Da nije svete zemljine teže
survali bismo se dole
među zvezde
tamo nema obećanih rajeva
ni pravednih bogova
samo užareno kamenje
samo ključajući lonci
kojima naučeni da stvari
vidimo naopako
tepamo
zvezdano prostranstvo
i slične gluposti
***
Neću da budem svoj
tužno je biti sopstveni vlasnik
imati jedino sebe u vlasništvu
šta fali pahuljama
koje kao da nisu pri sebi
i nemaju vlast nad sobom
lete uokolo
slažući se u smetove
blistaju i bele se na gomili
dok ne naiđe prvo sunce
a onda poteku žuboreći
radujući se
u šta sve mogu da se premetnu
***
Gledao sam ratnički ples golubova
na ogradi terase
u krnjači koju bogovi nisu nikad posetili
i tuču kladioničara gledao sam
u kladionici mocart na bogosloviji
gde se kockaju budući sveštenici
budući saobraćajci budući socijalni radnici
zadivljen kako to golubovi rešavaju
nadigravajući se plesom
bez pozivanja ugojene policije
kojoj se pištolji i pendreci klatare
o kukovima
bez sudija advokata i lažnih svedoka
koji slabije pleše jednostavno odleti
ostavljajući suparnika
da vlada ogradom koji trenutak
pre nego što ovaj i sam
ne odleti
***’
Šta je miris lipe prema moći cokula
osvajača mesečine
koji mogu sve da zgaze
sve da zatru
ali u vreme cvetanja
lipa iznova cveta
kao da ne postoji ništa drugo
kao da zna jedino za pčele
i vetar
I vrtložnu ljubav
od nekoliko opojnih dana
sa pčelama i vetrom
***
Biti rob na zapadu je moći kladiti se
za poslednji cvonjak
u kladionici sa pisoarima
sa foot ćelijama
sa kabinom za muškarce
sa kabinom za žene
i kabinom za žene sa bideom
ovde kada ulažeš poslednji cvonjak
kladeći se na bogataške klubove
sereš i pišaš u jednu šolju
sa kladioničarima koji su izgubili novac
na grčki kino
na italijanski kino
na trke pasa
na poker aparate
na virtuelni fudbal
pišaš i sereš u istu šolju
zajedno sa devojkama i momcima
koji su pobegli sa časova
u nadi da će siću dobijenu od roditelja
za burek ili picu
pretvoriti u pečenog vola
ili letovanje na nekom moru
sereš i pišaš zajedno sa putnicima
koji čekaju na okretnici autobusa
jer nema toaleta
za desetine hiljada njih
koji čekaju
nego kad prigusti
sjure se u kladionicu
na onu jednu jedinu šolju
za koju je neko umislio
da može da primi u sebe
sva govna ovoga sveta
i da kao neki vrhovni cenzor
nadgleda sva dupeta
biti rob na zapadu
i biti rob ovde
nema suštinske razlike
osim u načinu
kako se sere
_________________________________________________________________________
BOŽIDAR VASILJEVIĆ (Jasenovo, 1951.) je autor dvadeset tri knjige poezije, proze i poezije za decu. Za sebe kaže da ima više prodatih knjiga nego neke stranke birača. Bio je urednik časopisa Zmaj, osnivač izdavačke kuće Lucifer, sa Draganom Stojanović, i časopisa Balkanski književni glasnik, sa Dušanom Gojkovim i Vasom Pavkovićem. Zastupljen u srpskim i stranim antologijama.
čovjek-časopis 