Motala se oko nogu nestrpljivih studenata koji su u velikom hodniku prvog sprata zgrade fakulteta očekivali moj dolazak. Bila je prilično čista, bijela i odvratna na način na koji to samo mačke uspijevaju da budu: jezikom je dosezala do krajnjih tačaka dobrog ukusa. Higijena, neko bi rekao.
Nezahvalni kolegij fluidne mehanike bio je moje prokletstvo. Formule sam, naravno, napamet znao – sanjao sam ih; nikakvo čudo što tako brzo postadoh i doktor nauka. Doktor Mirzet Hasić, redovni profesor, harmonija za uši. Tek kad dobiješ titulu, stekneš i znanje, a ne obratno – kako mnogi pogrešno misle.
E sad, valja prenijeti to što znam o gasovima i tekućinama i novim naraštajima. Kako? Uspio sam sve strpati u svoju glavu, ali kako strpati u tuđu?
Bio sam nervozan, moram priznati, tog prvog dana nove školske godine. Univerzitetska mačka se motala po hodniku, ali je niko nije primjećivao osim mene.
„Preživjela je ljeto“, pomislio sam dok sam se približavao učionici.
Predavanje sam započeo pitanjem: Šta su fluidi? Odgovor nisam dobio. Bio sam zaprepašten. Preda mnom su se prostirala lica tridesetak studenata druge godine, od kojih nijedan nije znao definiciju pojma koji je činio jednu polovinu naziva predmeta. Nisam se ni usudio upitati šta je mehanika.
Kući sam došao izmoren od ponavljanja kompletnog gradiva fizike iz srednje škole. Narednih pet godina sam tako dolazio kući. Bilo je tu i djece u međuvremenu, motali su mi se oko nogu dok sam gledao dnevnik u večernjim satima. Žena je bila vrijedna i lijepa. Pobrinuo sam se da zna šta su fluidi. Odmah sam joj na prvom sastanku objasnio, a ona je skontala.
– Eto, sad si obrazovanija od većine mojih studenata – rekao sam joj tad.
Njoj to, naravno, nije nikad bilo ni od kakve koristi (nije, ustvari, nikome, kad bolje razmislim, a možda i jest nekome na Zapadu).
Titula mi je ostarila. Deset godina je već nosim i već osjetim da je sve teža i teža. Gradivo iz srednje ostavio sam nastavnicima u srednjoj. Jebe mi se! Neka uče sami iz udžbenika.
Trebao bih i ja napisati udžbenik. Ma neću, mrsko mi. Djeca su mi u osnovnoj. Najstariji ima dvicu iz fizike. Rekao sam mu da me ne spominje pred profesoricom. Ja nemam ništa s tim. Ali zato zna šta su fluidi. Pobrinuo sam se za to.
Ovi studenti sve gluplji i gluplji iz godine u godinu. Propadamo kao država zato što ne znamo šta su fluidi.
Danas sam skratio predavanja. Nisam imao posebnog razloga, samo mi bilo mrsko više pričati. Otišao sam popiti kafu. Nikome nije smetalo. Studenti sretni, ja sretan, milina.
Zaboravio sam zakazati laboratorijske vježbe. Ne znam ni ko mi je asistent. Ko ga jebe! Sigurno neki glupan kao i svi ostali. Sigurno neki preambiciozni fizičar koji stremi za Nobelovom nagradom. Sretno, druže!
Hoće li se iko ikad sjetiti i promijeniti ove jebene smeđe pločice u ovom usranom hodniku fakulteta? Dvadeset godina isto smeđe govno gledam iz dana u dan. Danas je srijeda. Danas su konsultacije. Igrat ću pokera preko interneta, valjda niko ne dođe. I baš kad se ja opustim u svojoj kancelariji i počnem odnositi neku Samanthu iz Amerike svotu čipova, neko pokuca na vrata.
– Dobar dan, profesore, mogu l’ ući? – pitao je taj zdepasti momak s rokovnikom u ruci.
Sjeo je na stolicu.
– Izvoli – rekao sam preko volje i teškom mukom odvojio pogled od kompjuterskog ekrana.
Ne sjećam se šta mi je prolazilo kroz glavu dok mi je on postavljao svoja pitanja, ali je sigurno bilo zanimljivije od te njegove priče.
