kinezi su nam vratili dušu
kad su nas obukli u roze kapuljače
prošivene sintetičkim krznom
i dali nam karirane krmače
da vučemo robu
gde god hoćemo po srbiji
pa baterijske lampe
koje se same pune
merače drugačijih mera od naših
i to imaju
kad su dobre kinezima
dobre su i nama
nema šta
pa table za šah od sto dinara
na kojima je važno kako igraš
i s kim
a ne na čem
dušice naše
to je i marks tvrdio
da se ideja materijalizuje
kad siđe u mase
pa eto
duša ti je naša ko nevidljivi čovek
ako nema odelo ne vidiš ga
spolja teška
unutra šuplja
sramota dušu da je vide
golu i ofucanu
pa kopa po rafovima
robu koju kinez kupuje
na veliko
njemu žao da sitni
i rasparčava
i duša naša to razume
pa kupuje sve isto
što i druge duše
i sve isto izgledaju
samo da bi kinezu ugodile
jer je kinez dobar
nije lako biti
pola sveta od kuće
radiš ko crnac
spavaš sa njih dvesta u stanu
i još oblačiš
ovo malo naše golotinje
a u kini
pričaju kinezi
svoju dušu niko ne opija toliko
da se upiša u gaće
niti se smuca po birtijama
nije im erina kafana
na ibarskoj
srce istorije
(imaju oni svoj veliki marš)
niti se oblače u koještarije
a šah igraju na velikoj tabli
to je samo posao
vele
preozbiljno ste nas shvatili
PREDRAG MILOJEVIĆ (Beograd, 1974.), iz zbirke pjesama “Razgovori”, Presing, 2013.
čovjek-časopis 