PISANJE JE SLIČNO BOKSOVANJU, KAŽU
navlačiš brus na te dve grudve
dok govoriš možda bih mogla da ih uvećam
ili ipak bolje uzmem vespu za iste pare
zatim digneš roletne i pustiš treperenje
podneva u stan; gledam te i mislim
koliko bi bilo šteta da ne uzmeš tu vespu
kroz koji minut, guraš se u pun autobus
za fakultet i mašem ti pospan, a
već uveče treperim kao podne
dok idem ka tebi,
i drugovi mi uveliko govore
smiri se, šta ti je,
ali svake noći je derbi
na pokislom stadionu
među tvojim nogama
i vozimo krevet od zida do zida
kao skeledžija čamac od obale do obale,
dok ga ne zaustavi patrola jutra da uradi presek stanja;
a kad sam ti jedno jutro išao iz apoteke
s pilulom za dan posle
nema stvari koja mi nije uzvratila pogled,
kao bare što uzvraćaju, i svet je, ko zna zašto,
postajao krvav i hranljiv kao sveža džigerica
svi ti trepeti
zbog jedne usputne žurke koja se produžila
u tvom stanu,
i koju smo nas dvoje vodili dalje kroz vikende
nalik kokošijem životu koji se završi
pa nastavi da trči okolo. to nam je leto –
trčanje pre nego što završimo u zemički
ovog veka koji preti da nas sažvaće s nogu
jureći na prvi prevoz
u trenucima kada zaćutiš
kao autoput kad na tren utone u tišinu,
ili pak nižući cigarete staneš nizati bivše momke pa
buduće gradove pa lepe momke pa lepe gradove,
stihove iz čitanke i zvučnika, udaje koje ne želiš
kao ni decu i očeve savete
od izbora namaza do beletristike
tad pomislim da smo prelepo napukli
porcelanski klinci, dve grudve
primiču se jedna drugoj,
vidim kako te, možda, topi isparavanje autoputa
kako me topi to isparavanje,
dok iz mene žure crna pokolenja, što i ne bi –
sve prolazi, pa i ja svaki put
pomislim da je nešto sunce
samo zato što brzo trči u noć
a na tom boltovskom, rent-a-suncu, u meni niču biljke
i ne znam ih imenovati ovim četvrtastim gradskim jezikom.
namirisala si to i već ti postajem zanimljiv koliko i polje!
dok, nem, a bez dela, ili nekog tela
mlad, i ništa bolji od prigradskog gradilišta,
na čijem bi mestu mogao biti hotel pun balkona,
osećam da nemam
šta da obećam sem rada, kažem sebi: da, radiću,
jebaću te dok me ne zavoliš!
pred jedan meč
rekao je protivniku
Majk Tajson
ne znam šta je posle bilo s njima
ali bio je to dobar meč
divno proleće
***
PITAO SI ZAŠTO SVIMA GOVORIŠ DA SAM MRTAV
VIDIŠ ŽIV SAM I ZDRAV I TEK NAS ČEKAJU DOBRI DANI
NISAM ZNAO ZAŠTO TO GOVORIM
kada sam se probudio otišao sam do groblja
čempresi su nicali svuda
cepali zgrade i ulice
kao kada si umro
***
ĆEVAPI
preskaču zid da se umažu od trešanja
gađaju uličnu sijalicu
pa u mraku
vežbaju da puše
tereni uličice i uobrazilje
njima ceo svet, i obrnuto
svi imaju male resice na uvetu
kao jaganjce kad pastiri obeleže
da ih poznaju
plus oguljene laktove i musave majice
i pod njima jedno jezero puno kreketa
i kad se razbije komšiji Činču
prozor loptom: šta me briga…
kad se pesniči: ćeš odma’!
kad se kradu sokovi: brže beži!
a kad se mala dugokosa stvorenja
što dižu nos
vraćaju s rančevima kroz ulicu:
svi muk,
pa pljunu u stranu:
glupače jedne, šta ti ispale oči, ćevapu?
kažu jedan drugom da se isklibere
zatim, polako kući na večeru
a daj bože da su palačinke pa da ih mažu
crvenim džemom utisaka poblesavelih
autobus im vraća očeve s posla
noć je, što se kaže
a nema ko se ne iskrade
sa džepovima punim kamenčića
da baca titre na njemu najvažniji prozor
pa se spušta u kolicima iz marketa
niz svaku dostojnu raskrsnicu
dok se ne probudi
***
POPODNEVNA
vetar je celog dana duvao
u komšijisku kuću s roze fasadom
do večeri je razbacao
njenu boju po celom nebu
sve je crveno kad umire
lišće u jesen nebo uveče
a mi još zeleni
slušaj
svuda okolo zuje kosilice
i mirišljavo gine trava
_______________________________________________________________________
MIRKO KEKIĆ (1996, Požarevac) do sada je objavljivao u listovima: Agon, Danas, Braničevo i Suština poetike. Jedan od pobednika ovogodišnjeg konkursa Prvenac za neobjavljenu zbirku pesama sa zbirkom „Bugi-vugi predgrađa“, koji organizuje SKC Kragujevac. Pohađao radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića pri DKSG-u. Apsolvent Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
čovjek-časopis 