SVETLOST SVEĆE NA RADNOM STOLU, POSLEDNJI PUT
Zapitamo li se, mi, deca ovog veka, šta nam je danas ostalo od Dušana Vasiljeva? Postavimo li sebi pitanje – kad naletimo na neku slučajnu stranicu sa njegovom pesmom – šta to ima još što nismo iščitali kod njega? I da li nam se nekad ne čini da nismo pažljivi prema svojoj književnoj baštini? Jer biti pažljiv prema svojoj prošlosti znači biti obziran prema sebi u sadašnjosti, znači sačuvati sebe za budućnost. Ne, u više navrata i na više načina nismo bili pažljivi prema liku i delu Dušana Vasiljeva. Njegova književna sudbina je kao priča Pavela Isakoviča o odlasku u Rusiju, kako se svaki ideal jedan po jedan urušio. Razlozi su spoljašnji, ali i unutrašnji.
Avangarda uopšte kao pokret mladih stvaralaca nije doživela veliku popularnost u svom dobu. Razlozi su više nego očigledni: ona se postavila u antagonistički odnos prema svojoj publici. Najpre je Marinetijev futurizam rekao ne! muzejima i galerijama, a samim tim i udario na temelje akademizma i tradicionalizma. Dadaizam Marsela Dišana i Tristana Care parcelisao je i zdrobio pojmove harmonije i samog poimanja umetničkog dela. Ekspresionisti su, opet, stavili umetnost ispred života, da bi nadrealisti reč i stvarnost doveli u spregu jedne nadnaravnosti „čistog psihičkog automatizma“, kako je Breton nadrealizam okarakterisao. Drugim rečima, avangardni pokret u svetu, a i kod nas, pošao je linijom antitradicionalizma, antiklasicizma i radikalizacije shvatanja Bodlerovih poetičko-estetičkih pojmova Novog i Nepoznatog, pri čemu su oni nužno suprotstavljeni prihvaćenim merilima umetnosti. Isto tako, odstupanje od umetničkih normi praćeno je istupima i skandalima u javnom životu: Crnjanski i Vasiljev udarili su na nacionalne, odnosno religijske simbole, Rastko Petrović je bio na korak od ekskomunikacije iz SPC-a zbog svog stiha o crnačkom Isusu kome „muški znak dopire do kolena“; Ljubomir Micić, pokretač časopisa „Zenit“ zavadio se maltene sa celom građanskom i književnom javnošću; Branko Ve Poljanski odlučio je da izađe na beogradske ulice i deli prolaznicima primerke svojih knjiga; a boemerija, banditizam i ljubavni avanturizam Rada Drainca odavno je ušao u urbane legende. Ovakvi nekonvencionalni i problematični ekscesi daju nam za pravo da govorimo o nepopularnosti avangarde i avangardnih pesnika u tadašnjem srpskom građanskom društvu. Naviknuto da pesnik bude nacionalni i socijalni bard društva, građanstvo nije bilo spremno na tako radikalan i rapidan prekid „ljubavnog odnosa“ društva i pesnika. Nakon široke, ali gordo izdvojene popularnosti naših romantičara, avangardni pesnik našao se u situaciji da mora da se brani od uzusa i očekivanja „mirnog građanstva“. Ovo ga je dovodilo do paradoksalnih situacija: osmotrimo li sačuvane slike ondašnjih stvaralaca, kao i zapisa o njihovim privatnim životima, videćemo da su to uglavnom prijatni ljudi u elegantnim crnim odelima koji su živeli sa istim potrebama, istim slabostima i snagama kao i svaki ondašnji čovek. Ipak, spoljašnjost nije označavala i pripadnost tom društvu; to je taj aristokratizam koji mi nalazimo kod avangardnih stvaralaca. Razlika između avangardnog pesnika i običnog čoveka mase ili čoveka elite, jeste ta što je on pripadao jednoj vrsti pesničke koterije, takoreći “antielitističkoj“ eliti. Živeći na neki način izvan društva, a osuđeni jedni na druge, lik Dušana Vasiljeva među brojnim avangardistima nije imao dobro polazište za opstanak i negovanje.
