KREJU JE NAJTEŽE SLIKATI
Bafalo, 2013.
U prirodnoj nauci principi istine moraju biti potvrđeni posmatranjem.
Karl Line, Filozofija botanike
∗
Ličilo je najpre na isprekidano kreštanje, a onda se spojilo u otegnut, zavijajući krik, na mahove se pojačavao, zatim stišavao, zamirući kao vapaj davljenika. „Bez sumnje, to je kreja. Ima karakterističan ton, uz to nepogrešivo oponaša zvukove drugih životinja”, kazao je Majk i polako namestio naočare. Nakon stanke dodao je još u stilu svetskog putnika: „Viđao sam ih u kanadskim i američkim šumama, ali i u evropskim.” Onda je zadremao i nakon desetak minuta, kada ga je glasan govor prenuo iz sna, rekao je, nastavljajući misao koju je, u snu, pleo: „Jasno je da nije kreja, štaviše to nije uopšte ptica, liči više na jazavca, ima ih dosta u našoj šumi.” Dodao je još da jazavce zna u dušu, to su životinje lukave i kradljive, nekad ih je bilo dosta u tom kraju, i pre nego što je izgrađena velika cesta, dolazili su do kuća i uništavali tek zasađene bašte.
Te večeri u Amherstu, u bašti ispred kuće, sedelo se uz vatru, u koju su ubačeni okrunjeni klipovi kukuruza, pa je mirisala na žutozelena polja maisa, te biljke američke zemlje. U zenit leta noći su ovde jasne i nebo puno zvezda, obližnja šuma donosi svežinu, u plamenove se gleda dugo i netremice, vatra hipnotiše i mami kao atavistički zov nepoznatih predela.
∗
Amherst je periferija Bafala, blizu granice sa Kanadom, pored jezera Iri. Do njega vode putevi kroz mesta kojima su imena nadenuli starosedeoci, indijanska plemena Irokezi. Nazivi jezera i reka zauvek će urasti u engleski jezik, koji su u krajeve oko velikih jezera doneli osvajači, trgovci dabrovim i bizonovim krznima, oružjem i viskijem, kupujući i uzimajući deo po deo domorodačke zemlje. Podizali su gradove i davali im nazive iste kao u staroj domovini.
Vigvami su se povukli u rezervate. Odavno nema kopalja i perjanica, davna indijanska imena koja su poglavice uzimale po hitrim i snažnim životinjama – šakal, vuk, bik – da ih štite kao amajlije, zvuče kao iz priča Bafalo Bila, filmski i stripski. Sada se piće i duvan prodaju u rezervatima, umesto vigvama i konja tu su rampe i betonske barake. Sa obe strane reke, na indijanskoj zemlji, kao poreski ustupak belog čoveka, nalaze se kazina sa fliperima i ruletima, a odblesci neba u vodi puni su tajanstvenih preliva kao živo sećanje na istoriju.
Ispred kuće u Amherstu je živica, koja kroz godišnja doba menja boje, kao Brankov slez, nedaleko od nje – kružni travnjak oivičen popločanom stazom duž koje je nekoliko kuća, ni suviše velikih ni suviše malih, i čitav predeo izgleda pripitomljen. Srne iz šume odavno su već izgubile divlji instinkt: prilaze živici i brste lišće. Kroz niske grane provide se tereni za golf, tu sleću divlje guske, kanadske, kako ih zovu – ptice crne glave i sa belom trakom ispod brade – one sa etikete poznatog viskija. Za njih, kao ni za ribe, ne važe granice, mreste se i prave gnezda podjednako u jednoj ili drugoj zemlji. Bafalo je na samoj granici, i preko mosta se može preći na kanadsku stranu.
