ŽENE KOJE KRIJU SVOJE PESME
Žene koje kriju svoje pesme
kao mačke svoje mačiće
traže skrovito mesto da se omace
daleko od mačka i ostalih proždrljivaca.
Žene ližu svoje pesme
dok ne progledaju
očima mačaka, risova, tigrova.
One ih čuvaju po podrumima i tavanima,
ispod ućebanih fotelja i u fiokama koje se ne vide,
zakamuflirane svakodnevnim oblicima, istim
dosadnim pokretima, ustaljenim frazama,
po starim kutijama, u nahtkasnama i šupama.
One ih njuškaju nežno
i jednu po jednu nameštaju, premeštaju
da budu što bliže toplini.
Milujući im mala vlažna tela
one ih kriju i od sebe samih
sve dok ne ispuste sopstveni mjauk,
dok ih ne napuste i ne odu
neznano kud.
***
ONLY EU PASSENGERS
Evo lisice na putu,
evo i migranta!
Samo zato što sam imao sreću da se rodim
u krugu zidina ili da dospem unutar njih
na neke druge načine,
ja sad vozim safari a ti iskačeš
pred farove kao životinja.
Zaobilazim te čisto da te ne bih baš
ja gazio, a podletiš li pod točkove drugih,
mene se ne tiče. Uobičajena si životinja
na međunarodnim putevima po obodima tvrđave
u ovo doba godine. Ni u vest da staneš.
Šta ću s tobom lisice, srno, jelene,
osim da skrenem pogled
kad te vidim kako se vučeš ivicama
auto-puteva i kažem:
jadna li je životinja, a vidi
meni kako je lepo – u automobilima Šubert ili
noćni džez – na granicama pokazujem samo ličnu:
O bože, kako je lepo u tvrđavi domać biti!
I zato, podižite pokretne mostove, o sugrađani!
Skrenite pogled i zagnjurite ga u svoju kesu s poslasticama,
o sugrađani. Bacite jednu kosku
kroz prozor automobila kad oglođete pile.
Budite humani! Budite bezbrižni!
Jer vaš će broj na ličnoj karti koji pokazujete
na otvoru zidina: Only EU passengers,
još jednom potvrditi vašu ljudskost.
***
BIĆE BOLJE
Nisam sigurna da želim umreti u starosti,
onoj pravoj koju zovu duboka,
da jedem tortice bez šećera i maslac bez masti,
da spavam danonoćno u džinovskoj čarapi kao gusenica
za koju se izvesno zna da nikada neće u leptira,
nego u crva.
Nisam sigurna da mi je to svetla budućnost.
A šta mi drugo preostaje?
Biće bolje, rekao je moj otac.
Umro je u šezdeset devetoj godini i pisao sve dok je mogao da drži
olovku
i crveni rokovnik sa kožnim omotom.
Te večeri kada je otišao u bolnicu – mislili smo na kratko,
iz astronomskih stanica su nam govorili – gledajte u nebo,
cele noći padaće zvezde.
Jedna je stvarno pala i videla sam je rođenim očima,
rasprsla se tačno iznad očeve kuće.
Zamislila sam želju,
kažu da se ostvaruje, a nisam ni stigla
da mu kažem da je iznad njegove kuće
zvezda pala.
Prvo što je napisao bilo je ime i prezime, adresa i telefon
kao što je rokovnik zahtevao na prvoj stranici,
zadnje što je napisao bilo je o ljubavi prema nama
da nas je voleo a da to nije znao da nam pokaže.
Kad više nije mogao da piše, umro je,
a bez glasa je živeo skoro šest godina.
Šest godina bez glasa, a šest dana bez pisanja
i više nije izdržao.
Tata, je li ti ovako dobro,
nameštala sam mu naslonjač.
Biće bolje, rekao je
i više mu oči nisam videla.
I Dejvid Bouvi je umro u šezdeset devetoj godini,
imao je dva različita oka, sad kažu da nije,
ali ja znam da jeste i njegova
Lady Grinning Soul
zna da jeste.
Svako se oprašta na svoj način.
Kako ću se ja oprostiti, ponekad se toga najviše bojim,
da li ću znati da kažem biće bolje,
da li će i moj Lazar progovoriti?
Vama je teško, ali zamislite kako je njemu, rekao je lekar.
Vi se opraštate od oca, a on se oprašta od života.
A moj otac je na kraju tražio samo svoju sobu
i dunju ispod prozora
i da podignemo roletne da može da vidi sunce.
Tako smo mi mislili,
ali zapravo ne znamo šta je želeo da vidi.
Ja sam gledala u zvezdu koja će eksplodirati
i mislila na njega
i na Lady Grinning Soul.
Jednom me je neko podsetio na tu pesmu
i ona je posle toga počela sa eksplozijama
do tada je bila samo dobra pesma
posle toga je bila tempirana zvezda.
I sad i želje stare kao što sve stari
i menja se kao što se sve menja,
kao što se moje lice menja,
kao što se moje ruke menjaju.
Da li ću na kraju znati da kažem
Biće bolje?
Da li ću umeti da odem zajedno s njom,
ruku pod ruku, s mojom rođenom
Lady Grinning Soul?
Da li ćemo umeti veličanstveno da se rasprsnemo
iznad zvezdine kuće
i da li će naša zvezda poželeti želju
dok nas bude gledala rođenim očima?
___________________________________________________________________________
BILJANA ŽIKIĆ rođena je 1974. godine u Jagodini. Diplomirala je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i doktorirala antropologiju svakodnevnog života i medijske studije na Fakultetu za postdiplomske humanistične studije, ISH u Ljubljani. Bavi se novinarstvom, istraživanjem medija i roda, koordinacijom i vođenjem projekata u kulturi i izdavaštvu, prevođenjem, aktivistkinja je za prava manjina. Pesme je počela da piše u jesen 2016. godine. Objavljivala je do sada različite tekstove, od akademskih članaka do novinarskih kolumni.
čovjek-časopis 