– Sačekaj, momak – prekinuo sam ga, ne mogavši ga više slušati. – Šta su fluidi?
Nijemo se skamenio. Znao sam ja kakvi su to studenti. Ne idu na konsultacije da nešto saznaju, nego da profesoru daju do znanja da postoje tu negdje na fakultetu. Jedini studenti koji su gori od ovakvih su one studentice koje u pola osam ujutro dođu na ispit sređene kao za kakvog izlaska u disko. Onaj ko uči doći će s podočnjacima na ispit, a ne napuderisanog nosa.
To bi trebalo postaviti ko pravilo neko: Uslov za izlazak na ispit su izraziti podočnjaci.
– Čuješ ti mene? Šta su fluidi? – ponovio sam pitanje.
Nije znao odgovor.
– Dođi kolega kad budeš znao o čemu hoćeš da mi pripovijedaš – rekao sam oštro, a trebao sam i oštrije.
On je tiho izašao.
Djeca mi studiraju u Italiji, hoću reći, jedan studira, drugi radi na baušteli, ali zna šta su fluidi. Žena umrla nedavno. Bila je sretna – valjda. I ona je znala šta su fluidi, pa vjerovatno i nije bila sretna.
Napisao sam knjigu. Vrijeme je, pomislio sam. Trideset godina doktor, a nikako pravu knjigu da napišem. Zove se Fluidi u svakodnevnom životu, zbirka poezije. Tematiziram ljudsku zaostalost; imam mnogo građe i fusnota.
Vratio sam se sinoć sa neke univerzitetske svečanosti. Moj bivši asistent osvojio EPS Europhysics Prize, neka nagrada što je daju ljudima koji imaju viška vremena. U svakom slučaju, nije Nobel, tako da se može posrat na nju. Kažu, međutim, da će biti akademik. Ko ga jebe! I to je samo još jedna titula koja čovjeka umara i pritišće. Mijenjao bih titulu za još života, da mogu.
Postao sam senilan, ja mislim, i ubrzo sam penzionisan.
Zadnji dan pred penziju insistirao sam da održim posljednja predavanja.
– Zna li ko šta su fluidi? – pitao sam drugu godinu.
Niko nije znao odgovor. Predavanje je prošlo u ponavljanju gradiva iz srednje škole. Uručeno mi je i cvijeće u hodniku smeđih, govnastih pločica. A onda su se svi razišli. Kod kuće me niko nije čekao pa mi se nije žurilo. Sjedio sam nekoliko sati u tom hodniku. Gledao sam izlizane klupe, razne pločice, krnjave zidove i učini mi se kao da sve to po prvi put vidim.
Iza ćoška je naišla mačka. Glavu odmah zari u svoje dupe – odvratno; gledao sam neko vrijeme ritual njenog čišćenja, a onda sam krenuo kući.
A šta se onda desilo niko mi ne mora vjerovati, ali je istinito kao i ostatak ove moje priče. Kada sam krenuo prema stepenicama koje vode do prizemlja, zadnji put sam se okrenuo prema tom prelijepom hodniku i pogledao sam mački ravno u oči. Ona je otvorila usta i čudnim mačijim glasom rekla:
– Fluidi su gasovi i tekućine.
Bila je to skromna definicija, ali zadovoljavajuća. Odmah nakon toga nastavila je sa tim, uistinu, profinjenim činom lične higijene, a ja sam zadovoljan krenuo kući, znajući da mi život ne prođe tek tako.
__________________________________________________________________________
ERNAD OSMIĆ rođen je u Brčkom 1989. godine. U periodu od 1992. do 1999. godine živio je u Hamburgu, Njemačka. Dodiplomski i master studij završava u Tuzli na Filozofskom fakultetu na Odsjeku za bosanski jezik i književnost. Bavi se pisanjem i čitanjem. Objavio je zbirke poezije „Inat jezika“ (2016.) i „Bosanski robot“ (2018). Živi i radi u svom rodnom gradu.
– priča “Univerzitetski mačak” osvojila je 3. nagradu na književnom natječaju West Herzegowina Festa 2017. godine i objavljena je u festivalskom zborniku
čovjek-časopis 