- s ovogodišnjeg natječaja/konkursa Trećeg trga, kategorija “Prva knjiga proze”, pobjednički rukopis
LISICE
Drvena daska natopljena je gustim crvenilom od tople krvi. Nožem velikim poput moje podlaktice, baka iskusnim pokretima komada pijetla kojeg će ispeći za ručak. I kod kuće u Splitu nedjeljom uvijek jedemo meso, ali ono do našeg stola dolazi iz supermarketa, uredno zapakirano u plastični omot. Krajičkom oka vidim kako se mama stresla kada je baka odrezala veliki batak i pljusnula ga na tanjur. Kut usana trza joj se prema dolje dok suspreže nagon za povraćanjem. Ali ne kaže ništa.
Svaki put kad počne kuhati, baka na stol stavi plavu Dikinu kuharicu, čije su stranice toliko požutjele da ispadaju kao jesensko lišće, a slova na njima jedva se vide. To baku ne smeta, jer u kuharicu ionako nikad ne gleda, kao da joj je samo prisutstvo debele plave knjige dovoljan podsjetnik. U pozadini, radio nas izvještava o svim nesrećama, ubojstvima i pljačkama koje su se danas dogodile. Baka ne izgleda kao da je to osobito pogađa. Dapače, svako malo zadovoljno kima glavom pri opisu osobito grozne nesreće, kao da je ona nekako predvidjela te događaje i svima bi im bilo bolje da su nju slušali. „Došla su čudna vrimena.“ Kaže. „U nas toga nema.“ Mama se neuvjerljivo nasmiješi. Blijeđa je nego inače, kao da je baka iz nje isisala svu krv.
Moja baka pojava je koju je nemoguće ignorirati. Iznenađujuće je okretna za svoju građu, a sve na njoj poskakuje dok se poput uragana vrti po kuhinji, rumena i neustrašiva. Moja mama sličnija je djedu. On samo sjedi u svom naslonjaču, pažljivo guli jabukama koru, reže ih na komadiće pa tromo žvače, pogleda prikovanog u daljinu. Iz svoje sobe na selu vidim nepregledno zelenilo, a kod kuće, samo druge zgrade i rublje koje se suši na tiramolu. Ovdje je sve drugačije. I tiše. Nema toliko djece kao u Splitu. Kuće su raštrkane, a u njima većinom žive stari ljudi. Nije tu loše, samo je malo dosadno. Ali ovaj put imam novu misiju: moram napokon vidjeti Ljubu.
Nikad mi nisu rekli što točno nije u redu s njom. Govorili su da je jako sramežljiva, ali nije mi promaklo brzo spuštanje pogleda i nagla promjena teme koja je uslijedila. Odrasli to uvijek rade kada misle da o nečemu nije dolično raspravljati. Nije bilo nikakve sumnje da je kćer naših susjeda obavijena mračnom tajnom. Svaki put kada bismo došli na selo, ona bi se skrivala, ili je bila u gradu „kod likara“. Za što su točno ti njeni ljekovi, nemam pojma, ali čini mi se da bi joj trebali pomoći da bude manje debela i manje šutljiva. Njena majka Neda bila je bakina najbolja, i koliko ja znam, jedina prijateljica. „Poludila bi da mi nema nje.“ govorila je. Njih dvije slične su u gotovo svemu, od istih, sijedih frizura i ispranih suknji do neustrašivosti kojom su se suočavale sa svakodnevnim životom. Bilo da je trebalo napraviti tortu na tri kata ili zavrnuti kokoši vrat, moja baka bi to napravila bez imalo oklijevanja. Da dođe smak svijeta, mislim da bi najsigurnije mjesto za skrivanje bila upravo njena duga, napuhana suknja.
Baka i Neda razlikovale su se samo u jednome: Neda nije znala peći kolače. A njena Ljuba ih je obožavala. Zato je moja baka, kad god bi pekla nešto slatko, odnijela dobar dio kolača susjedima. „Neka dite jede, kad voli.“ govorila je.
„Kad ćemo do Nede?“ zapitkivala sam, tobože nevino. „Ić ćemo iza Božića, sigurno su joj njeni došli za blagdane.“ mama je odvraćala. Srećom, nisu vidjeli ništa čudno u mom naglom zanimanju za druženje sa susjedima.
Napokon je došao i taj dan. „Obuci se, idemo kod Nede.“ rekla je mama. Nikada se nisam brže spremila. Kada smo stigli, baka je bila ta koja je pokucala na vrata. U drugoj ruci nosila je pladanj s rafiolima i londonerima.
„Otvoreno je!“ odmah sam prepoznala visoki, kreštavi glas tete Nede. U kući me zapahnuo me neodređeni kiselkasti vonj, a iz stražnjeg dvoriša dopiralo je kokodakanje.
