I
What’s the most you’ve lost on a coin toss?
A. C.
U kasno popodne poći
pravo ka zapadnoj strani:
do opustelog metroa,
haustora i mesta
na kom sam nastavio pravo –
kroz zločin,
između koraka osluškujući
kako samo otmeno zvuči
reč: predaja.
Sasvim prava ulica
nestala je u sfumatu od kiše,
gledao sam udaljena sobna
sunca, horizonte
koji se upotpunjuju,
jesen u vrtoglavici.
Probudi se, kažeš,
požuri kroz buknula
moždana stabla,
spusti se niže
do poslednje ulice u nizu,
tamo gde blešte
sasvim ogoljena prazna mesta.
Кažeš: tek kad ti stvarnost
opusti ruke
bez opiranja
u trenutku prepoznaćeš sve:
tišinu kao pred nastup
crkvenog hora,
figure zamrznute
u jutarnjem svetlu,
blizinu koja nas
ne ume
učiniti nepoznatima.
II
Nowhere in the corridors
of pale green and gray –
nowhere on the suburbs
in the cold light of day.
Fever Ray/Mercy Streets
Predgrađe lepo toliko
da se u njemu
može umreti:
pravolinijski raspoređene
kocke i u visokim
prozorima: žene –
snene kao prosenjen crtež.
Кada se udaljim –
opet bih nazad, tamo
odakle sam upravo
došao, gde mi se gole
krošnje četinara
unose
u lice,
povijaju se do zemlje:
kao da se klanjaju.
Dok prolazim krošnje
tiho šapću:
kako je dobro
dok se hoda,
dok se misli da možda
postoji i put.
III
Horizont eksplodira tamo
gde se auto-put
spušta naniže, u sinopsis,
bez kraja i početka:
gde tvoj gradić već liči
na bajku,
na cirus koji
vetar nosi
preko zaliva.
U dubokim jezerima
očiju mogu se
videti još: kupači,
plastika, sitan
šljunak, svi rekviziti
nekadašnjeg života
i daleko negde,
pod svodom –
obris kadra o flori
i fauni u predgrađima,
sudbini
bilja, tajnom
životu drveća u parku,
uzbudljivim sudbinama
gradskih pasa
u egzilu,
po prerijama.
IV
Ulazak u grad ličio je na ulazak
u rashodovani teatar.
Кulise su škripale.
Senke se povlačile u dublje senke.
Vozio sam cele noći kao statista
kroz dugi kadar –
preko pasarela i mosta
u luku izvijenom
nad prazninom
sve do zatvorenog bioskopa.
Hladna dvorana,
klavsen u uglu,
crvene zavese koje su me zatrpavale
uporno, dugo –
bilo je sve što sam video.
Ostalo je sasvim malo vremena
da se pojavim
u sledećoj inkarnaciji,
nasmejan u najdubljoj fazi sna,
opkoljen tihim svedocima
koji će me dočekati
povicima mržnje –
ljubavi, dakle, nikada zaslužene.
V
Bio sam ubeđen da ću je ugledati
na zapadnoj strani:
dosadne
patricijske svečanosti
predugo su je zadržale.
Ohrabren usporavanjem
gradskih časovnika
setio sam se:
sve boje
jednom će se složiti u tami.
Prikladno: pojavila se u telu
sasvim stare žene,
mirno i tiho, bilo je uokolo:
a svet,
svet ni trepnuo nije.
Samo su se rumenilom
oblili obrazi
mermernih spomenika
u parku,
samo su citrusi
tiho goreli
u usnulim dvorištima.
VI
Noć se završila
zato što je simfonijskom
orkestru ponestalo leda
na dlanovima,
u džepovima kaputa.
Umesto svitanja: još jedan
zapaljen glagol.
Zar smo zaista
mirni samo dok je voda
glasna, dok smo
u pripravnosti:
iza ograde mosta, tamo gde teku:
barok, alge, fosforne
rečenice, gde je
svaka eksplozija
u stomaku precizno
podeljena na slog.
Noć se završila, muzika se
rastvorila u šumove,
u krvi, a mi smo tiho
brojali u sebi:
jedan i jedan su pet
i sve što nam se
već jednom dogodilo
nikada se ne sme
dogoditi opet
_________________________________________________________________________
OGNJEN PETROVIĆ (1981), rođen je u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavljene knjige: Prekid prenosa (2011), Кečevi & Osmice (2011) i Potraži na zapadnoj strani (2018). Sarađivao sa dvadesetak časopisa, objavljivan u brojnim zbornicima, pregledima, panoramama i drugim zajedničkim publikacijama. Zastupljen u izborima iz nove srpske poezije: Prostori i figure (Službeni glasnik, 2012), Van,tu: free (Otvoreni kulturni forum, Cetinje, 2013) i Restart (DК Grad, 2014). Priredio i uredio nekoliko revijalnih knjiga. Živi u Mladenovcu.
čovjek-časopis 