HOBI
sećanje je varljiva slagalica
od izmišljenih delova
od fragmenata koji vaskrsavaju
u zatravljenim mapama uma
mozaik od stakla
u kome bljesne tvoj pogled
tvoj pokret
komadi odeće koju si nosio
pišem po sećanju
da bi i dalje postojao
moji su stihovi tvoj hologram
grozničavo te kradem od mraka
u kome nestaju delovi onoga
što si nekada bio
kradem te sa starih fotografija
iz tuđih priča
iz očiju tvojih kćeri
izmišljam reči koje bi govorio
i uzaludno pokušavam da se setim
boje tvoga glasa
sakupljam tvoje razbacane korake sa pločnika
tvoje misli od mastila rasute po papirima
tvoja pisma i odgovore na njih
nekih davno zaboravljenih
gotovo nestvarnih
ruskih drugova
i drugarica
živih još samo u tim gusto ispisanim redovima
u kojima se mešaju dva srodna jezika
razmišljam o hipnozi
u mojoj podsvesti sigurno postoji
deo tebe koji sam zaboravila
da li se snovi računaju?
i oni su izraz podsvesti
mogu li moji snovi biti deo tvoje priče?
nikada ti ništa nisam poklonila
sve se desilo tako brzo
zato sakupljam deliće tebe
i pravim kolaž za večnost
***
JEZERO
u bezbrižnim danima trčali smo
poljanom ispod ujakove kuće
strepeći od strašne priče
da je tu nekada bilo jezero
i u jezeru troglava ala
jezera odavno nema
nema ni ale koja proždirala
device i seoske životinje
iz rastresitog tla izviri ponekad
zaboravljena kost
da potvrdi priču
na mestu gde je nekada bilo jezero
leti se skupljalo seno
u senu su se krili prestravljeni smukovi
dok su vile ratovale u vazduhu.
nigde nema toliko zvezda
kao na nebu iznad bivšeg jezera
i sve se vidi
Veliki i Mali medved
i Severnjača
koja se brine da ne zalutaš
tamo sam poslednji put srela svice,
krivudale su oko nas
te male noćne varnice
dok smo glasovima lomili mrak
zaklinjući se da smo hrabri
i da se ničega ne bojimo.
***
PRECI
moj otac je skrivao svoje prezime
došao je odnekud sa severa
ponekad u snu buncao o vodenici
i zelenoj livadi kraj reke
dao mi je tursko ime
da me sačuva od uroka
i umro je odnoseći sa sobom svoju tajnu
moji sinovi bili su odvažni ljudi
preki i ljubomorni
tukli su nadničare i svoje lepe stasite žene
koje su se s godinama smanjivale
pod njihovim pogledima
dok ne bi sasvim iskopnele
moji unuci nisu nosili oružje
išli su pognute glave
čuvali goli život
krili se u kućama opasanim visokim zidovima
brojali godine i umirali od straha
moji praunuci sahranjivali su ih u dvorištu
tiho i krišom
bez krstače
bez kuknjave
moji čukununuci su se drznuli da uzmu oružje
da podignu glave
glave su im otkinute
njihovi sinovi
krenuli su sa zavežljajem
u beli svet
tamo se rasuli i nestali
od njih nije ostalo drugog traga
sem ovih stihova
___________________________________________________________________
ALEKSANDRA JOVIČIĆ rođena je 13.5.1986. godine u Prištini, odrasla u Orahovcu.
Dobitnica nagrade “Mak Dizdar mladom pjesniku” za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017).
Objavila je zbirke pesama Lutanja (2018) i Naše male smrti (2020, Književna radionica Rašić).
Uređuje elektronski časopis Libartes.
čovjek-časopis 