Kao rimski augur, Majk gleda u ptice i kao da predskazuje ishod bitke. Tako ove letnje noći predviđa vreme: biće teška zima, sneg do ramena odraslog čoveka. Ipak, ni sneg više nije kao nekad. Sedamdesetih godina, seća se, sneg je pao tokom noći i veliki crveni kamion prokrčio je tunel kojim se prolazilo kao kroz beli kanjon. Sneg je bio rezak i čvrst, škripao pod nogama, a čizme namazane mašću ostavljale su belege kao krplje prvih američkih tragača. Govoreći o snegu, Majk načas postaje pustolov iz romana Džeka Londona, a Bafalo nepregledna divlja belina severa, njegov ford klizi bulevarima kao saone koje vuku sivi, vukoliki psi. Ali sad je leto, vatra nosi crveni tembr, i kada se u nju ubaci grana, razgori se i čini se da će, oko plamena i iskri, pleme sa perjanicama i kopljima početi ritualni ples. Mitološko sećanje je istorija naseljavanja, simbolične slike novog kontinenta gde je jedna civilizacija zamirala, a druga se rađala.
∗
U devetoj deceniji života, Majk još govori sa dečačkom zanesenošću o gradu gde se doselio sedamdesetih godina prošlog veka. Grad je tokom decenija menjao izgled i način života. Kamione sa fast fudom zamenili su moteli i restorani, umesto bakalnica supermarketi i neonske reklame, negdašnje aleje sa sekvojama zamenili su niski cvetni grmovi. Od te priče Majk otplovi povremeno u neko dalje vreme, prepričava anegdote iz dečjeg sportskog kampa, koji je u Viskonsinu držao njegov otac. Sticale su se izviđačke veštine snalaženja u prostoru, učilo veslanje i jahanje, a bio je tu, dvadeset i neke, kad je kamp bio u drugom vlasništvu, i dečak Orson Vels.
Otac, ostavši udovac četrdeset i neke, podizao je dvojicu sinova. Majk će krenuti putem geologije, koja se bavi tajnama zemlje, a Lijam putem hirurgije, koja se bavi tajnama ljudskog tela. „Ceo život pazim na malog, vadim ga iz nevolja”, kaže Majk o bratu, koji se i sam primiče osamdesetoj, ali koga kroz vizuru brata i dalje vidi kao dečaka, koji je u igri odvažan a nežan kao retki cvet i zato ga izmiče od lošeg društva i svega što ne ide pravom stazom.
Majk priča da je u jednom romanu Filipa Rota našao sličnu, podudarnu priču o ocu i dva sina, o veslačkim trkama na jezeru u državi Viskonsin i slavnom vremenu sportskog kampa, koji je kasnije prodat i na čijem se mestu sad nalazi park. Kaže mi, pisao je piscu, a ovaj je odgovorio, maglovito i dvosmisleno kao Pitija, ne potvrdivši ali i ne opovrgnuvši jedinstvenost teme: „Priče nastaju od stvarnosti, likovi liče na nama poznate ljude, a svaka sličnost sa njima slučajna je, ili namerna.” I kao što se reke, kojima je Majk u mladosti vozio kanu beležeći njihov tok nalik čovečjem krvotoku, račvaju u manje, slivajući se svaka svom ušću, tako i priče teku krivudavim meandrima, čuvaju nešto vode sa izvora, a opet teku svojim putem.
∗
Kraj kuća iz viktorijanskog vremena, sa tremovima i stolicama za ljuljanje, izgrađene su nove kuće ravnih, svedenih crta, nekadašnje konjušnice preinačene su u garaže. Amherstske kuće nisu primorske kapetanske vile, ali i one čuvaju priče o ranijim generacijama, posebno njihovi podrumi i tavani, koji su istorija prošlih vremena. Tu će se pronaći, prepokriveni slojem vremena i prašine, uniforme iz svetskih ratova, ponešto čak iz građanskog rata, novine i knjige, zaboravljena gitara, limena vojnička truba.
