STANIŠTE
U 23. godini zavolela sam vozove,
Više nego matični kod koji mi plete boru posred čela.
Iznad svog staništa sam ja.
Unutar njega samo oplakana posteljica iz koje sam
Bačena pod oštricu sveta.
Izašla sa povezom preko očiju.
Da ništa ne vidim i ne čujem
Da sve osetim i prećutkujem
Ponedeljkom odlazim na buvljak.
Pazarim od starica koje prodaju osmeh vazduhu.
Ispod kišobrana skrivena matica plača
Vodim borbu sa plamenim jezičcima unutar sebe.
Rezovima unutar reči.
Nebeska rebra su potisnula zemlju, nakvasila krvlju svojom.
I svi leševi ćute, polumrtvi hodaju, čeznu da postanu živi.
Vratite mi hod po žici, moje pete imaju krila.
Tamo mogu podići omaž iskidanoj biti pre pada.
***
STVARANJE
Bilo je prosto, raširiti prostirku,
Oduzeti od tebe deo savijenog bića koje se razvija u ogledanju
brojčanika, hraniti se tobom kao melodijom postojanosti,
Načiniti te od kore hleba, ispiti te u trenu klecanja
Bilo je prosto oblelodaniti te pred nesvetim svetom,
okačiti buktinju na golgotu grudi.
Bilo je prosto o tebe se ogrešiti! Oboleti u vrtlogu traganja,
Ostaviti te kao fusnotu podignutog praha.
***
PRASKOZORJE
U praskozorje, samoj se sebi vraćam,
tvoja duša beše samo utvara u trenu kad
Noć se slomi kroz zoru. Ciknu staklo! Reč zdravice poče da trune.
Tvoje pismo beše poslednje koje je stiglo
na moju adresu zapečaćeno spoznajom odricanja.
Hajde da damo sebi muštuluk,
okrečimo sobu, pristavimo ručak,
oslušnemo kako se misao rascvetava kao glavica pamuka,
zabranimo ogledalima da nižu razgovore
Često donose pometnju, iz njihovog govora legu se crvi.
Ništa nije i sve je kako jeste.
Oduzmimo ogledalima vid, biće nemoćna da kuju pogledom prelaze preko
zemljanih košnica nakvašenim celivanjem, neka zaneme
dajmo dolinama dajmo komad svog mesa.
Poprimimo oblik grudve koja će skončati razbijanjem o ključnu kost.
Oseti kako koža strepi od pitanja: Кako nema nas?
***
RAZGOVORI
Hvala dobro sam.
Gradinar sam krunice rođenja.
Vratila sam se iz Ničeg u Ništa.
Gledam kako se rascpucava poprsije purpurnog neba. Peni.
Molim za predah oči koje volim, nakon hoda nizbrdo.
U ljudsku ljušturu ćutnja je upakovana, spolja smrt lepi pljuvačku,
Lektoriše kožu, zapisuje vaskrsnuće biti
Pitaš me volim li praskozorja?
Ha, pre vek su oči moje upale u te ralje i ispile svaku žuč. Кotirale svaku mrlju.
Sekunde su kvarnije od zuba, presudni parametri.
Ovo što sada živim, po pravilu samo je retuš.
Volim li tebe?
Veruj, htela bih prekinuti taj štrajk među stisnutim zidovima.
Poslužiti te prženicama, dozvoliti da presušiš protoke bunila.
Ptico moja, budi slobodan, ali ne poseci se pevušenjem zabranjene pesme.
Danak za ispletene snove ti neću naplatiti.
Samo nemoj nagaziti na minsko polje zvano srce.
Moja jedina potreba je voleti. Pevušiti o ljubavi.
_______________________________________________________________________
SUZANA RUDIĆ rođena je u Rumi, 16.10.1996. Završila srednju školu za dizajn ,,Bogdan Šuput ” 2015. godine na odseku tehničar enterijera i industrijskih proizvoda u Novom Sadu. Iste godine upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu, likovni departman – vajarstvo. Objavila dve zbirke pesama ,,Vreme orhideja’’ 2015. i ,,Druga strana ogledala’’, 2019. god. u izdanju Brankovog kola, Sremski Karlovci. Za zbirku je dobila nagradu ,,Stražilovo’’. Pesme su joj prevođene na makedonskI, rusinski i slovenački jezik. Trenutno student master studija vajarskog odseka.
čovjek-časopis 