- s ovogodišnjeg natječaja/konkursa Trećeg trga, kategorija “Prva knjiga poezije”, uži izbor
HORIZONTI BEZ SITNICA
Iza koraka bi izrastala hrpa cveća, ptice su razletale nebo,
oni podizali glave da se udalje od srca i divljačkog lupanja
uljeza u košu, ličnosti stranca, to su dva čoveka
još uvek ne i armija. Hrabri i pored manjka stvari,
razmahali su se okrenuti kopnu, kroz tela, poput mača,
prolazila je sredina neba i zemlje. Linija se razvlačila,
metal tanjio. Obala je odlazila najvećom brzinom ikada
neprimećenom, kada je konačno pukla. Pogledali su ka nebu
jer je vidik nestao. Cveće je preraslo u tačke nagovešćujući o kraju.
Zemlje su bile horizonti bez sitnica.
Svaki dan je dan, kao i ovaj, ali mu je barem moguće
vratiti se. Sit, raspoložen, uslužan kao mrtvac.
Začas su se ribe okolo udavile, mulj ih je usisao
i na nebu se videlo Sunce. Skupina je pošla svojim kućama,
širokim sobama i šarenim lusterima, koji kao virovi skupljaju
sate i mirise dana. Sa ivica platnenih abažura kaplju masne kiše
do prljavih kofa. Selo sa dva groblja,
gde se mucavo jeca i trava se ledi od soli,
bulji u svoje zenice kao naslikano oko.
***
BELINE
Tavanica se taložila pod crepovima. Talas je mleo more
ostavljajući dubinu nad visinom, kosio je trave iz korena:
pljuvačka u vodi ili gorušica, beleći se pena sažima mrak iz
treptaja. Smešna površina gubila je prostor u kapljicama.
Stonogo biće kretalo se levo-desno, bilo je samo jedno
od množine supstanci koje se rađaju s udaljenim šakama i očima.
Pred zimskim okom sve je jasno od beline, ali je, kao stari ožiljak
pod vrelim uljem, srce uzdržano.
Jedino dvoglavi um, budan kad je hladno, razume
zašto dna ne zadržavaju smrt, pa ipak se neće zaustaviti, ipak
može preživeti. Vatra gori i more je prazno.
Cvrkutavi zvuk propao je bezopasno kao nož u vodu.
Pogled se čauri u jabučicu kao benigni tumor.
Sunce kruto tone u melanholije svih zapremina:
siguran je, poput mrve hleba u zatvorenoj tegli džema.
***
DRŽITE POGLED USPRAVNO
Luk brodova kojim se skretalo u desno poslao je talase u lica,
sprali su nam noseve, jabučice, usne, čelo i bradu,
s glave na kojoj još toliko može izrasti
i da raste i istovremeno otpada. Zašto bismo onda rekli
bili smo srećni, tužni, uplašeni, spokojni,
upotrebljivi sebi. Udaljavaju se barke kroz sever, klimaju
poput ramena nesigurnih žele li znati ono što kažeš da moraju.
Kad se bes spusti, snizi do grudi, ukavezi se i podvije rep,
držite pogled uspravno. Za nama glasnici i svedoci ogromnih jezika
što ližu i lažu dok se ne osuše, onda tresnu o trošne drvene podove,
velike nemani, izdahnuvši hladne vetrove. Staklene
površine snega otpuštaju kucanja zatočenika pod glatkim stopalima.
Vidne gore uzdižu se pa spuštaju, nebo je jo-jo u ruci deteta.
Palube se igraju šuge s kišom.
Okrenuo se, ima li koga, svi već spavaju.
Začu se lupa sudova u potpalublju,
večera je spremna, a zatim je vreme da legne, kad se svi
skupimo i oštećen prostor pođe za Suncem.
Umoran je, zaista, treba ga pokriti,
naprečac preko njega baciti ćebe i pobeći,
kao što hladnoća dolazi kad se noć završava.
***
REKORDNE TEMPERATURE
Kad kažeš bog misliš na stvaranje, zato se moraju vraćati
zaobilazeći put kojim su došli, iako je upitno
zašto su ga pratili gledajući mu u noge.
U istoj smo kutiji s mačetom koje raste, a dozivi u pomoć
se pretvaraju u pitanja. Celina je stalna dovršenost,
uverenje da se ide ka nepovratnom, da se trenutak
kad su stigli nije odigrao pre nego što su krenuli.
I ovo leto biće rekordno vruće,
sunce će pržiti sela kao krompirovu kožu, gradove kao trulo voće,
dok se čekaju apokalipse i revolucije,
a još jedna zemlja, pesma, još jedno nebo rastu
u izdeljeni globus, da pokažem gde ostajem
ponovo živa i ponovo smrtna.
____________________________________________________________________
MILICA BEŠIĆ rođena je 1991. u Leskovcu. Studirala je italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 