Na tremu kuće čitam Nešnel Džiografik, brojeve o bivšoj Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu, te o Stenovitim planinama, Aljasci i Južnoj Americi. Među tim stranicama požutelim od vremena su i Majkove fotografije snimljene na istraživačkim ekspedicijama i na svadbenom putovanju u Maču Piču, slike na kojima sa crnom kosom i izraženim nosom liči na Džerija Luisa. U ovoj biblioteci geologa i prirodnjaka su i Brem, Život životinja i Karl fon Line, Sistem prirode. I obične Majkove misli zaogrne uvek svet nauke: „U biološkom sistemu svaka životinja, biljka, mineral, ima svoje mesto. Nas, koji spadamo u više primate, trebalo bi da odlikuje moć razuma, a opet, nisam siguran da se uvek možemo podičiti tom vrlinom.” Krstarimo ulicama, Majk vozi i mesta naziva po prodavnicama kojih više nema: kod Henrijevog sladoleda, ili po nekom svojstvu: raskršće lastavičji kljun; gleda grad i asfalt kao da je neistražen predeo prirode.
Prepričava, kao što se film gleda iz prvog reda, porodične večere i vesti sa radija: Perl Harbor, iksrcavanja saveznika i vesti sa Istočnog fronta, i na kraju rata vesti o Ivo Džimi, Hirošimi i padu Berlina. Priče ratnih povratnika i pisma, kako sa pričama biva, prelazile su okean izmenjene detaljima iz prve ruke, izmišljenim ili izbledelim u sećanju, i takve dopirale do uha dečaka, zauvek ostajući u njegovoj mašti. Posle rata o Sovjetima se odjednom pričalo loše, dotadašnji saveznici odjednom su postali crveni vragovi komunizma, o kojem se, u školi, nije govorilo mnogo, ali se znalo da je loš.
Na Lafajet trgu, oko obeliska, počeo je predizborni skup, hiljade plavo-crvenih zastavica i gorljivi govor na bini. O politici Majk govori kroz zakone svoje struke, geologije, koja proučava poreklo Zemlje, vulkanske erupcije i gibanje tla. Gledao je, kaže, kako mnoge pojave nastaju i jenjavaju, ali se vraćaju, kao mesečeve mene, plima i oseka, periodi kiše i suše. Tako i izbori, kakvi god budu, njihov će ishod trajati najviše osam godina. Dok lete baloni pušteni u nebo, vide se zgrada gradske uprave i druge podignute u zlatno vreme grada, tridesetih, kada je Bafalo doživeo veliki uspon i bio stecište milijardera.
U sumrak kupole i prozori na ovim visokim zdanjima, pomalo nalik na zgrade iz stripa Dik Trejsi, poprimaju vatrene nijanse. Ceo pogled na grad tako postane slika, za koju Majk kaže da ga vraća u dečačko vreme, kada je čitao detektivski strip: „Tada mi je delovalo neverovatno da Trejsi u svoj sat govori ’Stižem’, a sad je vreme interneta i Fejsbuka.” Nekad magična slika bila je vizionarski znak novog vremena.
∗
Kuće u Amherstu čuvaju priče neraskidivo vezane za istoriju mesta. Te priče nekad zvuče neverovatno i filmski, neke su samo krokiji nacrtani brzim pokretom ruke, bez senčenja, a opet, kad se gledaju pejzaž i kuće, ožive na tren u priči u punom koloritu, kao polaroid slike. Sa onog trema – pokazuje mi Majk – pukovnik Džonson znao je tokom dugih letnjih nedelja da se napije i sa balkona puca sačmarom u ptice; dobar čovek, njegova žena isto, ali plahe naravi, sa travnjaka je terala decu, a onda ih zvala nazad i davala kolače, cela ulica mirisala je na karanfilić, cimet, muskat.