„Vidi Tene, šta je narasla!“ rekla je dok je brisala ruke o pregaču, a ja sam se na te riječi još malo uspravila.
„Evo, za Ljubu.“ baka joj je predala kolače. Čestitali smo jedni drugima Božić, a onda su oni počeli pričati. Mene to nije previše zanimalo jer nisam poznavala skoro nikoga od ljudi koje su spominjali.
„A Ljuba?“ mama je upitala. To mi je privuklo pažnju.
„Eno je u kokošinjcu. Znaš, ona je tako dobra s kokošima, tako smirena.“ odgovori Neda, a glas joj je bio pun ponosa.
„Sve moje kokoši i pivci slobodno šetaju dvorištem. Kad kupiš u dućanu, to je sve puno kemije.“ mudro će Neda.
„Danas više ne moš nikome virovat.“ ubaci se baka.
„Jadne životinje.“ promrmlja mama.
„A ti budi vegetarijanka onda, jučer ti ih nije bilo ža’“ odbrusi baka. Mama proguta knedlu.
„Jedini problem su mi lisice.“ nastavi Neda. „U zadnje vrime, neka beštija mi stalno provaljuje u dvorište i ubija kokoši. Već su mi četiri otišle.“
„To ti je tako na selu. Svi se bore za opstanak.“ kimne baka.
Dok su oni pričali o lisicama i kokošima, ja sam promatrala starinsku kuhinju. U desnom kutu bila je velika peć na drva u kojoj je pucketala vatra. Svako malo, Neda bi u nju ubacila novu cjepanicu s povelike hrpe sa strane, a vatra bi je gladno progutala. Neda je izvadila pršut, sir i kruh. Dok smo jeli, vrata su se naglo otvorila.
Bila je visoka gotovo kao moj djed, a on je jedan od najviših ljudi koje znam. Uz to, bila je poprilično krupna. Nosila je sivu trenerku i tenisice, a pogled joj je grozničavo prelazio s jednog lica na drugo.
„Ljubo, dušo, došli su nam gosti.“ rekla je teta Neda istim glasom kojim se inače obraća meni, iako Ljuba već odavno nije dijete. Zamahnula je glavom, a tamni slap duge, sjajne kose slio joj se niz leđa. Sve na njoj djelovalo je prljavo i zapušteno, osim te čudnovate kose.
„Kako si, Ljubo?“ oprezno upita mama.
„Na dvi noge.“ odgovori ona, a ja se zahihoćem. Sve oči pogledaju prema meni.
„Ovo je Tena, moja unuka.“ predstavi me baka sa slabo prekrivenim ponosom u glasu. Mama me podbode u rebra. „Daj ruku Ljubi.“ promrsi.
Ustala sam i polako joj se približila, onako kako sam prišla slonu u cirkusu prošle godine.
„Tena, drago mi je.“ polako sam izustila i pružila joj ruku. Promatrala je moju ispruženu ruku kao da joj nije jasno što se od nje očekuje, a onda je zgrabila svojom velikom šakom. Kada me privukla bliže, osjetila sam smrad koji se širio oko nje. Poput hrđe, ili soli.
„Ljuba.“ rekla je i glasno se nasmijala, kao da je upravo ispričala smiješan vic.
Kimnula sam i vratila se za stol.
„Sjedni malo s nama, Ljubo.“ nagovarala ju je teta Neda.
„Ne bi, samo sam došla nešto uzet.“
Šta ti triba?“ već je bila na nogama.
„Mogu sama.“ reče Ljuba i ode do velikog ormara. Okrenula nam je leđa i stala tražiti to po što je došla, praćena zvonjavom metalnih lonaca. Buka je ubrzo prestala, a Ljuba je izašla iz kuhinje, ne rekavši nikome ni riječi.
„Kako je ona sad?“ upita mama tetu Nedu ispod glasa.
„Ko to zna. Uvik je u svom svitu. Ima samo mene… šta će bit s njom kad ja umrem, to samo dragi Bog zna.“
„Nemoj tako.“ ubaci se baka.
„Lako je tebi govorit. Ti imaš sve.“ reče i pokaže prema meni.
„Kad joj je bilo pet godina, Ljuba je po cijele dane crtala. Jednom je nacrtala svoju vjenčanicu. Govorila je da će pozvat cilo selo i plesat tri dana. Sve je isplanirala, jedino je trebalo nać mladoženju.“ nasmije se, ali bio je to gorak smijeh.