Pomoću nekoliko paralela i legendi možemo približiti život Dušana Vasiljeva. Najpre – a poređenje se samo po sebi nameće – kao pesnika brankovskog kova, koji nije doživeo svoju tridesetu da iskaže (naj)bolje u sebi. Znamo li da je naša književnost dugo bila književnost mladosti, u Vasiljevljevom slučaju ona kao da je odlučila u sebi da potre putove kojima je mogla, ali i nije morala, poći. Sve do Laze Kostića naši pesnici su najbolje od sebe ispevali u mladosti; u Vasiljevljevom vremenu, ispostaviće se, isto se desilo i sa Crnjanskim i Rastkom Petrovićem. Tek retke izuzetke naći ćemo do sredine XX stoleća da je pesnik uspeo da usud žara mladosti prebrodi i preobrati u zrelost starosti. Laza Kostić, Jovan Dučić i Dušan Matić, po tome, čine nam se kao akordi čiji zvuk je imao duže trajanje. Između tih dveju staza, „žuta gošća“ namenila je Vasiljevu onu kraću. Međutim, i na tom putu književnosti Dušan Vasiljev morao je biti oštećen. Običaj je među književnim proučavaocima da prevrednuju predmete ili pojave svoga proučavanja, ali mi ne bežimo od činjenice da je kikindski pesnik imao i mnoštvo slabijih – ili preciznije rečeno nedorađenih –pesama, no te pesme manjih vrednosti svakako nisu razlog da mu celokupno stvaralaštvo svrstaju u mediokritetsko. To se ipak desilo. Sa izuzetkom triju „nedodirljivih“ – „Čovek peva posle rata“, „Plač matere čovekove“ i „Domovina“ – pesme Dušana Vasiljeva nisu pobudile šire interesovanje i pozvale na pojedinačne pristupe i tumačenja. Dakle, ni sama mladost nije bila dovoljan zalog za njegovu književnu budućnost.
Za života Dušan Vasiljev našao se osujećen u više navrata. Pri tom ne mislimo samo na činjenicu da se sa petnaest godina našao u poziciji da mora da prehranjuje porodicu dok mu je otac bio na frontu. Nakon početka obnove u prvim posleratnim godinama, Dušan Vasiljev hteo je da se uputi u Minhen kao državni stipendista da bi izučavao režiju, svoju veliku strast. Međutim, u poslednjem trenutku njegovo stipendiranje je usled birokratskih (nepotističkih) zavrzlama odbijeno. Tragove ostataka tog događaja u njegovoj duši nalazimo u noveli „Pred vratima“. Zbirka pesama „Oblaci“ nikada nije videla svetlost dana, iako je Vasiljev obišao nekoliko izdavača. Neobično je, pak, da je imao velike šanse da objavi zbirku pripovedaka; u ovome ga je ipak osujetila propast izdavačkog projekta „Albatros“, za koji je pripremao zbirku. Naposletku, nijedna njegova drama nije do sada izvedena na bini. Naravno, rukopisi rasuti po Beogradu, Zagrebu i Temišvaru, nesređeni, nedovršeni, non finito. Kao Kafkin K, on je želeo da stigne do Zamka, do Zamka književnosti, ali je zamak za njega ostao nedosegnut.
Smatramo da se opadanje kvaliteta Vasiljevljevog pesništva podudara sa stišavanjem pesničkog žara u njemu. Pesme nastale u čenejskom periodu više ne odlikuje drčni plamen mladosti i prkosa. No ne smemo prenebregnuti da su one dobile nov kvalitet – namesto retorike i kitnjastosti, one su postale svedene minijature jednog trenutka, jednog pejzaža, jedne bojazni. Vasiljev je tada već bio odustao od svoje potrage za Novim Čovekom, ali i od svog programskog „hoću“. U jednom pismu prijatelju (pismo navodi Spasoje Vasiljev) on piše: „Nemoj krivo da me razumeš. Propasti znači: moram napustiti sve slike, koje sam sebi o svojoj budućnosti, istina vrlo smelom rukom – ali tako reći godinama maštajući, stvarao. I da ne bi postao smešan, radi stvaranja mirnog, bar prividno zadovoljnog života, morao bih se ne samo svih svojih ideala, nego i celokupne prošlosti svoje odreći. A za to sumnjam da imam snage. Tek danas uviđam, koliko je ono moje famozno ‘hoću’ i ‘mogu’ smešno bilo. Dakle došlo bi nešto, što ja ne bih mogao izvršiti. I onda zamisli: živeti jednim tupim, tako reći isposničkim životom na selu, sa mislima i osećajima, koje ti prošlost idealisano, svakodnevno na tanjiru donosi, i ti gledaš, gledaš, i radi ove monotone, ubilačke sadašnjice, odričeš se te lepe, idealne prošlosti. Zar to čovek može izdržati?