ULAZAK U PRAZNU KUĆU
Zašto živiš u praznoj kući?
Po ulasku,
zatičem sto i stolice
u svom uobičajenom odnosu.
Ljudi uvek okreću stolice ka stolu,
okružujući nešto na njemu.
Jedna stolica me gleda.
Ima oblik i toplotu nečijeg sedenja.
Prazna kuća uvek izmiče pred mojim pogledom.
Srešćemo se kad naučim da uđem u kuću tako da ostane prazna.
***
O STOLICI
Naslon stolice
Ima prednju stranu
O koju se oslanjaju leđa.
Druga strana,
Slepa kao i leđa koja je
nikad nisu dotakla,
Postoji zbog one prednje.
Sedište takođe ima nevinu stranu.
Da bi bilo odignuto od zemlje,
koju zapravo oponaša,
ono mora da je dotiče u
nekoliko nepokretnih tačaka.
Nogari stolice slušaju priču
stopala o sabranim putevima
U celini gledana,
Uz stroge zakone geometrije
Koji njome vladaju,
Stolica je prepuna mogućnosti
Koje ponekad prostor kristališu u čežnju.
***
LETNJA NEDELJA
Napolje me obavija meko.
Debelo zelenilo mlitavo se njiše.
Baba ima kožu kao rastegnuto testo.
Dvorište je čaj.
Povraća mi se od čaja ako nema šećera.
Povremeno zagorči topli val balege.
Staklast mlaz kravlje mokraće
zvonko se razbija o beton
negde levo.
Ostavili su me na javi.
Кuća slepi u bljesku svetlosti
a unutra je mračno kao da sam u njihovom snu.
Beton je kopriva.
Pločice u hodniku su hladne,
hodam prijatno kao da ližem sladoled.
Gledam majku kako spava,
kao da je negde otišla.
Sitno hrče i hladi se
kao i frižider što zuji.
Soba brunda kao velika mačka.
Moje glupo i toplo kuče
ne može ništa da mi kaže:
u njemu gledam majku i tatu kako spavaju.
Čekaću na pragu:
dvorište gori u suncu
Кoža mi se ježi u
hladovini sna mojih roditelja
***
OKO BAŠTOVANA
Prija ti u sluzokoži mog plastenika
Vazduh je klizav i sladak ko mleko
Prostor uzmiče pred naletom tvojih ćelija
Proteže se tvoja topla senka.
Nad praznom saksijom razlistava slutnja.
Dole u semenu kunjaju bijka, mravi i hlad
U sklopljenom kišobranu čeka suva glava.
Joj kako u moju jabučicu stane ono drvo.
Prava buba peče udavljena u mom oku.
Izvučem je slepljenu.
Biljka se u mene sklupčava i
Pejzaž niče iz semena oka.
Moje gluvo oko trepće kao da laje.
______________________________________________________________________
UROŠ STOJILJKOVIĆ (1997, Velika Plana) završio je osnovne akademske studije na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2020. godine u klasi profesora Milete Prodanovića. Jedan od osnivača nevladine organizacije Obrazovno-kreativni centar Restart u Velikoj Plani, angažovan u radu sa decom i mladima. Član organizacionog tima međunarodne dečje izložbe malog formata Mini restART. Učesnik više kolektivnih izložbi. Poeziju objavljivao u Poljima.
čovjek-časopis 