SUROVA
Leto je najsurovije i najsirovije godišnje doba –
dan ti isparava na teškim nepcima
lepljiva koža ljubi se sa nameštajem
nepristojno bučno kao da se zauvek oprašta,
tvoja kožna fotelja pamti i bolje dane
od dodira upaljenih mlitavih bedara,
polica za knjige zna da nikada s takvim
uzdahom ne prilaziš knjigama kao u julu
kada ti je korak ravan dahu davljenika čija
glava se pomalja iz vrelog sunčanog kačamaka,
u času dokolice umesto pametne misli
sa čela klizne kap znoja i u tom trenu
čini se teža od zvona bogorodičine crkve dok
zvoni nevernicima, a htela bi
da čitaš malo pišeš malo listaš novosti
u subotnjim dodacima;
da s prirodom se prožimaš, al’ milost letnja
kadi ulice celog kvarta mirotočivim smradom:
čirevima kontejnerskih utroba,
želudačnom kiselinom brektavih kanalizacija,
i spržena trava pod stopalima svuda je samo
sećanje na zeleno volim te zeleno, i,
kad pogledaš u nebo vidiš razjarenu zvezdu,
sunčanog boga u pretklimaksnoj stisci
dok jedne šalje na all inclusive tretmane
i aranžmane na nekoliko grčkih ostrva
odakle se vraćaju sa istim fotografijama i
plažama pod miškom
a druge u raj gradskih i adskih
jednokratnih upotreba i autobuskih
srećom kratkotrajnih gasnih komora.
Letnja noć vreme je konačnog smirenja
u kojem se
kao prase spremljeno za najlepše
godišnje doba, nadeveno iluzijama,
s jabukom s rajskih mesta u gubici
do u sitne sate okrećeš na ražnju
bez sna bez sna bez sna bez sna
na tihoj vatri
tog najsurovijeg godišnjeg doba
te najsirovije ideje o telu
koja muči
koja sopće
i srećom uvek iščezava.
***
PLIVAČI
Uči je plivanju, nežno i strpljivo,
jer nikada nije kasno istinski sresti vodu
meko režući telom plavetnilo
zapadnoberlinskog bazena:
on, mladi Indus,
svoju mladu Induskinju.
„Langsam, langsam“, kaže joj,
dok ona, grabeći vazduh glavom
koja se bori nad površinom, viče:
„Ich schwimme!“
„Ich schwimmeeeeeee!“
Svaki put kada stigne do njega
zagrli je i podigne iz vode,
stegne čvrsto i obaspe poljupcima
ponosan i srećan
kao da je upravo prohodao.
_________________________________________________________________________
ANA RISTOVIĆ (5.4.1972, Beograd) završila je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Objavila je knjige pesama: Snovidna voda (1994), Uže od peska (1997), Zabava za dokone kćeri (1999), Život na razglednici (2003), Oko nule (2006), P. S. (izabrane pesme, 2009), Meteorski otpad (2013), Nešto svetli (izabrane i nove pesme, 2014), Čistina (2015) i Ruke u rukama (2019).
Dobitnica je „Brankove nagrade“ za knjigu Snovidna voda (1994); nagrade „Branko Miljković“ i nagrade Sajma knjiga u Igalu za knjigu Zabava za dokone kćeri (2000); nemačke nagrade „Hubert Burda Preis“ za mladu evropsku poeziju (2005); nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“ za zbirku P. S. (2010); „Disove nagrade“ za pesnički opus (2014) i nagrade „Desanka Maksimović“ za ukupan doprinos srpskoj poeziji (2018).
Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog PEN centra i Slovenačkog društva pisaca.
Prevodilac je sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela više od 30 dela savremenih slovenačkih autora.
Živi u Beogradu.
čovjek-časopis 