TAKSI
1. Pogled muvlji, zalepljen na prozor zdesna, sve bi dao za vertikalu, za igličasti, ptičiji zum, široku i slobodnu paletu boja. Taksi nadograđen roletnama, prinudna kuća sa divljim tepihom, nasukani čamac. Leđa mi nešto čas grebe, čas bode, nikako da se namestim, možda sam se ušinuo. Kola tuđa i prostrana, kvadrature mladenačkog stana, na zadnjem sedištu mama, brat i ja. Majka pod crnim velom, pod vlašću nametnutog, na glavu natučenog prevelikog sivog šešira, brat i ja u kariranim teget odelcima koja smo nosili na svadbama, sada preuskim, sa četiri rukava za odrasle, dva kraća i dva mnogo duža, u njima je nešto zaglavljeno, guram ruku u rupu, okruglo je i pecka. Između nas i vozača lopovska vrata, sa plafona kaplje u gustim nanosima tamna sluz jakog, slatkog mirisa, nalik pokvarenom kukuruzu. Slutim da ćemo svu štetu vozilu morati da platimo. Kola putuju brzinom voza, kroz prozor pozorišni mrak, tišina pred predvidjivi plač. Ne vidim vozačevo mesto, naslućujem dugokos profil i poželim da to bude slendermen, babaroga, bauk, da se okrene, da me napadne, iskasapi, gušim se od mirisa, nemogućnosti da se pokrenem, trajanja puta. Pored mame, nekada pod njenom rukom, nekada ispred nje, na podu ili gvozdenom pijedestalu – crvenocrna kutija. Omalana mašću, ivice zrnaste, rđavih kuhinjskih ringli, poluotvorena limena Krašova kutija za bombone iz koje se pomaljaju komadi izlomljenih i do pola sagorelih kostiju, donji deo pliva u mutnoj vodici. Dunem u prst sa garavim, vlažnim noktom uperen prema meni, ne boli, ruka mi pobeli.
2. Usne ti se krive, pa stegnu, spadaju ti pantalone, podižeš ih i vezuješ učkur što brže, da te ne vide. Nosiš krem jaknu sa tamnim vrpcama, sa jedne strane mnogo dužim nego sa druge. Lapće motor, taksista (koji će me kasnije zaustavljati na ulici da bi me pozdravio i govorio mi da sam se usvinjio) i ti debatujete o mudrosti Nemačke i Francuske, sa radija dopire zvuk ruske pesme tы nesi menя reka, a peva se na engleskom, tražiš da malo udare na neki rok fazon, uvek si više boleo brže stvari i podražavao rukama žustro kako se svira gitara. Uživao si kada bi Zlatko došao i zasvirao neku YU rock stvar. Stavljaš mi do znanja pesnicom preko sedišta da je muzika dobra i ja potvrdim fist bump tako što se nagnem i ignorišem ukočena leđa. Uhvatio ti se čičak na pantalone, penje se i podlazi pod odeću dok pokušavaš da ga skineš. Raspoženje titra u prekidima, između vas dvojice, kao i uvek kad razgovaraš, razapet svetli most. Vozač gubi kormilo, nema ni glavu ni glas, istiskujemo ga potrebom za međusobnom prisutnošću. Улица светог Саве мајсторе, tamo gde na kamenom zidu visi okamena kapljica kolektivne krvi je cilj, ali ipak šibamo prema Rakovici duguljastim, kozijim putem kroz vijugavu, apstraktnu šumu, čija stabla podsećaju na slova sa ilustracija rok albuma 60-tih godina. Plašim se da si se zbunio, ali neću da kažem pred čovekom.
Tišina, sa desne strane tvog sedišta visi dugačka prozirna bela cevčica iz koje škrto kaplje svetlost, koliko će te boleti ako je izvučem? Lišće bagremova pada, put je zatrpan, skoreli sneg i poledica te ljute, vičeš i jekom puštaš bradu. U ruci držiš na ivici osmuđen list za koji znam da je poslednja pesma Momčila Nastasijevića. Šta vidiš kroz prozor? Krunisani kralj papira na podu, noge svici, u ruci kesa sa papirima, debela i crvena, sazreva u samoniklu biljku, u nerazgranatu, gustu, krošnju u simbiozi sa tvojim stomakom, čašice bele skulpture, papirnata glava, hartijasto sedište, tvrdi hijeroglifi, izdžikljali izveštaji lekara, računi, sudski i opštinski dokumenti u gepeku, papira se i kod mene pozadi, u beleškama tvojih reči, dopunskih lekarskih izveštaja, možda o tuđim bolestima – od papira izgubili smo bar još toliko, istu količinu, bar još poneko brdo. U meni prilog toliko dobija crvene rogove, noga vibrira, bez telefona. Gledaš me: obrijan, potpuno obrijan kakav si retko bio – uvek si ostavljao delić žućkastog brka na licu. Jezik visi, mali, vezan gumicom i izbeljen, zubi izrađeni, rezani nekom mašinom, kockasti i štrkljavi, kao da je vilica odvaljena pa opet ugurana, lice se otapa, jedva prikačeno kao novogodišnja maska, okupljeno pukom snagom volje i omčom cvastaste kravate. Posmatraš me, vojnički podsečene kose, od plastelina, oči se lutkasto same sklapaju, podižeš ih nervozno, zenice lutaju, napipavaš facu u užasu, u mom pogledu vidiš…
Ispuštaš zvuk, šta čuješ, kojim čulom osećaš? Gubiš ruke u rukavima odela, mršavost te secka, gledam te sa osećajem prelaska sunđerom preko limene površine. Pokušavaš da završiš šalu taksisti, u kretanju je sigurnost, u muzici sa radija, u prežvakavanim razgovorima i temama koje se ponavljaju da bi uvezale vreme¿ u primopredaji novca, u zakazivanju pregleda, u ritmu vožnje i smeni boja semafora, u skitnicama koji brišu prozore, u 90 minuta fudbalskih utakmica i produžecima, u pitanjima koja potvrđuju da nastavka mora biti, u crticama dijaloga, večno prežvakavanim pričama i stavovima, rezovima daha, koraka, pokreta ruku, krvi, znoju i mokraći koje rasipamo da bismo se i dalje vozili toplo i zajedno.
KЛИК
Dugmići kraj prozora se umnožili, ko zna čemu služe, šta li otvaraju, sitni sekutići, dugmad harmonike, pažnja neizlegnutog organizma, tražim ručku da se rukujem sa tim što raste, nastaje iz našeg vremena, do malopre u rukavima, sada na vratima, želim da ga nahranim. Mutan si.
-Не могу да му пресадим главу- reče taksista tuđim, belim glasom iz kojeg pesak škripi.
Prljavocrnih dukserica i trenerki, kratkih i rasparenih čarapa kojima vire konci. U desnom džepu kora od narandže, u levom se topi sladoled rumenko. Taksista pobegao. Umesto puta ispeglan mrak, voziš sad, a branili su ti tolike godine, razmišljaš da li se prvo okreće ključ ili stiska kvačilo. Kažiprstom pritiskaš naočare na čelo, odatle uvek počinješ.
________________________________________________________________________
MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.
čovjek-časopis 