SUNČANA STRANA ULICE
sve zavisi od nečega
a ja često
od sunčane strane ulice
uronim u svetlost
i kroz prelome
gledam ljude što se mršte
jer im ide u oči
devojčica je
ugazila u blato
mama joj viče
kravo jedna
rekla sam ti nemoj tamo
jadna mala devojčica
zavisi od te budale
sve zavisi od nečega
sunčana strana ulice
posle duge zime
prolazim mamu i devojčicu
ali ostaje gorko
kao da nikad neće biti bolje
kao da to ne zavisi od nas.
***
IZGLEDA DA JE SVE PREVARA
izgleda da je sve prevara
to o radu trudu i životu
ja znam taj očaj
čoveka bez posla
koji je juče bio radnik
a danas gleda u svoje ruke
koje pale cigaru
i misle da više ni za šta nisu
nekad pomirišem u prolazu
plavi radnički mantil
koji visi na vratima
u garaži kod mog tate
dobro da je stigao do penzije
pomislim
on bi bio jedan od onih
što se ne snađu
gledaju u svoje šake
ispred prazne fabrike
i pitaju se gde su pogrešili
nigde
izgleda da je sve prevara
ako više radiš
samo se više umoriš.
***
PREOBRAŽENJE
danas sam od leta
postala jesen
pod drvetom kraj reke
u meni je dečiji strah
od grube reči i nerazumevanja
od ljudi
od policijskih kola
malih rečnih zmija
visine i saobraćaja
bojim se isto kao nekad
a stalno govore
treba raditi na sebi
ja mrzim bavljenje sobom
preobražavam se prirodno
punim se ko mesec
ne znam kako da postanem bolja
ali i ovakva
uspem nekom da osvetlim put.
***
OKO PONOĆI
nešto pre ponoći
knjižara je i dalje puna ljudi
gledaju u knjige
i meni je drago
ali malo i žao
svih nas
koji se drogiramo čitanjem
uzela sam telefon da te pozovem
ali sam se setila
da si umrla
i da je sve manje onih
koje mogu da pozovem u ponoć
kao da je podne
strašna pustoš me je uhvatila
tu, među ljudima
rekla sam sebi šta sad
ako ne znaš šta da radiš
uzmi knjigu
i to je nešto.
***
OČEKIVANJA
tu gde je sahranjena
prababa
a sada baba
bilo je mnogo drveća
a sada ništa
sunce udara u teme
sa druge strane liže vetar
jer vetar uvek mora na groblje
kao i život
malo miluje
malo šamara
uvek sam se pitala
zašto ljudi dolaze ovde
i zašto idu u svatove
tu smrt sedi za stolom
a lepo je verovati da nema kraja
životu i ljubavi
kad sam bila dete
tu je bilo mnogo drveća
i jedan stari zarastao grob
sa požutelom slikom devojčice
tad sam prvi put videla
da i deca leže na groblju
stojim tu
i jedino što sada osećam je
da vreme teče
a tada sam mislila
da me čeka bog zna šta.
____________________________________________________________________
VITOMIRKA TREBOVAC rođena je 1980. u Novom Sadu.
Objavila je zbirke pesama Plavo u Boji (Škart, Beograd, 2012) i Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni (LOM, Beograd, 2017)
čovjek-časopis 