u sutonu steče kapital
jedni
su pominjali pravdu drugi bojkot nameštaja sa severa
potom bogatstvo što je neravnomerno raspoređeno
među gosparima
trebalo je dakle preokrenuti tokove prema gore
bilo je potrebno preseći instalacije koje su nas vezivale
za prizemlje
i zamisliti svet u kome će gospodar i sluga pomireni biti u slozi
a sluga sa slugom
da se satre:
tako i bi.
3
kada se raspadala naša zemlja
jugoslavija
slušao sam sa svih strana kako nam govore o slozi
u nevolji u koju smo po milosti sudbine
dospeli
govorili su
jedino nas sloga može spasiti
ali bilo je čudno to što su govorili o slozi i skoro je bolesno
kako su im jugosloveni poverovali
čija je to krivica
teško je reći
vidimo danas da tvrđave u srcima nisu bile neprobojne
i da se dugo radilo iz različitih izbi da se njihovi temelji
razjedine
kada se naša zemlja raspala
jugosloveni su poverovali da može biti sloge između
šefova i radnika
a među radnicima dakle
da mora biti
rata.
4
kada se raspala naša zemlja
sećam se
mnogi su tada bili izgubljeni
u mutnoj vodi love ribe što obitavaju u mulju
zastarela metafizika je otresla sa sebe stoletnu prašinu
i obrela se među
punonadežnima
za nestala lica
za lica nestala u međusobnom istrebljenju
javili su se oni sa natprirodnim moćima
za lica okrnjena u međusobnom posrnuću
javile su se firme onostranog morala
što tumače obećavaju posvećuju i praštaju
za lica uništena u međusobnoj pljački
doajeni štednje i profita doajeni natprirodne kamate
posetili su nas poput čuda
bilo je to isuviše za poverovati
ali mnogi su bili izgubljeni
nade nije bilo
poverovali su jer su želeli da veruju jer je ponor bio tako dubok
da se modernim lenjirima nije mogao ni izmeriti
vera
to lažno rešenje za stvarne probleme
javila se
kada se raspala naša zemlja
jugoslavija.
________________________________________________________________________
STEVAN BRADIĆ (1982, Novi Sad), osnovne studije završio je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Diplomu mastera stekao u na univerzitetima u Novom Sadu i Stokholmu. Doktorirao je na Odseku za komparativnu književnost u Novom Sadu. Piše poeziju, eseje, prikaze i kritiku, prevodi sa engleskog.
Objavio je zbirke pesama U kotlarnici (Novi Sad: Adresa, 2013) i Na zemlji (Beograd: Treći trg, 2017), kao i studije Simulacija i gastronomija (Beograd: Službeni glasnik, 2012) i Nemogući zavičaj (Šabac: Fondacija „Stanislav Vinaver“, 2020).
Radi kao docent na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Kao gostujući predavač držao je seminare u na univerzitetima u Čikagu, Stokholmu, Nikoziji, Alikanteu, Bambergu i Su Folsu. Bio je stipendista fondacije Fulbrajt, Akademie Schloss Solitude i Švedskog insistuta.
Urednik je portala za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom, video platforme Mračna komora, i član uređivačkog odbora časopisa Zlatna greda. Živi u Novom Sadu.
fotografija autora: Treći trg
čovjek-časopis 