TORTA HRABROSTI
Srećan sam kada mislim. Kada
besplatno mislim. Čokoladicu
pobožno odložim na kožni omot
sveske. Kao da imam žutu banku,
kao otac sam koji se hvali
ambidekstralnom ćerkom.
Srećan sam kada ne znam. Kada
besplatno ne znam. Potkradaju
me samo u snu. Nisu ni svesni
šta imam ni da sam spreman da
trgujem. Biranim rečima,
kao na javi. Tamo se brzo odljutim.
Platim i čekam pošteno prebijanje.
Ali u snu sam nemilosrdan. Odmah prijavim
sudar (192), pribrano ubrzam korak
i sakrijem se iza sigurnih mračnih
kuća. Tad znam i tehnike veštačkog
disanja. U glavi držim plavi kompletić.
Na javi, kada na javnom mestu
padnu i počnu da se tresu, prva misao
je da će da me opelješe. Tada se
onesposobim, izgubim impulse za
besplatni poziv, zaboravim sve što
sam naučio na kursu prve pomoći,
za koju sam dobio drugu nagradu u
Baošiću i utešnu (tortu) u Bogovađi.
Tortu hrabrosti. Prođem i bespomoćno
pogledam okupljene da ih osokolim. I ako
zatim sretnem svog advokata, do kraja dana
strepim da će mu se desiti nešto tako
neprijatno. Zato mu izmenjam glagol
dana: je viens, tu viens, il vient, nous
venons, vous venez, ils viennent. I niko ne odlazi.
Ta-dam. A sad na klizanje.
***
ŽIVA SILA
Samo ti misli da ono što nemam
nisam ni hteo. Nežna i sitna
ribice, čisti me. Ja ću ćutati.
Ne mogu da ne padnem na to
što u meni vidiš, opet, opet,
kad god me pogledaš, poželiš.
Javni sam radnik i zato ćutim.
Nikom se nisam izneo na trpezu.
Tebe sam čekao da me zagrizeš.
Sočna francuska usno. Budio se.
Pušio. Čekao jutarnju
larpurlartističku erekciju
u nadi da ću je proneveriti,
da će u meni da splasne. Nisam je
nečasno podsticao. U tebi sam
prepoznao svoju neiskvarenost
znanjem, svoje napipavanje. U
sebi tvoj budilnik. Nesračunati
izbavitelju, neuračunljivi meceno, koji ćeš
povesti rehabilitaciju, dugo i dugo
i lenjo čekanu. Pa i neka je spora.
Pa i neka su je izgurali donatori.
Samo da izađem izmiren. Kada već
nisu oni koji znaju, ti ubodi, ti nađi,
ti spasi. Vrati u pričest. Zavrti. Zavrni.
Ukrupni. Najzad ukrupni. Za tebe
neinstruiranog pleo sam rondele i
sprege. A kad sam počeo stidljivo
da žvaćem, ti si me podsetio da
treba besno hrskati. I to ti koji ćeš
da me prikupiš, sravniš i izneseš
na berzu. Osećam da ću planuti.
Samo na tebe pristajem, tako da
nemoj zahvaljivati. Parking je
besplatan nedeljom. Obezbediću
vagone. Na prste izbrojan kusur,
biću ti bakšiš. Niko me, živu silu,
nije jebao. Izvoli prvi.
***
BALKAN EXPRESS
Treba da odlučujem dobro i kad
nemam. Jedino sebe jedem i serem.
Sve je podozrivo i poluzrelo jer ima
više značenja. Pozvan si. Pušten. Ali
pušten si i kad si isteran. Usko je za
leđima neturistkinje. Strah usredsređuje
i troši pažnju. Strah natera na sećanje.
Kada sam sit, mogu sve da jedem i ostalo.
Koliko puta mi se dogodilo da nekog ne
razumem jer slušam samo sebe, i nikad
nisam zažalio zbog toga, ni sad. U glavi
brišem račvice, Nenčetova i Uroševa
manihejstva. Srastam u sve jer ne volim
ćorsokake i ponornice i metonimije.
Kad se ukakim, postanem tajanstven.
Vratim se, na primer, da vidim Plamenka,
setim se kako ne mirišem Valjarevića, sav
sam skrušen, u silama, u velikim slovima.
Sve što zvižduka je melodijica nade pa
makar svirala i Sonic Youth. To što pljujem
je vino. Pij. Sve dam za taj osmeh kada mi
veruješ, kada me voliš, nemo. Ko? Nije
bitno. Svako. Kad poezija prestane da se
piše, kad počne da se puši, troši po kafanama,
tad počne i da vredi. Sva slobodna mišljenja
su ista. Pij. Pijući brini.
***
JA SAM ADAM
Pizdo mala. Odnegovani pešovanu.
Nisi mi dao šta sam si od tebe obećao.
A sisao si mi krv. Zaustavio mi dah. Porodična
ljubav neprimetno, kako samo ona zna, hrani
egoizam. U svakom tepanju su fotografije
i zvučni snimci predaka. Nikada neću
napisati roman u kom sam se rodio.
Isto ću (usmeno) zabraniti potomcima.
Ljudi s pravom strepe da sam esencija
i da na daljinu emaniram. Ljubav prema
meni ne mora da se zaliva i čupa. Ja sam
Adam. Porodice će me preteći ali čeznući
za mnom. Najlepši si mi tako kad nisi ni
pred kim kriv ni dužan, kad si nula, kad
svi besno gledaju kroz tebe. Kada bi od
svakoga uzeo svoje (Bojanovo), bacio na
zemlju, gazio i pljuvao! Ko bi ostao? Niko.
***
MACO!
Evo me u Sarajevu! Školujem svoj glas,
in absentia! Idem, volim se i nosim kap.
Jesi li dobro kako sam rekao da mi budeš?
Ti znaš zbog čega si srećna, ja ne znam,
ko je srećniji? Hoćeš da ti pročitam, sričem
nepismenoj? Ako odam tajnu, izgubiću je.
Trčiš za mnom kao prdež, zasešću na tebe.
Mlad sam. Poljubi mi kad poželiš usta. Ružno
kao što bi starci. Pomami se jer ću se braniti.
Pripremi britvicu jer sam bledolik. Maca sam
koja najlepše prede kad je na silu maze. Ušuškaj
je kao hleb, kao dendija. Nemamo o čemu da
razgovaramo! Sjajan početak razgovora. Zašto
nismo zajedno jer je ukusnije? Zajedno, u toj
večnoj mašni, žudno? Vodićemo full ljubav fluidno,
labavo, daleko, na buvljak! Kapaćemo po krem
pokrivaču, svući najlon s njega i sinhrono dahtati
Pare su priroda. Pale su priroda. Psovaćemo od
radosti majku onom najpozvanijem, Bogu, zatim
smrti i drugim svetim stvarima.
_________________________________________________________________
BOJAN SAVIĆ OSTOJIĆ (Beograd, 1983) autor je i ovih knjiga:
Nema oaze (roman, 2019)
Punkt (roman, 2017)
Podli podli psalmi (fragmenti, 2016)
Jeretički dativ (pesme, 2014)
Aleatorij (eseji, 2013)
Stereorama (poema, 2013)
na slici: autor u prilogu tv-emisije “Vavilon”
čovjek-časopis 