Moja je mama imala godina
Manje nego ja sad
I nije znala da vozi
Isto kao ja sad
I vukla je u rukama dvoje dece
Kao ja nikad
Dok je mom tati vadila gelere
Iz žilavih, fudbalerskih nogu
Koje su poslednju loptu šutnule
Prethodnog leta
Moj se tata pre nošenja puške pentrao po banderama
Pamtiću da je godinama kasnije samo igrao šah
I tukao brata i mene da nas očeliči
Mama bi s grižom savesti znala reći
Nije mu lako, ne znate kroz šta je on sve prošao u životu
Možda je bio primoran i da ubije nekog
Ja znam samo da je ubijao boga u nama
I da ga na to niko nije terao
Volela bih da sam mu smela reći
Nemoj, tata, ne znaš kroz šta prolazimo
A sad mi se čini da sam prošla
Kroz sve kao kroz maglu
Moja je mama bila uplašena
Kao ja kad pomislim da je moglo
Biti da je nema
Jače poređenje nemam
Ali mislim da joj je bilo tako
U trenutku kad je shvatila da
Stepenište nije dovoljno da sakrije
Ni strah ni njen porod od granata
I od onoga što je sledilo
Krv u žilama tog nesnosnog avgusta
Ja se ne sećam kako sam se zvala
Znam da me je dozivala
Ostavi tu lutku i uhvati brata
Ali, mama, noga joj je bosa
Čekaće te to sve kad se vratimo
Spusti je u taj koferčić da spava
Ne brini, ona nikome ne treba
Neće je dirati
Ali meni je trebalo
I to lakovano koferče za medicinsku opremu
I raščupana lutka bez jedne cipele
Lepa Brena u crvenim čizmama
I lego kockice u velikoj kanti
I izlizani meda kog sam vukla za pupak
Dok nije popucao po šavu
Dok nije zaličio na sve te ljude napolju
I oko toga smo se posvađale
Moja je mama sačekala
Da dođem u zrele godine
Pa onda još malo, za svaki slučaj
Kad mi je priznala da je delićem sebe ipak mrzela
Što je tad morala da vuče
Nerazumnu decu
I da istovremeno umire i preživljava zbog brige za nas
Jedno tek prohodalo, drugo preterano tvrdoglavo
Što li je uopšte rađala to mlađe
Svi su joj govorili da je luda
Znali su šta se sprema
U vazduhu se osećalo
Onda je zaplakala
Ne mislim ja to stvarno, nego sam bila sama i očajna
Vi ste oboje nastali iz ljubavi
U redu je, mama, čak i ako misliš stvarno
Meni padaju na pamet i gore stvari kad se osamim
Sve je to za ljude, jer je nastalo od ljudi
Pripadnici iste vrste nauče da žive s onim što rade jedni drugima
Ali nisam joj to rekla, sačekaću još malo
Moja je mama bila hrabra
Kao ja ponekad
Kad je sela u crnog forda
Potrpavši nas decu umesto
Spakovanog escajga za goste
Nikada korišćenog
I džakova moje odeće koju je nosio i brat
Iz nekog razloga nas je pokrila ćebetom
Budite ispod te deke i ne mrdajte
A odozgo je nabacala rolne toalet papira
I dva porodična albuma
U kojima su se gužvale roditeljske slike s Plitvica i Bleda
I uglavnom dečje slike
S odsečenim glavama ili nogama
Uvek je nešto falilo kad mama kadrira
Tad je tek učila da fotografiše
A bila su samo 24 snimka po filmu
I dan-danas nije talenat
Ali sačuvala nam je glave na ramenima
Za to baš moraš biti talentovan
I sad smo svi zajedno na slici
Smejemo se na polici iznad televizora
I pravimo se da je jedino ovako moglo biti
I da nam se ništa nije moglo desiti
Kad je krenula van zvanične kolone
Prateći tatin savet i traktor njegovog prijatelja
On zna prečice, brže ćete stići
A ja ću da vas sustignem
Da li se čoveku uopšte žuri kad ne zna kuda će
Sam sa sobom
Pogotovo kad je žena
I to s decom koja malo kmeče, pa dremaju
Između konzervi i rolni
Kao nasukane ribe
Moj je tata osećao
Kao što ja osećam
Da je razapet između duga prema otadžbini i brige o svemu ostalom
Njemu je porodica bila sve ostalo
Verujem da je tad kroz suzne kanale izbacio
Sve zalihe vode iz sebe
Predviđene za takvu patnju
I da mu sad telo sačinjava manji vodeni procenat nego što je naš
Jer ga nikad nisam videla da plače
A čovek mora da plače bar jedanput
Moj je tata bio razočaran
Kao što se nadam da nikad neću
Kad je pobratimu poverio ključeve od naše kuće
Da bi u slučaju ako od nje nešto ostane
Jednom mogao da je proda
I kad je taj pobratim spalio sve godine drugovanja
Zajedno s maminim zavesama
Dok je tata bio pod nekom jačom vatrom
I jednog poniznog dana otkupio zemljište
Za pišljivi cvonjak
Moja je mama bila neutešna
Tek kad smo došli na sigurno
Jer joj ništa nije tako izgledalo
I tu se slomila
Bila je nesigurna u svoj jezik
Bar dva dana je na njemu ridala
Pri pomisli da će joj deca biti siročići
Pri pomisli da je auto jedva izgurala iz nekog blata
Pri pomisli da je osedela na par mesta
I da joj se to desilo brže nego njenoj majci
Pri pomisli da možda stoji na rubu sveta
A mislila je da je to negde daleko, ne u susednoj zemlji
Moja je mama bila utešena
Tek kad je tata stigao kamionom elektrodistribucije
Čime je namirio neprimljene plate
I tople obroke i hladno oružje
Jebeš sve, sad ćemo ispočetka
Kako su mogli prvi ljudi
Tako ćemo i mi
Ja sam bila utešena
Kad je mama iz crnog forda izvukla
Ćebe i razmotani toalet papir
I kad sam spazila lakovani medicinski koferčić
I u njemu šaku lego kockica
Medino pupak-dugme
I raščupanu Lepu Brenu bez crvene čizme
S kojom sam te noći zaspala na podu
Moj bi brat sigurno imao šta reći
Da je bio sposoban da priča
Progovorio je tek pred prvi razred
Taman toliko da ga ne zadirkuju da je mutav
Tih smo dana rukama jeli iz istog tanjira
Zatim smo prvih nedelja čekali
Svako svoj red da koristi kašiku
I tako je bilo do tatinog prvog posla
Moji mama i tata nisu tad znali koliko su srećni
Što su umesto pribora za ručavanje
Uspeli da ponesu nešto neuništivo
U duplom dnu svog kofera za prvu pomoć.
_________________________________________________________________________
ZORANA MILIĆ (1989, Sisak) kretala se krivudavom linijom Hrvatska Kostajnica-Požarevac-Beograd-Požarevac. Zahvaljujući znanjima koja je stekla na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, trenutno živi i trudi se da ponovo piše u Požarevcu.
čovjek-časopis 