U iznajmljenom, prašnjavom stanu,
u zamračenoj sobi budio sam se samotan.
Odluku sam doneo, majci i ocu da se ne vraćam,
braću i sestre da ne pozivam,
od očiju drugova da se sklonim
i da pustim da me život troši.
U gradu svog rođenja sam se nastanio.
Srastao sa navikama
zaostao sam i zakasnio u svemu.
Ono što sam propustio
već se odbacivalo i zaboravilo.
Zbog prepuštanja svetlima iznad horizonta
moja nemoć je rasla.
Proleća se tog u visinama i nizinama
proročanstvo ostvarivalo.
I baš te prizore, od kojih sam se sklanjao
i od njih odvraćao pogled, ja sam zavoleo:
duge senke ljudi u Prvomajskoj ulici
pored gomilica povrća na zemlji
u jutarnjoj izmaglici na kraju zime
iz koje će sa suncem izaći pravednik;
svoju senku u pustim popodnevima
na daščanim ogradama i zidovima kuća sam lovio.
Vid mi se izoštrio, a snaga smanjila.
Lutajući pustim ulicama Gornjeg grada
osećao sam svoje telo tanano, toplo i nevino,
radost za koju nisam znao odakle dolazi.
Želeo sam da iz budućnosti čeznem
za tadašnjim sobom, da oplakujem sebe
i prošlost u njoj.
I ja sam se tada zaklinjao:
da ću za ozarenje i svetlost misli –
što tek u predsmrtnom trenu dolaze –
svaki dan se otvarati,
za zborenje sa jastuka
o istini života na zemlji.
Te da će mi možda to:
uvid mrtvoga u svet živih,
gde još ništa nije gotovo,
od poezije biti garantovano.
Kada bih se uveče iz šetnje vratio
i seo za sto, svesku na kvadratiće,
ni đaka više, ni studenta vrednog,
sa crtežom devojčice na koricama,
drhtavim rukama otvorio,
nisam mogao da odlučim šta od zapisanog
vredi jedan stih, šta strofa,
nedelje te, da li nedelja beše
kad sam započeo pisanje ove pesme.
NENAD MILOŠEVIĆ (1962, Zemun), iz zbirke “PESME IZ LIMBA”, Kulturni centar Novog Sada, 2019.
čovjek-časopis 