Vozeći dalje, stižemo do paba koji drži Kajl Deksler: mlad ali odebljao pre vremena, služi pivo i pileća krilca, ponavlja da je spremio zalihe hrane, te ako bude kakvog velikog rata, svi će iz Bafala doći u njegov pab. Ovih dana, u Bafalu se govori o izborima, a preko njih o ratovima koji su vođeni ili bi mogli početi, o klimi, ledenim bregovima koji se tope i o bafalskom snegu kakvog više nema.
„Ima nade za svet”, kaže Majk, „i neće biti potrebno da Nojeva barka spase svekolike životinje sveta, zemlja se uvek iz sebe ponovo rađa, troši svoje zalihe i pronalazi nove. Čovek će leteti i tražiti dalje, verujem da će se jednog dana živeti i na drugoj planeti, osim Zemlje.” Pominje Martina Lutera Kinga, Kenedija, Armstronga. i astronautove čuvene reči o koraku malom za čoveka a velikom za svet. Priča o letećim automobilima, novim morima, žitnim poljima i stoletnom ljudskom veku. Okupljeni slušaju, ova utopija je fina kantilena koja budi veru u vedro putovanje u budućnost, svet je u njoj fabula nizanih slika, a pričanje najljudskiji čovekov dar.
∗
Tokom putovanja na drugi kontinent telo premešteno u drugu zonu živi i dalje po starom satu. Kažu da je za prilagođavanje potreban jedan dan za svaki sat vremenske razlike, iako se voljom može odupreti toj pojavi koja stvara umor i osećanje zbunjenosti. Telo se vežbom i mišlju može primorati da se odupre svemu, inače, kako bismo gledali fudbalske i teniske mečeve na malim ekranima, u isto vreme u celom svetu. Javio mi se, u američkoj noći a po evropskom vremenu, pesnik Đakomo iz malog italijanskog mesta; tamo je dan, ali on, kao i svi pesnici, živi po svom satu. Napravio je zbirku mediteranskih pesama grupisanih kao filmske projekcije, dnevna, ponoćna, noćna. Čita mi tek napisane stihove na plovidbene, morske teme, koje nose miloduh čempresa i oleandra, što se, dok čitam, meša sa mirisima američkih bioskopa, puterom od kikirikija, krofnama, sladoledom od vanile.
Na televizijskom ekranu, u noćnim satima kad su oči budne, gledam film „Indijski trkač” – saga o dva brata, jedan je policajac, drugi povratnik iz Vijetnama koji nakon rata kreće putem kriminala. To je jedna među mnogim američkim pričama o dvojici braće koji su, kao likovi biblijskih priča, pošli različitim putevima. Sve su priče podudarne, prožimanja su dozvoljena u filmu i literaturi. U Bafalu, koji je grad severa, priča je utkana u film o begu ka severu, Kanadi i Aljasci, koja je manje stvarna a više iz sna jer filmske slike teku brže. Na lokalnom kanalu, kao u bioskopu, puštaju film cele noći od početka do kraja, ukrug, a teletekst javlja prve rezultate izbora u procentima. Gledam scene u mahovima, kao što se čita pesma, puštajući da me slike uspavaju kao modri noćni veo.
Jutro je i prve sunčeve zrake padaju na baštu. Kroz prozor vidim Majka, prvu kafu pije sa pticama, prilazi živici sa foto-aparatom, video je pticu, primiče se kao lovac koji traži plen. Menja objektiv, stavlja blic, prilazi živici. Vraća se ka kući i kaže: „Američka kreja je posebna ptica, oponaša zvukove drugih ptica, pa ju je često teško prepoznati po pevu, već samo ako je vidiš, ali na najmanji šum brzo prhne krilima i nestane među grane. Zato je, od svih ptica, kreju najteže slikati.”
______________________________________________________________________
NIKOLA POPOVIĆ (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Predaje italijanski jezik na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih ostvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja. Objavio je knjige putopisne proze: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016) koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, te Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019; Imprimatur, Banja Luka, 2020). Prevođen je na engleski i makedonski jezik. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja „Bosanska vila“ u Sarajevu.
čovjek-časopis 