sve je bilo na pet minuta peške.
živeli smo iza muzeja
gde je nekada živeo vartabedijan
i imali njegovu sliku na zidu u dnevnoj sobi:
dve jabuke na kaligrafskoj pozadini.
muzej je danas uništen vedrom farbom.
sada živimo iza dedine kuće.
ili ispred, ili udesno otkad otvori oči.
dok se komšije nisu žalile na lešnik
imali smo retko veverice.
i dalje se vidi gde je stajao
dok nije poliven sredstvom za umiranje.
„total” ga nije ubio do kraja.
danas se komšije raduju kesi oraha
sa drveta dalekog da bi moglo da im smeta.
prozor moje sobe gleda na dedinu kuću:
čaj pijem sa druge strane
gde se od mene očekuju manje dobre stvari.
dvorište čuva izgubljeno semenje
prošlo kroz ruke moje majke.
iz kloaka senica iz komšiluka
koje ne prežive zimu
cvetaju gladiole.
sve je na petnaest minuta peške.
*
postoje delovi dvorišta
kuda nikad nisam prošla po mraku
stazom koju leti
prekrije lišće duleka i ribizli
koje ne volim.
nisam znala da postoje bele ribizle
dok ih nisam videla u svom dvorištu:
svidelo mi se što im se nazire unutrašnjost.
na par godina volim trešnje.
šljive ne volim ali poštujem.
kuća je izgubila miris
koji je imala kad smo se uselili.
to je bila prva noć da sam spavala sama
u svojoj sobi
imala sam krevet i sto
orman je stigao kasnije.
hodajući kroz hodnik
dopuštala sam da me miris odvede
odakle dolazi
ali bio je svuda.
za svet jedne kuće – nigde.
*
zore koje su počinjale da sviću
ličile su
na magline iz kojih se
rađaju zvezde
po rubovima sazrevajući u boju
koja nikada neće biti gnjila.
čak i kada sam tu sve vreme
još otkad se naziralo u sumrak znam
da bih mogla da ustanem i napamet
slažem hrpe jedne na druge
jedne na druge koje nečemu služe
da liče na mesto gde se stanuje
dok sanjam da posežem
bočnom stranom struka žedna
čaši vode
dokle me puštaju rebra
nad najsuvljom zemljom
iskrunjenom u kotline
a ne umem da gledam na dole
čak i tada okna se izvijaju
u obliku savijene bare iza kolena
gde je toplo.
*
ponekad, kada nikome ne javim
da sam zaspala
tražim po svetu život
koji sam zalila.
čuju se neki
nisu moji
psi daleko
i vozovi kad ljudi zaspu
ali kako znam
da ih nema
bilo bi iskrenije
i sada ih stvarno nema
i niko ne zna da li spavam
ili zalivam cveće.
*
noću kada se u dvorištu čuje voz
sa drugog kraja grada
mislim
kad sazri bilo šta
i vrat neprimetno klimne unapred
možda bude važno:
nikada ne bih
oštrila prste
ni o čiju meku dlaku.
*
na krovu kuće postaje i nestaje
prašuma stabala
koja opkorače do mesta
na kom osetiš da nemaš vazduha
i ne pripadaš:
da se popneš i vratiš
kada sa nečim toliko saosećaš
da ti od udova postaju ulovljene ribe
i zatvorene zanatske radnje.
*
nečije ruke su potajno
dok se na breskve još uvek čeka
rasplele maramu koja je stezala
stazu kuda idem da proverim
jel šta zrelo
kao detinjstvo
oko vrata.
*
toliko je malo svega što mogu uzeti u ruke
i odneti pod česmu
volela bih da je sve što imam tu
na kolenima gde se sakupljaju jabuke.
___________________________________________________________________
SARA STANOJEVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Diplomirala je na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Voli da crta i piše. Laureat Timočke lire za 2019. godinu. Živi u Mladenovcu.
čovjek-časopis 