“ Gotfrid Ben jednom je rekao, parafraziramo, da se ne može večno biti ekspresionista. Za Dušana Vasiljeva ostalo je „sveto Saznanje“ rata, ali sveto saznanje poezije, kada se našao pred njim, nije mogao u sebi da razreši i ono je stvorilo velike unutrašnje sukobe. Sa jedne strane Vasiljev je još uvek težio prošlosti (pevanja), iako je znao da mu ono neće doneti smirenje. S druge strane, prihvatanje sadašnjosti za njega bi značilo jedan blazirani, besmisleni život, lišen sadržaja. Na preseku tih antinomija pesnički glas je tihnuo, hladio se i polako zamirao. Jednostavno, gubitak vere u sopstveno pesništvo, i nemogućnost nalaska novog puta da se ono ispolji, porušio je osnovni postulat Vasiljevljevog pesništva – vera u umetnost kao prethodnicu života. Dušan Vasiljev bio je pesnik romantičarskog kova, dakle pesnik žara, zanosa, afekta i talenta. U većoj ili manjoj meri svi naši avangardisti bili su takvi i već u tridesetim godinama XX veka malo je onih koji su ostali verni poeziji: Crnjanski je započeo „veliku avanturu romana“ svojim „Seobama“ (1929); Ivo Andrić odavno se uhvatio u koštac sa diplomatijom i nikad se više nije vraćao „Ex Ponto-u“ i „Nemirima“; zapaženije delo Rada Drainca iz tridesetih godina je „Banket“, ali vreme „Bandita i pesnika“ je vreme dvadesetih; Rastko Petrović okrenuo se esejistici i likovnoj kritici, a „Ljudi govore“, uporede li se sa njegovim ranim radovima, jedva da bi se reklo da su Rastkova. Ljubomir Micić i Brankov Ve Poljanski odlaze u Pariz (drugi će tamo i umreti), a Dragiša Vasić i Stanislav Krakov upustili su se u politiku, odnosno novinarstvo. Svi ovi primeri govore nam da je naša avangarda bila jedinstveni zamah mladosti. U tom svetlu, poezija Dušana Vasiljeva ostavila je trag u tom vremenu. Zašto ne i danas?
Zapitamo se koji su to nedostaci književne istorije koji nam često pomrače značajne kutke i moderne rukavce kojima je lepa reč osvetljavala, kojima je ona htela da prokrči put do mora čitalaca i uživalaca književnosti? Ne jedan takav slučaj desio nam se u razotkrivenom i dostupnom XX veku, a ako XIX vek nešto može da ponudi, to je obilje zaboravljenih, marginalizovanih pisaca. Već ova dva veka pružaju veliku šansu za novije književne istoričare i dovoljno materijala za književna istraživanja prošlosti, a ako bismo fenjerom pošli u tu mračnu hiljadugodišnju pećinu naše književnosti, videli bismo da je naša reč obilna i da ju je mogućno naći na najneočekivanijim mestima, gde svojom lepotom osvetljava tamu vekova.
U prvim decenijama XXI veka srpska književnost došla je do potrebe da ostvari paradoks koji su druge književnosti odavno ostvarile. Naime, javila se potreba da se avangarda kanonizuje. Dugo zanemarivana književno-istorijska nepravda u poslednje vreme se ispravlja i kanon se, shodno tome, preobražava, mada je bolje reći saobražava. Uglavnom se piscima vraća zasluženo mesto u tradiciji, ponovo se vrednuje njihov rad i smešta u poznate predele i u dodir sa kanonizovanim piscima. Među navedenim avangardnim piscima sa Milošem Crnjanskim i Rastkom Petrovićem taj problem je ranije rešen. Nakon sto godina od epohalnog događaja, počeli smo da ispitujemo našu književnost ne kao pojave koje su imale svoje efemerne bljeske, nego kao trajne vrednosti. Sto godina od Velikog rata i devedeset godina od smrti čine nam se kao dovoljna vremenska distanca da se priležnije pristupi Dušanu Vasiljevu, avangardnom stvaraocu ekspresionističkog usmerenja. Nadajmo se da možemo očekivati da ćemo u skorijoj budućnosti imati možda blago izmenjenu sliku našeg kanona (jer književni kanoni, večna znatiželja pisaca i kritičara, podležu vremenu), i da će u njemu svoje mesto naći i Dušan Vasiljev, onaj kojeg ćemo upoznati izvan triju kanonizovanih pesama.
____________________________________________________________________
VIKTOR ŠKORIĆ rođen je 9.6.1991. godine u Zrenjaninu, rodom iz Novog Miloševa. Osnovnu školu završio u rodnom mestu, a srednju kao đak kikindske gimnazije „Dušan Vasiljev“. Diplomirao na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Master rad na istom fakultetu odbranio sa temom „Detinjstvo kao izvorište pripovedanja: Danilo Kiš i Tomas Vulf“. Piše prozu, esejistiku i kritiku; objavljuje u periodici. Urednik je i osnivač Reza, časopisa mladih za književnost i umetnost. Dobitnik je Brankove nagrade koja se izdaje pod pokroviteljstvom Matice srpske. Učestvovao na više književnih festivala, a na „Sremčevim danima“ 2014. godine osvojio prvo mesto za najbolju humoristično-satiričnu priču. Polje interesovanje mu je srpska prozna književnost XX veka, u užem smislu književnost avangardnog perioda. Izdao je knjigu kratke proze „Davnina, ruža i prah“ 2011. godine u izdanju Banatskog kulturnog centra.
čovjek-časopis 