BELE NOĆI
Da se odaljimo od šuma
Kao od večnosti
Oslanjajući se
na one koji ih mimoilaze
U pogrešna bismo se okrilja uzdali
Ostaje jedino ono od čega odlazimo
Zaboravismo svako proklizavanje
po savladanom negostoprimstvu,
zarad jarkosti usred sumraka
na trbusima mladih stabala
Nije isto boraviti bliže suncu
I biti naspram njega,
dalje,
ali osunčan
***
IZVESNOST
Setih se stare žalosti
prema šumama
U našem predanju
gde lica međusobno oblikuju
suštinu
Pa nisi izgubio s parčetom
celinu svega
što se izgubiti može
Ali iz kružnice zahvalnosti
nikako da izađeš na otvoren put
Što nije cilj,
nego sredstvo
okrenutih poleđina
Prostranost uvećana
oslobođenim čvorovima
Milija ti bespuća
sa nejasnim konačištima
Pre navike na izvesnost
***
IMITACIJA SUNCA
Mnogo ranije
i samosvesnije
Onaj si isti drugi čovek
neograničen kišom u julu
Ostane nejasnoća beleženja
Lepljena celina olovke
Pomisle skoro svi da to je
beslovesnost ptica
koje se pred automobilom vraćaju unazad
Do utočišta
I tako se prekine
odsjaj u sapunici
Imitacija sunca
Okrenutost žutog kišobrana
na usponu
Istovetnost želje
da se nađe vetar
za putovanje koje će ukinuti sledeće
traganje
***
STARENJE MOLEKULA
Prolazili smo
Jer bitno zabeleži
svaki oblik postojanja
Pored uočavanja
da je konkretan čovek ostario
Na šta se nismo navikli,
kao na posledicu toga
Vremenom umiru i roletne
Prvo ostari molekul
Iako ne trgaš ni prah osuđenog
cveća
preko svojih pragova
I nije ispred nas sjaj brisanog
prostora
Nego lišća
Ali ne dođe do razočaranja
Jer iz minimalizma pustinje
čeznemo za još nekim stablom
Na kraju se priklanjamo
predanjima savremenog života
Skrivenom lepotom svih
slomljenih privezaka
koja nagovesti značaj
nesavršenstva
Ali bismo se više
radovali preobraženoj
izvesnosti
***
ČAJNIK IZ CARSKOG DOBA
Premestiš pogled do puta
izbavljenja
Iza poslednjih brda u objektivu
koja se brzo tope u oblačnost,
do okulara dospe samo umnoženo nedostajanje
Stvori se omeđen kosmos
u kome se bez nje osećam kao u Degestanu
Prizma nudi starost novih nalazišta
A sve više stvari gubim za sobom
Rukohvati pogleda
bivaju topla iluzija
na raskršću spektra
njenih neraspoloženja
Ko u klasičnom početku
i stvarima
prema kojima ćemo kasnije graditi se,
blede obojena jezgra
Ali
U odnosu na zajedničku izmeštenost
razdvojenu ovojnicama razuma
Nađoh u priči očuvan čajnik,
kome se boja saznaje
kao odsustvo svetlosti
i crvenilo života ispod gareži
Sa grbom iz carskog vremena
Granice drevnih izletnika
do koje smo se otisnuli
Da ga ne prisvojimo
________________________________________________________________________
SPASOJE JOKSIMOVIĆ rođen je 1988. godine u Majdanpeku. Diplomirao i master studije završio na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Objavio zbirke pesama “Život, po suncu”, 2016, “Daleko od Johanesburga”, 2016, “Veče u Vitaniji”, 2016. godine i “Municipium S”, 2019.
čovjek-časopis 