„A onda su došli oni. Isprva nismo ništa shvaćali, vidili smo samo vatru koja gori i ljude koji biže. Gledaš, i ne viruješ da se to stvarno događa. A onda proradi instinkt. Prestaneš gledat, i počneš hodat. Hodaš toliko dugo da ti se čini kao da si proša cilu Zemlju uzduž i poprijeko.“
„Bila su to gruba vrimena.“ reče baka. „Nikad to neću zaboravit, koliko god da poživim.. ka zečeve su nas istirali.“
„Najgore je prošla mladost. Ljuba i ostali…“ zavrti glavom. „Mi stari smo se još nekako oporavili, a oni neće nikad.“
„Nekad sam ljuta ka pas, ne mogu ti to opisat. Kad se sitim svega: vatre, gladi, straha. Hodanja preko Svilaje, Promine, Bog zna koliko dugo.. skrivanja u rudniku dok nije procurio plin… ljuta sam na njih, ali i na sebe, jer je nisam uspila zaštitit. I eto, sad je tako kako je.“ zastane, a onda opet progovori. „Srićom da je Split bar bolje proša.“
„Da, baš smo sritni.“ moja mama odbrusi, a baka pogleda Nedu s upozorenjem, onako kako mene gledaju kad previše pričam. Pri spomenu rata, mamine oči postaju kao polje sa skrivenim nagaznim minama, svaki korak moze biti koban. Po prvi put te večeri zavlada tišina, tolika da čujem otkucavanje velikog zidnog sata.
„Oćete šta popit?“ upita Neda, odjednom upadljivo vedrim glasom, kao kazeta koju smo izvadili i okrenuli na drugu stranu. Pogleda ravno u mene, kao da se tek sad sjetila da sam i ja tu.
„Ne, hvala.“ rekla sam. „Idem tren do kupaonice.“
Dok sam izlazila, sobom je još odzvanjala jeka Nedinih riječi. Ovo je prvi put da sam je čula da ovako govori. Uvijek mi je djelovala čvrsto i neuništivo, baš kao i baka. Što ako i baku nešto muči, a nikad nam to nije rekla? Svijet kakvog sam znala prijetio je da se sruši. Moram saznati što se točno dogodilo s Ljubom. Iskrala sam se i otišla do dvorišta. Prvo sam primijetila da je neobično tiho. Odjednom sam začula glasno kokodakanje, ali odmah je prestalo, kao da je netko ugasio radio. Opet je zavladala tišina. Pažljivo sam zakoračila prema naprijed, a kada je stara drvena daska zaškripala pod mojom težinom, poskočila sam. Iz kokošinjca je dopirao pjevni ženski glas. Povirila sam unutra, i vidjela posljednje trzaje kokošjeg tijela, i Ljubine krvave ruke. Pjevala je staru narodnu pjesmu, onakvu kakvom se uspavljuju djeca, a glas joj je bio iznenađujuće melodičan. Siva trenerka bila joj je umrljana krvlju. Kada me opazila nasmiješila se.
„Nisu uopće patile.“ rekla je.
„Više im niko ništa ne može.“
Pogled mi je privukla hrpa mrtvih kokoši pod njenim nogama.
„Moram ić.“ promucala sam i potrčala.
Trčala sam kao da i mene netko proganja, kao da su i mene izbacili iz sigurnosti doma i otjerali me u novi, okrutni svijet. Čelo mi se orosilo hladnim znojem. Zastala sam s rukama na koljenima, i povratila. Da barem nikada nisam upoznala Ljubu!
Ruke su mi se još tresle kad sam se vratila za stol. Moji su i dalje razgovarali.
„Jesi čula šta se dogodilo onoj maloj na Spinutu?“ baka je upitala.
„Nemoj mi ništa govorit, slušam o njoj cilo jutro.“ Neda zavrti glavom.
„To se kod nas ne događa.“ baka znalački kimne. „Na selu je ipak drugačije.“
A ja, dok sam ih slušla uzlupala srca, nisam uspijevala iz glave izbiti Ljubin pogled dok je stiskala nemoćnu živinu u svojim rukama, nemilosrdna poput lisice.
________________________________________________________________________
SARA KOPECZKY BAJIĆ (1992) piše stvarnosnu i spekulativnu prozu. Priče su joj objavljene u časopisima, zbornicima i na portalima u zemlji i inozemstvu, između ostalog i na: Književnost uživo, Info zona, Kritična masa, Kultipraktik, Časopis Kvaka, Časopis Mogućnosti, ZiN Daily, PS-Portal, Libartes, The Split Mind (čija je bila i urednica).
Članica je grupe Novi književni val – http://noviknjizevnival.wordpress.com
Više puta ušla u izbor za nagradu Prozak.
Osvojila drugo mjesto na natječaju za kratku priču Zlatko Tomičić.
Osvojila prvo mjesto na natječaju Ulaznica.
Pobjednica petog po redu nagradnog konkursa Beogradskog festivala poezije i knjige i Trećeg Trga, u kategoriji prve knjige proze, a knjigu će joj objaviti Treći Trg u listopadu ove godine.
čovjek-časopis 