JAZZ O SMRTI
Tako se prostori pojedu, u prošloj kući nisam
otvarao šake
Danas, je, dobrodošao, ritam, koji, mi, meri, tobom.
Sečem parče po parče autobiografije i nigde me nema
ustvari zamišljam da je tako i nova jesen u novim
novinama
Grad traje klošarima duže ako nemaju psa, ako mi je oko
Odinova žrtva, dočekaće sve patente da se
izliju u jutarnje mleko.
Sećam se dede za stolom i sečenja jabuka, kuvanih puževa
vesti i moje kičme.
Sećam se leta na selu i baliranja sena, smrti
mojih ranih groznica, tela u rakiji
Govorio mi je “ti treba da misliš”
Vidiš, mero, povezujem, ništa
Kao kada mislim da kažu da mi se sunce otvara kao jaje
ili naslažemo i motive narandže gde svet treba da sija
u pesmi
Moram, na primer, da zapišem;
U tvom dobu, govorili su, da iz nekih reči
ne p(r)otiču ribe, i da si se utop(li)la
Otvorila i rekla – pretvoriću te u fizički bol.
Ali, to je glupo, i predlažem da se bolje ćutimo i vidimo
koliko je daleko živeti.
Vratimo se meni u detinjstvu.
***
PONAVLJANJE
Ne proizvodim više pamuk u gornjem delu
torsa
ne premotavam se. Ne dišem. Stan
i pokretne stepenice u grlu, ukus praška za veš, mak.
Dozivam se.
Nema autobusa na liniji ja-ja i zamišljam kalendar
u kom se vraćam
Dete
Trčim niz potok u Soko Banji i jedva savlađujem astmu
Trčim i prepoznajem sebe od sad, tu sam, najviše tu
kada najmanje imam
Dete
Gledam srne u njivama Vojvodine
Ispoljavam čitanje, mine reči iz teksta, grgutanje pri
jutarnjem pranju zuba, ispiranje alkohola
Gde si?
Koliko sati mi stane u te kilometre razgovora i srcohoda
kada si ti u pitanju i zašto
kada mislim o jutru uvek isplaniram da se probudim pre tebe
Uglavim se u sudoperu i sperem se u svetlo žuto, u jaja, sunce
postanem narandžasto i mislim na Uroševćevo leto
mirišem roman,
Putujem kroz vreme kao Bili Pilgrim i tako shvatam da su
sve šine uvek bile bolna kašnjenja u organima
Uvijale poslednje rečenice, zapetljavale prve, uvijale tvoju kosu
u tvojim prstima
Zašto se dozivamo i nemamo? Vidiš, ti, i ovaj ja, iz pesme
su mi kao kraste na kolenima, koje sam pažljivo kidao
ispred televizora u staroj kući, na selu
Održavam nas.
***
PESAK
Nakon jednog zrna
Ona ustaje iz kreveta isplakana
Sa plafona se spušta šipražje i grebe
koliko duboko treba da kopam da opet osetim miris zemlje?
Sa njene desne strane umišlja čopor pasa, pevanje
Svaki cvet se naplaćuje 250 dinara po smrti
Sa njenog vrata pada konoplje i teretni brodovi
Sve što je divlje i opruženo u travi
Dodiruje se stopalima
Odnosi smeće
A onda, utrčava između rebara i dubi nožem organe
otvara se samostalna i rečita, rečna je i stvara korita
u kojim situacionizam znači poraz, novi izgovor
Kako se suncokreti okreću?
Osećam da me moraš iscediti rukama kao majicu
Naposletku, gledamo u sat,
iscurićemo iz kostobolje i spustiti glavu u tanjir.
______________________________________________________________
DALIBOR TOMASOVIĆ (1989) je izdao online zbirku “29” 2015. godine. Osvojio je nagradu “Mladi Dis” za zbirku pesama “Onism” 2018. godine, koju je štampala Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” u Čačku. Uskoro će mu biti objavljen roman “Međuporostorje” u Izdavačkoj kući Agora.
Eseji, prikazi i kratke priče su mu objavljivani u antologijama i online časopisima.
čovjek-časopis 